uhvati ritam

srijeda, 15.11.2006.

o zbunjenosti, kavi i Božiću

Jučer dok sam besciljno lutala ulicama nadajući se nečemu zanimljivom, na nekim mjestima primjetila sam Božićne ukrase i lampice. Iznenadilo me to, ipak je malo prerano. Ali ja ipak jedva čekam. Neću ni pisati o tome koliko volim Božić. Ne još. Dovoljno je reći da je to jedino vrijeme kada sam sretna bez nekog posebnog razloga, eto samo tako...jer je Božić. Jer su oko mene ljudi koji me vole, jer jedni drugima kupujemo darove, jer se sa svih strana širi miris kolača i svih onih ukusnih jela, jer je vani jako hladno, a ti u toplome promatraš ovogodišnju jelku i poželiš da nikada ne nestane. Da...dobar je to osjećaj!:)
Primjećujem da sam se na kraju ipak raspisala o Božiću (šta mogu kad je zarazno, sada razumijem zašto nisu mogli odoljeti izazovu da sve ne okite). Jednostavno te ponese...
A ja? Ja sam dobro. Manje-više. Mislim da se gubim. Zapravo, mislim da sam već izgubljena negdje između svih ti želja, strahova i mogućnosti.
Zapela sam negdje u vremenu i osjećam da mi sve klizi iz ruku, da pomalo gubim sve do čega mi je stalo.
Ali uvjeravaju me da nije tako pa je onda valjda sve u redu. Valjda.
Meni tako ne izgleda. Da nešto na sebi mogu bez muke promijeniti bila bi to ova moja čudna sklonost da sve i svakoga doživljavam ozbiljno. Bilo bi dobro, barem na tren, biti bezbrižan i opustiti se. Pustiti da sve krene svojim tokom i ništa ne zaustavljati. Ali opet su to samo moja maštanja jer se jako dobro poznajem i znam da sam jako daleko od toga. Zato me i može povrijediti svatko. Ali samo povrijediti, nikako i uništiti. Jača sam ja od svega toga, borim se...ipak. Istina je da sam zbunjena i nesretna (mislim da sad već slobodno mogu upotrjebiti ovaj izraz) ali se ipak ne predajem. Čekam da prođe još vremena pa provjerim je li točno to da vrijeme sve odnosi, ostavlja iza sebe. Iskreno se nadam, ali već počinjem sumnjati. Ovih dana previše sumnjam u sve, pa i u samu sebe. U sebe najviše.
Nisam mislila pisati o sebi ovaj put ali eto...tek da znate da sam živa i da se snalazim. Nekako.
Još uvijek živim sama, razmišljam o tome treba li tako ostati ili ipak ne.
Nije mi nešto posebno dobro, fale mi ljudi, razgovor, utjeha ali da se izdržati,
nije više tako loše kao na početku.
Jeste primjetili ikada kako je kava pozitivna stvar? Dobro ste pročitali, pitala sam volite li kavu?
Ja mislim da ja bez nje ne bi izgurala dan tj. bez njih jer popijem 3 dnevno.
Kava ima neku jako čudnu sposobnost da me smiri i oraspoloži.
Neobično je to jer bi kofein ljude trebao činiti nervoznima i razdražljivima.
Ali dobro, ja sam već takva sama od sebe!:)
Ima nešto u tom mirisu i okusu što jednostavno volim, bez čega ne mogu.
Mislim da mi je prešlo u ovisnost. A ja dobro znam kako teško nešto puštam od sebe kada mi jednom priraste srcu. Ali ovo je samo kava. Ona me ne može iznevjeriti, razočarati ili otići.
Jednostavno, ne može. I zato je volim.
Nemojte mi zamjeriti na ovako zbrkanom i nepovezanom postu. Tako se nekako i osjećam, a ja nikada ne glumim nešto što nisam. Pa tako ni ovdje, s vama.
Znam ja da vi mene volite, baš kao i ja vas i da vam neće smetati što sam ovako rastresena i zbunjena (barem privremeno). Ljude to zna samo tako uhvatiti, a ja sam očito jedna od onih koje ne napušta tako brzo. Trebao mi je jedan ovakav post...o zbunjenosti, kavi i Božiću.
Mislim da se osjećam bolje. Napokon!
Idući put pišem o jogurtu, cipelama i salami kad mi ovako pomaže!;)