Marketing
evoevo
Peglam zvezdaste dugmiće i mislim se da li da prvo ispraznim džepove na farmerkama ili košuljama. Skoncentrisana i nisam, bojim se zalediće mi se pogled, a sa peglom u rukama... ne, ne bih da mislim.
Kucaju oni tako meni na vrata, zamišljam kako stoje u hodniku. Jedan se desnom rukom oslanja o rub vrata dok drugu drži na struku sa levom nogom savijenom u kolenu. Drugi stoji mirno, kao da čeka red u pošti i kuca. Prvo je pokucao tri puta. Sačekao je tridesetak sekundi, a zatim pokucao pet puta. Očekujem da će otprilike za pet do deset sekundi zakucati ponovo šest ili sedam puta.
Sakupljam svu dugmad (i trouglastu) i stavljam je u čašu vode koja se nalazi na televizoru. Primetim da mi je na košulji koju nosim na sebi otkopčano jedno dugme i da bradavica pokušava da izviri i da se divi mojim zvezdastim dugmićima. Nekako mi se čini da je oduvek ova leva bila radoznalija od desne. Ne znam da li to možda ima nekakve veze sa srcem? Možda je samosvesnija ili tako nešto. Možda je draži srce.
Zvoni mi telefon.
- Molim?
- ’Ajde, kujo, otvaraj vrata!
- Evo, evo... U stvari... Lepo me prvo zamolite obojica. Hajde!
- Molim te. (krrrc... shushhhh... chuje se: ’ajde tebra!) Molim te otvori.
- Evo, evo...
Otključavam vrata i otvaram ih polako. Dobijam pesnicu u čelo. Koleno u bešiku. (udišem miris tepiha... sigurno ću početi da kijam sada pošto sam alergična na prašinu) Patiku u butinu.
- Kurvo, daj sisu!
- Čekaj da popijem svoju zvezdastu dugmad.
Popijem patiku opet u bubreg. Levi. (da li je taj bubreg više u vezi sa srcem i sa levom bradavicom zato što je levi? odoše dugmići sa košulje, valjda nisu alergični na prašinu) Glava o zid. Mrak.
Uf... Mislim da sam bila zaledila pogled. Na putu do vrata skupljam dugmiće sa poda. Zaključavam. Treba opeglati dugmad. Gle! Mališa što je bio otkopčan je ostao na košulji.
Post je objavljen 20.09.2005. u 02:22 sati.