Lazes svojim slatkim jezikom kurve svetice.
17:00
likovno.
Pisano na papiru, prepisano ovde.
Ajooj. Mrzi me da crtam nesto. Ne znam ni sta crtaju, na proslom casu nisam nista radila, a na onom pre tog nisam bila. Ajoj, frka mi da sutra ne odem u skolu. Ne volim da lazem. Ali necu. Resila sam. Prvo zbog toga sto imam toliko toga da odgovaram, a drugo sto se pomalo osecam pod pritiskom kad nekoliko puta odbijem da uradim ono sto on hoce. Znam da ne treba. On to ne ocekuje od mene, ne pritiska me ni za sta, sve ostavlja mojoj volji. U stvari, treba, nije fer tako, je on je mnogo dobar prema meni, ali poenta je u tome sto se ja trudim, dam sve od sebe. Ali kad nesto ne volim, jbg.
A ne volim da lazem. Ni da me lazu. Mada... ne znam. Kad bi me, recimo, prevario, mislim da ne bih zelela da saznam. Ne znam, mislim da ne bih. Vise bih volela da zivim u lazi, nego da se zauvek osecam povredjeno. A osecala bih se... Dok ne bih zaboravila. Njega. A do tad... ne bi mi bilo jasno. Mislim da ne bih razumela zasto. Zasto? Je l' moralo tako? Nisam bila dovoljna?
Neka. Ne zelim da saznam. Nek mu Mesecev zrak padne na usne kad krene da progovori, i neka te reci zauvek ostanu nedorecene. Ocutele. Neka ga Mesecev zrak podseti da ja, u stvari, ne zelim da znam.
