one love one life

Jesam. Trči vamo, trči tamo.. I potrošila sam se brže od..najbrže trošive stvari. A kad sam ovako umorna naglo i nekontrolirano postajem cmoljava i cendrava i nježna. I ova kiša vani mi baš i ne pomaže.
Rijetko se tako osjećam, ali kad da onda mi bude gotovo nemoguće objasniti si..da će proći.
Jer ovo su trenuci u kojima bi nekog da s tobom šuti... a to je najteže. Čudno imam toliko ljudi, divnih, šarenih, lepršavih... ali nitko od njih nije netko s kim mogu samo šutjeti. Samo se uvalit negdje između trbuha i prsa i šutit...
Previše sam trčala na sve strane i da ne lažem uživala pri tom.. ali sustiglo me.
Ane sam odvezla na bus, porješavala sam sve oko listi, koverti i pozivnica silnih na premijeru. Pokisla do kože tri put..jer naime nema nikog drugog tko bi napravio neke fizičke poslove..jel, al neka ..privatna i besplatna teretana :) i sada kad trebam krenuti prema kući sjedim i pišem tu jadikovke..jer moram baki i biti s njom dok ne dođe mama jer je ona u takvom stanju da sama ne može biti. Dara treba prošetati..al danas mi je i to teško. Treba odradit dramsku..a ne želim odrađivati nešto što mi je inače ljubav.
Napad emocija. Znam.
Sada bi razum trebao nadvladati. I to znam.
Vrijeme je za primjenu naučenog...ok.
Ali meni se trenutno ništa ne primjenjuje. Prije bih rekla da mi se plače. Nemam vremena ili se samo tako osjećam..
kao da nestajem..



Ok. Par dubokih udaha i kreni.
Izbacila sam to van i sad je dosta. Šuma i kiša su ljekoviti uvijek..provjereno. Topla kava ili možda vino..cimet, klinčići.. lagano, lagano. A onda bez osjećaja krivnje doma. Nema me na dramskoj Zoka, mada te mrzim razočarati. Ali dugujem si stanku.. i trebala bih se naučiti nositi već s tim razočaranim očekivanjima drugih od mene i s popratnim osjećajem krivnje koji se kod mene uredno pojavljuje kao vjerni pratilac..ali neke lekcije neki ljudi stvarno teško nauče..polako... Misli u ler... Nisam Remorker...Pa pa..mah mah šlepovi..