opis - dobre stvari...
mislim da je vrijeme da napišem par dobrih stvari o italiji, (ako se uopče sjetim koje...) i naravno da vam malo opišem što se događalo nakon zalaska sunca...
u italiji, doslovno svugdje, na kojem god mjestu bili, zalazak sunca je prejeben! nisam mogla vjerovati! svako predveče, dok bi se busom vračali u hotel, svi bi slikali te zalaske sunca, koji su stvarno preeeedobri, ali ja naravno nisam mogla je imam usranii mali fotić s kojim to ispada ko mrlja na nebu...
najžešći dio razgledavanja svake građevine je bio dio kad smo, mi koji smo brzo razgledali unutrašnjost, izašli van i zasjeli na oooogrooomne stepenice ispred crkve (svaka ih ima) i čilali dok je ostatak ekipe( ulizivači i geekovi...) podobnije razgledavao unutrašnjost. nema ništa bolje od sjest na ogromne stepenice i gledat cigane kako se trude prodat sve što imaju, uživati na suncu, tu i tamo spalit pljugu.... da, bilo je jebeno...
a sad da vam ispričam prvu večer... soba u kojoj sam ja bila s još dvije cure bila je na prvom katu... a soba gdje su bili dečki iz razreda, s kojima smo praktički bili cijelo vrijeme, bila je u prizemlju, pokraj ulaza u taj naš hotel. njihova vrata su bila odmah pokraj ulaznih, tako da su imali ulaz u sobu odmah izvana, što je bilo prejebeno...
uglavnom, prvu večer smo bili u njihovoj sobi do 4 ujutro i tad nam se prispavalo pa smo odlučile otići u svoju sobu. krenemo gore, a ulazna vrata naravno zaključana. još bolje da su bila zaključana jer smo zbog toga vrištali od smijeha barem pola sata...
naravno ostali smo kod njih do 10 do 7 ujutro, spavali smo možda pola sata... buđenje za taj dan je bilo dogovoreno u 7...
jedan frend koji je trebao bit u toj sobi, bio je kod neke trebe, pa je došao u 10 do 7 i umro od smijeha kad je skužio da smo mi prespavale i da nismo mogle do svoje sobe...
stvar je u tome da se ta ulazna vrata mogu otvoriti samo iznutra pa je on uspio izač, i hvala bogu ostavio je otvorena vrata... mi smo brzo otišle gore i taman se počele smijat situaciji kad ono profesori kucaju na vrata . ajmo buđenje!!!
način na koji me frendica tada pogledala nikada neču zaboraviti! kakvu je ona facu složila... oči je izbuljila , usta otvorila, ukratko usrala se...
kažem ja: samo malo.... primim joj bradu, zatvorim joj usta, otključam vrata...
profesor nas pogleda i kaže: bravo cure, ne samo da ste već budne nego i obučene, svaka čast cure, tako se probudit nakon što ste kupili onoliko alkohola jučer...
stvar je u tome da su profesori sjedili u bircu u kojem smo morali kupovat cugu pa su vidjeli koliko je čega itko kupio...
dođe drugi profesor, proviri u sobu i kaže: čak su i krevete pospremile... e na to sam skoro pukla od smijeha!!!!
kad smo zatvorile vrata , pišale smo od smijeha!!! ali doslovno!!! presmiješno...
drugu večer smo opet bili dolje u sobi kod ovih, samo što smo se fakat zgazili više nego večer prije...
tamam kad smo se svi legli (odlučili smo da u 3 idemo spavat jer nije baš jednostavno hodat cijeli dan nakon pola sata spavanja...) ja sam im rakla da mi svaki od njih ispriča najbrutalniji vic koji su ikad čuli...
i onda je ovaj jedan frend izmislio vic o jednom frajeru iz 4 razreda koji je išao s nama, btw. lik izgleda ko muha...
vrištali smo od smijeha, i onda je taj frend počeo izmišljat viceve o ovom frajeru ko da nije normalan! samo ih je sipao iz rukava! največi car kojeg znam!!! Dino care!!!!
uglavnom, nismo spavali do nekih 5 jer je do tada on izmišljao viceve, jedan za drugim, nismo se stigli ismijat na ovaj koji bi čuli, več je pričao novi.... prestrašno...
najlegendarnija večr, definitivno...
treču večer smo bili u našoj sobi, i dino je svirao gitaru... bilo je predobro... stalno nam je netko upadao u sobu da se stišamo, što naravno nismo... onda smo popizdili i zaključali... samo me smetalo to što skoro nitko od ovih nije znao ništa pjevat od stvari koje je dino svirao, jer nije svirao sranja, nego claptona i ekipu, pa smo samo ja i on pjevali, sve dok nije počeo svirat psihomodopop... e to je bilo jebeno...
treče i četvrte večeri se ne sječam baš, (znači bilo je dobro) a petu večer smo bili u busu, vračali se doma... jao u busu je bila isto smijalica... skoro svi su krmili u busu samo što u busu baš i nije lako spavat, pa je večina ekipe samo kljucala... koliko sam se nasmijala s profesorom... on je slikao sve te poze i face iz busa... prasmiješno... stavila bi vam slike ali nažalost nemam dopuštenje od tih osoba koje su na slikama...
nagovorit ću ja njih da popuste... imam ja moć nagovaranja... do tada, pozdrav
