ponedjeljak, 23.01.2012.
Južina
Ponekad u ovakvim danima kad ne znam što prije,kad svi od mene nešto traže,a ja zaboravljam,trčim....čak i dok ovo pišem mislim na tri stvari,što je malo za mene,pomislim na trenutak da stanem i da pustim sve ,i čišćenje i novu pjesmicu na engleskom koju Anja treba naučiti,da prestanem tražiti ,moliti stariju da se istušira kao da će izgubiti dio svoje osobnosti sa nadolazećim miomirisom,dođe mi da se napijem i da se zaboravim. Tad čekam da padne noć i onda maštam kao nekad kad sam bila mala klinka,da maštam o stvarima o kojima Meša Selimović priča,o stvarima koje se nisu desile,a mogle su da su se stvari poklopile,maštam o nekom pogledu,o nečemu za što znam da neće biti. I onda zaključim da mi se živo fućka za Evropsku uniju,za politiku,za ideale,ebe mi se da li će nam biti bolje ili lošije jer znam da sam ipak svoju uniju već davno prešla. Znam da se borim za te svoje klinke,da su mi one na prvom mjestu,moj život,a sve ostalo znam da će polagano doći,da netko to gore ipak vidi sve. Više me ne boli kad mi muž drži predavanje kako sam ovakva ili onakva,kako stalno prigovaram,kako mi je teško oguliti i naranču!? jebote,mora on,pa ne možeš vjerovati kako sam egoistična,sad me to nasmijava,prije bi plakala,dokazivala svoju istinu,a sad boli me đon,da ne kažem drugačije. Valjda to dolazi s godinama,to nekakvo mirenje sa svime,prihvati ili odustani,nema druge. Južina,ma ona je kriva za ovakve priče,ma netko mora biti kriv.
Sad kad zavrtim film na svoju nekad veliku uniju,svoje djetinjstvo,svoje odrastanje pomislim kako je sve moglo biti laganije,da sam znala što sad znam,ali isto tako znam ,bez nekog upliva bilo kakve religije da je moralo tako biti,da za sve ljude koje sam srela nisam imala drugu opciju,a možda,ma koga briga više. Sad gledam svoje cure,iste svoje crte uviđam,pa živčanim na njih,a znam da moram prihvatiti ili će me zamrziti zbog stvari koje kažem,napravim. Znam to,ali ponavljam greške kao i moja mama,njena,sve druge mame ovog svijeta i ne kažu zalud da su sve dobre namjere na putu u pakao. Ma mješam se u sve kao margarin,htjela bi da ne moraju učiti iz grešaka,ali moraju,samo se nadam da greške neće biti prevelike. Ja nisam imala prevelikih,ali ipak dvije stvari bi mijenjala,bolje bi odigrala da sad mogu. Sad je kasno za sva ta sjećanja,ostaje sad i nastojanje da ne radim prevelike greške,bar nadanja da ne budu prevelike greške,male ne računam.
Da mi je vratiti jedan trenutak,samo jedan,da vidim što bi se desilo,da sam ponos ostavila u špajzu i zaključala ga,da mi je znati što se moglo dogoditi u toj drugoj dimenziji. Valjda mi je trebao i taj trenutak da imam čime hraniti svoju maštu i time biti sretnija.
razmišljala sam da napišem sama sebi pismo i odam samoj sebi sve ono što nikad nikome ne bi priznala,pa ni samoj sebi,jer bi se bojala svoje osude,da mi je znati da netko zna da mi je žao.
Pobacala sam svoje ispreturane misli kao prljavi,šareni i bijeli veš,kao materijal za psihologa,i sad mi je lakše,veliko čišćenje završilo,mašina stala,spremna za centrifugu :)
Additional graphics
