...right to be wrong...
Šta ja znam, opet me neš puca… Čini mi se da nikad nisam tolko razmišljala o sebi kao ovih zadnjih godinu dana. Ili možda jesam al nisam išla za tim?! U svakom slučaju, mislim da će mi glava puknut kolko razmišljam, tj. kolko mislim! Neko bi reko da mi je mozak na paši, imo bi i pravo šta se tiče znanja i svih nebitnih stvari koje učimo u školi, na faxu i sl. A ja bi htjela da me uče svladavati razne bedne situacije šta se dešavaju u životu. I šta mene hvataju. I sve druge. Nekad se osjećam tako beskorisno, kao da samo smetam ovom svijetu, i uvijek nešto zabrljam, i znam da to nesmijem napraviti ili reći, a ja opet to napravim. Ili kažem. I onda me peče savjest, a teško je priznat grešku. Još ju je teže ispravit jer katkad sve ode u nepovrat. A onda se kajem. Koja sam ja budala!! Zapravo, bojim se ljudi i njihovih reakcija, bojim se budućnosti, šta mi ona donosi. A di je fakin ljubav? I tu griješim, ali pitam se u čemu? Niko mi to nikad nije reko. Al zato je važno da moram naučit i znati ko je bio 1. predsjednik Obale Bjelokosti. But, who cares. Ili kako Nicky kaže; koja je razlika između prave ljubavi i uskrsnog zeca? Nije bitno, ni jedno ni drugo ne postoji! Ima i gorih stvari, a ja ću preživit kao i svi drugi. Ovaj post je glup do yaya, ma, ionako ga skoro niko ne čita. To je više kao ventil za moju dušu, moram negdje, kužiš me? Sad ćeš mislit da sam zbedirana, ono, do neba i nazad, al nisam…nekako mi je sve ravno, negdje sam između dobrog i lošeg raspoloženja. Moj je problem šta se nadam, a nada je kurva…i ja to znam, i opet se nadam. A DEMET! Kako protiv sebe? «Ja bi htio nekoga upucati il skočit pod tračnice…»
Dali se vi nadate, i dali vas nada iznevjeri? Dali su istiniti tračevi da je kuraba?
|
