Nenasilje

Oznake: vaške, raja, mama, kolač

Išla sam glavnom ulicom neki dan, a ispred mene je išla mama sa kćerkom od dvanaestak godina. Obje su bile lijepo obučene, ali mama je stalno galamila na kćerku. Govorila joj je da je "ona kriva za sve u njenom životu". Kćerka je stalno molila da ne galami jer ih svi čuju ali majka nije htjela da prestane. Na kraju je djevojčica počela plakati i onda... Mama se još više počela na nju derati. Zastale i ova joj je zveknula šamar. Bila sam šokirana. Nisam smjela prići da kažem ženi kako njeno ponašanje nije normalno jer sam se bojala da još više ne ukopam djevojčicu. Prošla sam pored njih i od tada ne prestajem razmišljati o toj sceni. Šta god da je u pitanju, dijete od dvanaest godina ne zaslužuje da je frustrirana mama, zbog bilo čega, udara po ulici. Možda sam kriva što nisam reagovala i eto zato vam pišem. Znam da ćete reći da ovo nije vršnjačko nasilje, ali jeste nasilje, jer ova djevojčica zbog ovoga može biti nasilna prema nekim svojim vršnjacima, a niko ne zna šta ona proživljava. Izvinite molim vas ako ovo nije tema za vas, ali ja sam pomislila da bi bilo dobro da vam ovo napišem. Veliki pozdrav Nina

Oznake: mama, nasilje

Ja sam kao vrlo mala ostala bez mame. Skoro da je i ne pamtim… Da nije onih par fotografija koje mi je tata dao, mislim da bih je do sada i zaboravila. Sjećam se samo duge plave kose i prelijepog osmijeha. I mirisa. Sjećam se njenog mirisa i da je imala najtopliji zagrljaj. I znam još, da kada je umrla da mi ništa nije bilo jasno. Nisam razumjela šta znači umrla… Čekala sam da se vrati, a onda sam shvatila da se nikada neće vratiti. Tata je dobar. Dobro se brine o meni i ništa mi ne nedostaje, ali mi nedostaje moja mama. U školi su profesori ok prema meni. Neki su čak puno pažljiviji zato što znaju da nemam mamu. Eh, upravo zbog toga, zbog rijetkih momenata pažnje profesora, neki me drugovi i drugarice iz razreda ne vole… Misle da mi profesori „gledaju kroz prste“ i da dobivam puno bolje ocjene samo zato što nemam mamu. Često me zadirkuju da sam siroče, čak su mi rekli da je mama pobjegla, a da je tata izmislio da je umrla. A nije izmislio. Stvarno sam vidjela isječak iz novina, znate ona slika što se stavlja kao posljednji pozdrav… I tako, skoro svaki dan mi neko kaže nešto ružno. Ja pokušavam da ne reagujem, ali se bojim da ću udariti nekoga ukoliko ovo ne prestane. Tati nisam rekla jer ne želim da se sekira. Profesorima nisam također rekla jer ne želim da stvaram probleme. Ali ne znam koliko ću još dugo moći ovako nastaviti… Kako drugovi ne shvataju da bih ja dala sve na ovome svijetu, i ocjene, i pažnju profesora, i novi mobitel, i novu odjeću i sve što imam, samo da je moja mama pored mene? Maja

Oznake: mama, Problem, vršnjačko nasilje

Prije dva mjeseca na malom odmoru u školi prišle su mi dvije tri drugarice u wc-u i rekla da znaju ko sam i šta sam. Nisam ih najbolje razumjela i pitala sam o čemu govore. Nina, jedna od njih, mi je smijući mi se u lice rekla da zna ko sam ja. Opet je nisam shvatila i rekla sam joj da znam i ja ko sam. Ali izgleda da ja nisam znala ko sam. Nina mi je rekla da ja nisam Denisa nego neko sasvim drugi i da moji roditelji nisu moji roditelji i brzo istrčala iz wc-a. Mislila sam da je poludjela. Sutra dan opet isto ali na veliko odmoru. Opet nije bila sama. I tako nekoliko dana da bi konačno rekla: „glupačo ti si usvojeno dijete“. Mislila sam da ću umrijeti kada sam to čula. Otišla sam plačući kući. Kada je mama, koja je doktorica, došla s posla kući vidjela je da su mi oči natečene od suza. Mislila je da sam dobila keca u školi. Ja sam je pitala ko sam ja. Ona je problijedila. Rekla mi je da sam njeno dijete. Nisam znala da li da joj vjerujem. Sve sam joj ispričala. Ona je malo šutila, a onda rekla da je mislila da nije vrijeme da pričamo o tome nego kada još malo porastem. Ja sam inače deveti razred. Onda me uzela za ruke i sve mi ispričala. Rekla mi je da ja jesam njeno dijete samo što me nije rodila. Od tog dana mi se život promijenio. Ne znam više kome da vjerujem i u šta da vjerujem. Djevojke koje su me progonile na odmorima su mi poslije rekle da su to uradile samo da mi napakoste jer sam u svemu briljantna. I da su se zato iživljavale. Ne znam jesam li briljantna ili nisam znam samo da nakon njihovog nasilja nadamnom u mom životu ništa više nije isto. Sada se navikavam da prihvatim ko sam to ja. Znam samo da nikada neću tražiti da vidim ko me rodio. Ako me rodio pa ostavio onda to i nije moj roditelj. Ja sam kao beba došla u kuću mojih roditelja. Tako mi je „mama“ ispričala. I neću ovo mama da stavljam pod navodnike jer ja zaista nemam drugu mamu. I eto poruka mojim vršnjacima, ako vam se dogodi nešto slično kao meni, budite hrabri. Nemojte da vas vršnjačka zlobi obeshrabri. Volite svoje roditelje bilo prave ili one koji su vas usvojili ako oni vole vas. Ja i dalje vjerujem u dobrotu i ljubav. Pozdrav za sve moje vršnjake, Denisa.

Oznake: usvojenje, plač, nasilje, mama