|
ne smeš da gledaš
želim samo da ležim, sa kičmom pritisnutom
na pod i nogama koje gledaju
u njegovo srce,
iako to u stvari nije srce,
više je kao utikač koji varniči
vrelinom koja čini da mi se pore prošire
i puste ga unutra
brzo, kao mala eksplozija
usled paljenja. njegove reči mogu da izazovu koroziju
dok izbacuje vlažan vazduh ka mojim gvozdenim kapcima,
jako pritiskajući samoglasnike u pregibima
mojih stisnutih šaka,
mogu da se ribam do iznemoglosti,
iščupam njegova slova, kao obrve
i izgrebem rđu sa svojih obraza
ali i dalje imam osećaj ponedeljka ujutru
svakog dana u nedelji
napisala: loonah
(13. 09. 2005.)
|