današnji dan mi je težak jer mi je uginuo pas..... ne bih da patetišem i slinavim po pikselima ali možda i moram. imali smo zakazan pregled kod veterinara jer je imala problema sa srcem, bila je na terapiji, svaki dan joj je bilo sve gore i samo što sam izašao do bankomata da podignem gotovinu sa kartice ona je u međuvremenu uginula tako što je legla na pod pogledom na moj krevet. veterinarka pretpostavlja da je čekala da izađem jer psi mogu da predosete smrt. možda je samo htela da me uteši jer sam se gušio u suzama.....nisam bio spreman niti sam znao kako bi to trebalo da izgleda
nikad neću zaboraviti njeno ugašeno svetlo u oku i neku vrstu napuštenosti....

naime, ona je bila najbolji pas na svetu; umiljata, odana, odmerena i nikad nije lajala kao što rade drugi psi. često sam nekad razmišljao šta će biti tog jednog dana, hoću li uspeti da prebolim naš rastanak i danas sam uvideo da ću preživeti ali isto tako da je ostala jedna praznina u meni iako je reč o životinji. životinja koja mi je pomogla da se donekle izborim sa povučenošću i da u nekim trenucima depresije kad mi nije bilo ni do čega pa ni do toga - izađem iz kuće. bio sam joj zahvalan jer sam tokom šetnji uvideo mnogo veće znake godišnjih doba nego što bih to ikad uspevao da sam šetao sam; omirisala je prvi zumbul, skočila ne neku bubu koja se tromo gurala ispod lišća, spazila nešto što bi mom oku promaklo....



volim da verujem da smo učinili sve što smo mogli i da se izvinim ako nismo, da li je možda moglo više, bolje ili pametnije... nadam se da se nije mnogo patila kao i da zna da smo je svi mnogo voleli tokom ovih 12 godina, da će nam mnogo faliti....