By: Lucija ^^

Da/Ne

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Začula sam veseli cvrkut ptica. Blagi povjetarac hladio me na vrućem suncu. Otvorila sam oči. Ležala sam na mekanoj zelenoj travi. Nebo je bilo vedro, bez ijednog oblačka. Sunce me dodirivalo svojim sjajnim zrakama. Iznad mene proletjela je prekrasna narančasta ptica. A upravo tog trena, meni je nešto palo na čelo. Ma krasno.

Ispred mene prostirala se zelena dolina. Beskrajna zelena dolina. Nije bilo ničeg doli zelene trave. Sve je bilo tako mirno. To sam ustanovila nakon što sam odlučila ustati. Mrzovoljno brišući ptičju kakicu s čela, bacila sam pogled oko sebe. Iza mene bila je šuma. Gusta, hladna, vlažna, jeziva šuma. Pored mene ležala je blijedoputa djevojka duge crne kose. Na glavi je imala šešir, bila je odjevena u crno, a na nogama je imala marte. Iz lijeve marte izvirivao je bodež sa znakom zmije. Zmije koja me podsjećala na nešto… Ali nisam znala što.

Nakon nekog vremena cura u crnom otvorila je oči. Ustala je i pomalo omamljeno okrenula se meni. Ocjenjivački me odmjerila pogledom i upitala: „Tko si ti?”
„Nemam blagog pojma.” Odvratila sam i slegnula ramenima. „A ti?”
„Nemam blage veze.” Slegnula je ramenima, a ja sam se nasmiješila.
„Gdje smo?” Pogledala je oko sebe.
„Idemo pogađati.”

Nakon pola sata sjedenja na travi, ustanovile smo da ne znamo tko smo, da smo tu usred ničega i da ne znamo kako se spasiti.
„Jesi čula?” Upitala me napeto osluškujući.
„Kaj?”
„Ovo.”
„Kaj o…” Začula sam šum iza sebe.
Refleksno sam ustala i okrenula se. Iz grmlja je izašao muškarac.

„Simbellmyne, ovo je Anduril,” Pokazao je na mene, „Anduril, ovo je Simbellmyne.” Pokazao je na nju.
Pružila sam ruku. „Drago mi je.”
„I meni.” Nasmiješila se.
„Ovako. Nemam puno vremena za objasniti pa ću biti kratak. Vidite ovu ravnicu?” Počeo je.
„Da.”
„Na kraju se nalazi dvorac.”
„I?”
„Morate doći do njega.” Wtf???
„Propješačiti to sve? Nema šanse.” Izgleda da i Simbellmyne slično razmišlja.
„Ne propješačiti. Čekaju vas konji.” Jahanje? Može!
„Ali zašto moramo doći do kraja?”
„Ti, Simbellmyne, da bi spasila svoju majku, a ti Anduril, da bi spasila svog oca.”
Kad sam čula njegove riječi, vratilo mi se pamćenje kao da ga nisam ni izgubila.
„Sim!” Veselo sam uskliknula i zagrlila ju.
„An!”
„Čekaj malo, kaj ti tu radiš? Nisi ti mrtva? A i ja bih trebala biti…”
„Cure! Nemamo vremena!” Vratio nas je u stvarnost i ja sam utihnula.
„Tako.” Nastavio je.
„Čekaj malo, ali ja nemam oca! A ni Simbellmyne majku!”
„Hoćete me slušati ili želite zauvijek ostati ovdje?”
Smirila sam se i počela ga slušati.
„Napokon. Morate doći u dvorac da biste spasile njih. Ali i sebe. Vi ste mrtve, ali još imate šansu za povratak. Rijetki dobiju šansu.”
„Pih! Mačji kašalj! Samo to?”
„Pa, da. Samo što ćete naići na neke prepreke.” Rekao je to s naglaskom na neke.

Lagano smo kaskale na konjima. Ja sam sjedila na zelenom konju kojem sam se ja dopala, a Sim na plavom konju s kojim se mučila da bi je slušao.
„Ma, rekao je neke prepreke. Sve se to da srediti sa štapićem.” Napokon i Sim ima pravo.
Iznad mene proletjela je ona narančasta ptica. A meni je nešto palo u šaku. Ne opet!
Sva sreća, bio je to papirić.

Ovaj, zaboravio sam vam reći, nema magije. Nemate štapiće kao ni posebne moći. Sad ste bezjaci.

Ha?
„Sim! Pogledaj ovo!” Pružila sam joj papirić.
„Kaj??? Ma fuck…” To je bilo sve što je rekla.

