Marketing
remind
vrshljah po txtovima... pushtah staru muziku. (bolje da sada stanem, ovo mozhe da postane bljutavo)
dva paste-a... mozhda ih Dzhud konachno prochita.
hej, Dzhud! =]
Slučaj razbijene vaze i kuće br. 47
28.juli 2004.
Šareni krovovi poslagani su visoko po velikim kućama koje ljudi nazivaju domom. Maleni dečak se mršti, a zenice mu se skupljaju od prejakog svetla dok gleda u visine, u šarene krovove. Pretpostavljamo da ovi krovovi dečaku deluju mnogo viši nego nama, a istovremeno i daleko šareniji. Zapravo, oni su veoma bezlični i nalikuju jedan drugome, no to nije tema ove priče.
U kući pod rednim brojem 47 živi jedna starija gospođa sa svojom mačkom. Ona je jedna uglađena dama (gospođa, ne mačka) lepih manira i staromodnih shvatanja. Uvek govori polako i razgovetno, pritom na licu ima nekakav poluosmeh koji deluje kao da je tu iz čiste ljubaznosti. Svakog jutra, pošto nahrani svoju ljubimicu, stara gospođa odlazi u prodavnicu u blizini i kupuje namirnice, a, ukoliko je četvrtak, jednu ružičastu ružu koju potom stavlja u svoju prelepu kristalnu vazu. Tu vazu je dobila na poklon od njene najbolje prijateljice koja je ujedno bila i njena učenica. Stara gospođa je, naime, profesor klavira. Ali, to nije tema ove priče.
Uh... previše je hladno najednom. Oblačim košulju. Tako ne volim bockanje po vratu kada mi je kosa sveže oprana. Persida. Persida u mraku. Da! Tako bi se zvao moj film. Ne bi u njemu bilo mnogo likova. Samo nekoliko glavnih. Jedna žena, njena sestra, dete obavezno... i tri do četiri muškarca... i obavezno jedna starica. Starice su mudre. Žena bi imala posebnu ulogu. Persida. Provukla bih je kroz što više osećanja od početka do kraja filma. Volela bih da ona oseti što je moguće više različitih emocija i kvalitativno i kvantitativno. Ostali bi joj u tome pomogli. Bio bi to jako dosadan film. Ne znam čak ni da li bi imao smisla ikakvog. U jednoj sceni Persida bi pila jogurt iz staklene čaše. To bi bilo lepo. Takođe bi morala postojati scena u kojoj bi Persida jela kajsije. Ali ne zbog kajsija, već zbog koštica. Uh, kako ja volim te koštice iz kajsija. Deluju mi bajkovito, vilinski, ezoterično. Slično kao i šareni krovovi.
U dosluhu sa plavetnilom
31.juli 2004.
Popila je odgovornost polako i teško kao da je izvodila neki ritualni čin, znajući da će posle njega biti samo gore. Ostalo je previše vremena da se živi. Treba pronaći svakog dana malu plavu sitnicu da joj ispuni minute. Zašto je on sada tako posmatra? Kao da mu je pojela namere.
- Oprosti, ali namernik svoje namere živi i one prožimaju njega.
Kada će ljudi naučiti da život živi sa njima ili bez njihovog učešća? Kao ljubomorna pseta čuvaju svoje parče hleba dok se ne ubuđa, a onda se pretvaraju da se ništa nije desilo – skrivaju svoje razočaranje klovnovskim maskama i naočarima za sunce.
Pogledala je kroz prozor, čisto da bi videla da li se spustila noć. Pozdravila je pun mesec blagim uspavanim osmehom, a zatim naslonila cev puške na rub prozora. Neko će umreti večeras. Ove noći ona je u dosluhu sa gospodinom Sažaljenjem i rešila je da obavi i taj prljavi posao. Neko mora i to... Matori zlobnik maltretira mladu ženu koja brani svoje lice šakama. Pucanj! Plavi šal pada na prljavi beton. Od ovog napada se nije mogla odbraniti šakama. Muk. Matori zlobnik jeca.
- Plači, ljubomorno pseto, i pojedi sad svoje parče buđavog hleba.
Post je objavljen 26.08.2005. u 01:23 sati.