da...prošlo je dakle ono šta školarci zovu litom...otok je ostao napušten, mada sad doživljava svoje najsvjetlije trenutke u godini. šteta.
ja ću još neko vrime živit na relaciji šibenik – otok, jer ga ne mogu pustit tako lako, a uostalom, nemam pojma šta ću sa sobom ovih narednih misec dana.
lito je bilo...ne najbolje u životu, kako to stariji vole reći, al na neki čudan i neobjašnjiv način spešl...niti jednu planiranu stvar nisam napravila, nisam bila u motovunu, nisam išla na lastovo, bila sam u primoštenu da razbijem monotoniju, e to je bilo...bolesno. insomnia.
fešta jedna, druga, treća...tjedan dana overdosea tekućom dosadom, pijanka jedna, druga, treća...ljudi koji su zujali, prozujali, tako brzo da ih nisam stigla ni doživiti....
čudni smo bili...prominili smo se, valjda.
i toliko o tome.
ma, bilo je.........i to je najbitnije.
Mooving on.
A tako mi se ne da.
Skroz mi je odgovaralo ono «to je normalno skroz, jer je kolovoz» stanje.
Al nije više.
Ni kolovoz.
A ni stanje.
Koliko god se ja borila protiv toga.