Previše misli.
Neki čudni nedostatak inspiracije. Već par dana nemaš što napisati. Riječi nekako, kao da su presušile. Postale suvišne možda. Nemaš volje, pameti uopće da natipkaš nešto pametno.
Sada, dođeš tek toliko, da napišeš i ovih par riječi koje ti padnu na pamet.
Ne voliš vikende. Ne voliš općenito slobodne dane. Samo iz jednog razloga. Po čitav dan spavaš, ležiš i razmišljaš. Previše razmišljaš. O nekim stvarima o kojima možda ne bi trebala. Jer, sve što tim razmišljanjima dobiješ su suze u očima i depresivno raspoloženje cijeli vikend. Sve dok se nekako ne aktiviraš. Dok ne počneš nešto drugo raditi što bi ti odvratilo misli od toga. Počneš se osjećati usamljeno. Nesretno. Bezvoljno. Zbunjeno. Ponekad samo poželiš prespavati taj cijeli jebeni vikend! Možda bi bilo lakše. Možda ne bi bila tako zbunjena. Možda bi ti misli bile lijepo posložene, svaka u svoju policu. Možda.
Ali nije tako. Ti ležiš u krevetu. Gledaš u strop. Gledaš. I samo nepomično ležiš. Čak i dok nemaš nikakvih posebnih misli u glavi, suza ti potekne niz obraz i navlaži jastuk. Kad to primijetiš, obrišeš suzu, sklupčaš se, okreneš na drugu stranu i zaspiš. Spavaš cijelo popodne. Koje ti je, btw, bilo predviđeno za učenje.
Ne možeš. Oči jedva držiš otvorenima. Još uvijek si umorna. Umorna od svega. Umorna si od vikenda koji je tek počeo. Umorna si od toliko misli. Umorna si od toga što je zadnja tri vikenda svaki put jednako. A tek je počelo.
Zapravo si toliko zbunjena da ponekad ni sama ne znaš što želiš. Ponekad si toliko sigurna u to što želiš imati. Ponekad si toliko sigurna u to da želiš nešto što ne možeš imati. A onda dođu ovakvi dani i zapitaš se što zapravo želiš. Zapitaš se što bi bilo najpametnije. I? Što želiš? Ne znaš. Čežnja nam slama srce. Čežnja je ta koja nas može uništiti. Često se dogodi da najviše želiš ono što ne možeš imati..no, koliko god je teško željeti nešto, najviše pate oni koji ne znaju što žele.
Sama si s tatom doma. Ne ideš nikuda, iako bi mogla, da malo počneš misliti na neke druge stvari. Ali ne želiš ići i ostaviti tatu samog doma. Mama je ostala na kemoterapiji. Nije dobro danas koliko si vidjela po njoj [psihički mislim]. Teško ti ju je i pogledati. Ne želiš da ona vidi suze u tvojim očima. Ne želiš ju opterećivati. Jer, znaš koliko bi nju pogodilo da ona vidi suze u tvojim očima. Jer, znaš da će tvoje loše raspoloženje proći kroz koji dan. Jer znaš koji je najveći uzrok tvom raspoloženju. I znaš da će već dok počnu radni dani, proći. Njezino nije tako jednostavno. Sada moraš biti uz nju i pokazati joj da si jaka. Zato prikrivaš suze pred njom. Zato se skrivaš u sobu da se isplačeš. Zbog toga.
Želiš ispasti jaka pred njom. Želiš joj pokazati da se ima zbog čega boriti. Želiš joj barem na neki način olakšati već teško situaciju.
Pa se tu jadaš. Pa tu ponekad pišeš gluposti. Na svom blogu. Da bi sebi olakšala. Tako da, nemojte zamjerati. Svatko ima svojih crnih trenutaka.
Opet se još više ubijaš depresivnim pjesmama. Želiš prespavati sve ovakve trenutke.
Bit ću bolje. Znam. Ipak, ja sam Šajni.
Volem.
*Miss Shiny*
Komentari (22) On/Off