Ja sam od onih što su prije mnogo izlazili, a sada vječito visim na internetu. Posebno kako je počeo raspust. Ne izlazim jer vani nije sigurno. Sad ćete reći da ljudi izlaze iako nije sigurno i da moramo voditi normalan život. Ja se slažem sa tim. Ali možda nisam dobro objasnila. Ja ne izlazim vani osim ako ne moram. Otići ponekad na kafu sa par prijatelja, ili u kupovinu, to mi je ok, ali se ipak najviše radujem dolasku kući i svom dragom kompjuteru.
Sada upisujem četvrti razred srednje škole. I mogu reći da sam dobar đak, i prijatelj. U prvom i pola drugog razreda nisam to bila. U prvo razredu sam se družila sa ljudima koji su bili nasilnici, a počela sam se sa njima družiti kako ne bih bila žrtva nasilja. I tako… Umjesto da se zauzmem za sebe i nekome kažem za problema, ja sam postala dio problema. Bilo nas je i djevojaka i mladića. Bilo nas je 9, i bili smo prava banda. Niko nam nije ništa mogao. A ono što je mene iznenađivalo jeste da nas niko iz škole koju smo pohađali i u kojoj smo najviše nasilja činili nije nikada ni na razgovor pozvao, a kamoli kaznio za ponašanje. Često smo galamili na druge, gurali ih, a nerijetko smo one za koje smo znali da imaju malo više novca pretresali i uzimali sebi. Nismo nikada otimali mobitele. To nam je bilo glupo, a i plašili smo se da nas neko od žrtava za takvo zlodjelo ipak ne prijavi policiji.
Iskrena da budem, meni se to nije sviđalo, ali sam pod pritiskom ostalih činila svakakve gluposti. Čak sam jednom donijela i petarde u školi i 10ak ih aktivirala. U početku mi je bilo smiješno ali sam sve više uviđala da moje ponašanje nije moje ponašanje.
Sve je kuliminiralo kada smo napali jednog mladića koji nam je odbio dati novac. Počelo je naguravanje i dan danas mi nije jasno šta se desilo… Uglavnom, on je pao, udario glavom od beton, i počela je teći krv. Ostao je bez svijesti. Ustvari ne skroz. Gledao je i zatvarao oči, ali ništa nije govorio. Svi su se razbježali. Htjela sam i ja pobjeći. Ali nisam. Ne zato što sam bila neko divno ljudsko biće nego zato što nisam željela biti uključena u ubistvo nekoga. Zvala sam hitnu! Došli su i profesori. Pitali su šta se desilo. Ja nisam mogla da progovorim.
Hitna je ubrzo došla i odvezla ga u bolnicu. Srećom, ubrzo samo saznali da neće imati trajne posljedice, ali je moglo biti daleko gore.
Moji roditelji su bili baš razočarani kada sam im rekla šta se desilo i koja je bila moja uloga. Bilo im je lakše kada sam rekla da sam jedina ja ostala. Otišli su sa mnom u školu. Sve sam rekla direktorici. Ona je bila začuđena da se tako nešto dešavalo a da ona ništa nije znala. Svi iz grupe smo dobili opomenu pred isključenje. Oni su nastavili da se druže. Ja sam se prestala družiti s njima, zahvalna što se na kraju ipak sve dobro završilo.
I eto, sada nemam puno prijatelja. Ustvari nemam baš prave prijatelje. Imam poznanike za otići na kafu, a meni je najbolje kada sam sama u kući jer znam da tada nikoga ne mogu povrijediti.
Ljubica Zubica
Oznake: izbor, nasilje, prijatelj
|