Nakon pola dana jahanja, napokon se na obzoru pojavio dvorac. Bio je još jako daleko, ali ipak smo bile sretne. Još samo kad bi konji mogli malo brže…

„Ma fuck! Zašto nam ovo nije rekao?”
Bile smo blizu dvorca. Problem je bio u tome što se dvorac nalazio na otoku, usred jezera. A mi nismo mogle do tamo.
„Joj, da je barem Ravena ovdje…” S čežnjom u glasu Sim je pogledala u nebo.

„An, gledaj!” Sim me drmnula laktom, ali ja nisam reagirala.
„Au!” Sad me klepnula po glavi. „To boli! Kaj da gledam?”
„Gore, gledaj gore!”
Ha? Iznad nas je kružilo nekakvo stvorenje. Isprva nisam skužila kaj je to, al onda mi je doprlo do mozga. Pogledale smo se i Sim je viknula: „Ravena! Ravena, sleti!” Ništa.
„Ravena!!!” Sim je vikala iz sveg glasa.
„Safira.” Iza nas se niotkuda stvorio nepoznati dečko.
„Kaj melješ?” Sim je spustila pogled na njega.
„Nije Ravena, Safira je.” Objasnio je mirnim glasom.
„Kak znaš?” Uvijek je uporna.
„Ona je moja zmajica. Safira!” Viknuo je i pogledao gore. Safira je odmah sletjela. Procjenjivački nas je pogledala, i nije se činila baš zadovoljna.
„Ovako, cure. Dat ću vam da preletite jezero na Safiri.” Svjetla točka ovoga dana! „Lako ćete ući u dvorac, ali teško ćete doći do kraja. Moram vam dati ove mačeve,” bacio nam je svakoj mač u ruku, „i savjetovati vam da se ne borite osim ako je to jedini izlaz. Radije malo promozgajte pa neprimjetno pobjegnite. Doviđenja!” Okrenuo se i nestao u šumi.
„Hej, stani! Kako…?” Pokušale smo ga zaustaviti, ali već je otišao.

Fantastično! Koji pogled! Supeeeeer!!!
Bila sam impresionirana pogledom koji se pružao sa Safirinih leđa. Ispod nas bistro jezero od kojeg su se odbijale prekrasne sunčeve zrake. Sve okolo nepregledna zelena ravnica. A u sredini, prekrasan dvorac čvrstih zidina. Nisam mogla odlijepiti oči od njega.

„Moje noge! Boli!!!” Sišla sam sa Safire i legla na pod. Noge su me strahovito boljele.
Sim je, naviknuta na letenje zmajem, elegantno sišla sa Safire sa smiješkom upućenim meni. Ljutito sam ju ošinula pogledom, a ona je pogladila Safiru u znak zahvale. Bila sam sigurna da joj je šapnula nešto. Sljedećeg trena, Safira je poletjela, a ja sam odletjela par metara dalje zbog vjetra kojeg je stvorila uzlijećući. Sim se cijelo vrijeme smijala.
„Simbellmyne! Nije smiješno!” Utihnula je. „A jesi poslušna…” Rekla sam s čuđenjem i ustala. Sim je i dalje s neobičnim izrazom u očima gledala u nešto iza mene, nešto što ja nisam vidjela. Izgleda da nije utihnula zbog mene. Okrenuvši se, ugledala sam ga. Bio je to divovski…
SpužvaBob Skockani??? Kaj je ovo?
„Ovaj, An, zakaj mi se ovaj lik čini poznat?” Sim je napokon odlijepila pogled od njega i okrenula se meni. SpužvaBob nas je sa zanimanjem promatrao.
„Poznat? Neam pojma, ja ne znam s kim se ti družiš. Ovo je SpužvaBob, lik iz bezjačkog crtića.”
„Bezjačkog? Pa ja to ne gledam! A imam osjećaj kao da ga viđam svaki dan.”
„Vjerojatno. Lana ga obožava.”
„Lana! Pa da!”
SpužvaBoba nije lako zaboraviti, Lana nas svaki dan muči pričama o njemu.
Spužvasti nas je i dalje promatrao, a onda krenuo prema nama, uhvatio nas rukama i nosio nas prema dvorcu.
„Hej! Kaj je ovo? Kamo nas nosiš?” Vikale smo, ali on se samo blesavo smijao.

„Lana??? Kaj ti tu radiš???” To bi otprilike bila Simina i moja reakcija kad smo vidjele Lanu. Lanu u ovoj zemlji smrti, Lanu u ovom dvorcu, Lanu u SpužvaBobovom domu, Lanu iza rešetaka u SpužvaBobovom domu, Lanu u ružičastoj ćeliji u preprepreviše pinky SpožvaBobovoj kući. Nadam se da ste skužili.
„Nemojte razgovarati s njim jer ćemo dijeliti ovu ćeliju! Nemojte mu reći ni slovca! I spasite me!!!!!” A to bi bila Lanina reakcija na nas.

P.S. Ljudi oprostite kaj me nije bilo, uzela sam malo pauze =)