Ponovno vam se vraćam..
Ne s mnogo razloga.
Dosta mi je da svi znaju za moj blog i ništa više ne mogu napisati a da netko ne sazna.
Želim malo svog privatnog prostora.
Sve moje će ostati moje.
Moje misli će biti ovdje.
Pokušavam uvijek sve iznijeti svima,ali ne mogu više.
Nemam snage.
Sretna sam ja osoba,nema šta..
Uvijek bih napravila sve samo da drugi budu nasmiješeni makar se ja osramotila.
Možda je sve to moj strah da ne ostanem sama,opet.
Napokon sam sretna.
Al zaista jesam.

Ne znam kaj mi je.Danas sam sva bila u suzama.Ta prokleta matematika.I biologija.Ide mi na bananu kad 29 učenika u razredu mora ispaštat zbog dva kretena i pisat test iz biologije.Da,svima je ispunjenje sna pisat test dan prije praznika,zadnji sat.
Nema šta,život je lijep.

I koju kitu će meni u životu prokleti logaritmi trebati.

Sanjam te cipelice.Sanjam dok ih oblačim.Sanjam kako imam pare i kako ih kupujem.Sanjam kako dolazim u školu u tim cipelicama.No,to više neće biti san.

L:Mama,našla sam preslatke cipelice koje ću nosit za sekinu krizmu*!
M:Pa Lucija,zar još jedne?
L:Ali mamaaaa,samo su 119 kn.
M:Joj,dobro.Ionako ti moramo kupit nove cipele**.

Weeeeee...Više neće biti sna.I da ova gore * kod krizme znači da je krizma tek 19.5. i da ću ja do tada rasturit te male krhke cipelice.Tako sam i majci obećala da Lacostice neću nosit do Uskrsa,al ih nosim već mjesec i pol.Toliko o mojim čuvanjima.
Al,čuvam ih.Još su neogrebane.
A ove dvije ** znače da nije istina da mi trebaju nove cipele.
Moja majka je najbolja.Ona je prava žena.Ja kada budem velika,bit ću ko i svoja mama-kul faca.

Nego,da..Onak totalno se moram osvrnut na Čikago od petka.Predstava bila odlična.To pokazuje da se danas još isplati ići u kazalište.Glumci super obavili svoj posao.Bojana Gregorić odlično širi noge.Tu je Roman bio gotov.I da,Roman,naravno da je ona samo tebe gledala.I moram još spomenut-bilo je golotinje.

Jučer bila u kinu.Gledala "Most za Therabetiu".Prekrasna i topla priča.Pomislio bi čovjek da je to film za djecu,ali film je odlično prikazao problem današnjice-problem odbačenosti.
Zapitate li se ikada koliko je bolno kada izgubite jedinog pravog prijatelja?Ja i mnogi drugi,nažalost,znamo.A ako ne znate,pogledajte film.Spomenut ću još samo ovo:nakon dugo vremena sam se pošteno rasplakala na film.Sad vi sami prosudite i idite pogledati film.