ogledalo duše

Bilo je ljeto. vrućine. grad je isparavao. užas.
inače volim ljeto. ali tada sam bila u okovima.
i nije mi bilo onako prozračno na moru.
nisam bila na moru.
vraćala sam se kući sa stote po redu kave.
išla sam na kave jer me je to opuštalo a kući mi je ionako bilo dosadno.

-I? kako prođe?
-Što?
-Kava.
-Ah.. dobro, super, odlično, neopisivo. votevr.

Nisam marila što razgovaram sa strancem. i nije mi bilo čudno što zna gdje sam bila.

-Nisi svoja.
-Kako znas kad jesam svoja. kad me ni ne poznaješ..
-Misliš?
-Znam.

Nije me zanimalo njegovo lice.

-Zašto šutiš?
-A šta da kažem?
-Ne znam, počni se derati i blebetati kao što to ti najbolje znaš.
-Kako znaš? kad me ni ne poznaješ.
-Misliš?
-Sumnjam.

Zaintrigirala me njegova želja da me otvori.

-Znači ide mi?
-Što?
-Pa ovo.
-Ako ovo smatraš uspjehom u svome cilju onda ti ide.
-Nazovi to kako hoćeš.

Nek ti bude.

-Zar se tebi ne čini da nešto nedostaje?
-Možda.
-Kako znaš o čemu govorim.
-Lijepo.
-I i da ja budem žrtva neće pokušati tada.
-Kako znaš? ni ne poznaješ ga.
-Misliš?
-Znam.


LY