Bronsonovi Sinovi

srijeda, 31.12.2008.

Umesto čestitke...

Dobro veče.

Prvo i prvo, želeo bih svima da vam poželim srećnu novu 2009. godinu. Božić ste već proslavili, barem većina vas, jer ne računam da puno pravoslavnijeh čita ovo moje (ali i njih ćemo dokačiti, njih tj. nas).

Drugo...tja, nema šta mnogo. Hteo bih da se zahvalim svima vama koji čitate, koliko god vas ima. Pogotovo bih se zahvalio velikom prijatelju Horroru, koji me je, uz vernu publiku sa horrorhr.com foruma, naterao da se vratim u blogosferu. Ako je neko obogatio svoj život nekim akcionim trešom zbog mene, šta da vam kažem - žao mi je.

Prethodna godina (u ovom momentu još uvek aktuelna, ruku na srce) je počela prividno sjajno, vrlo brzo se razvila u nešto manje sjajno, onda je trajala i previše, sve do poslednjih meseci kada je počelo da se nazire svetlo na kraju tunela (valjda nije voz). 2009. će biti godina u kojoj ću neke stvari postaviti na svoje mesto, kako bi se ova nesnosna dvije tisuće i osma ne bi mogla ponoviti. Neću da ulazim u detalje šta nije valjalo (dosta vas sa kojima pričam uostalom i zna o čemu se radi), ali eto, nije bilo lepo...no...biće bolje. Lošije danas za bolje sutra, ponavljaju meni od jutra do jutra...

U slučaju da se neko zabrinuo za redovni raspored, nemojte se brinuti...danas jednostavno nema teksta jer je praznik, a i mi ciganji imamo dušu. Već koliko u petak, imaćete priliku da čitate moje viđenje Ghosts of Mars, a onda redovna rutina - Bronson, nešto, nešto, i tako u krug.

Dok zalihe traju.

I da ne ostanem dužan za objašnjenje naslova...svima još jednom srećna nova, ali bez nekih glupih karti i tih sranja. U zamenu, od mene dobijete ovo.

'Aj pa do iduće godine, drugovi i drugarice...

31.12.2008. u 18:37 • 1 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 29.12.2008.

New York, New York !

Death Wish 3, 1985. D : Michael Winner ; Charles Bronson, Gavan O'Herlihy, Ed Lauter, Martin Balsam, Deborah Raffin

Heeeeeeeeeeeeeeeeeeeee's back ! Posle desetogodišnjeg odsustva iz New Yorka, i epizodama po Los Angelesu, Kansas Cityu i Chicagu, arhitekta revolveraš Paul Kersey vraća se u Big Apple na poziv starog prijatelja Charliea. Al' eto ti vraga - Charlie je u međuvremenu mrtav, a policija hvata Kerseya misleći da je on počinio taj gnusni zločin.

No, šef policije Shriker (Ed Lauter) zna sa kime ima posla. Posle malo natezanja, njih dvojica se dogovore - Shriker će pustiti Kerseya da "radi svoj posao" u ozloglašenom kraju na istoku NYC-a, a on će zamajavati štampu i ostale državne organe. Stvari krenu polako da se razvijaju, i Kersey, uz par smišljenih ubistava, hvata svoj stari ritam. A onda mu Fraker (Gavan O'Herlihy), vođa lokalnih bandita, ubije devojku (Deborah Raffin)...e onda je udahnuo jako, i skin'o svoj sako...i došlo je do prekida filma, eto..

Tog leta gospodnjeg '85.,i vrapcima na grani beše jasno da se Death Wish formula, posle dva nastavka u kojima Bronsonu prvo ubiju ženu, pa i ćerku, raspala. Čovek, jednostavno, nije imao više koga da sveti. A onda, neko pametan (čitaj : Michael Winner i Menahem Golan) došao je na odličnu ideju - hajde da re-brendiramo celu franšizu i mesto revenge trilera napravimo moderni akcioni film u Rambo fazonu. I eto, nastade Death Wish 3.

Sličnost na svoje prethodnike ovaj film zadržava striktno u imenu i glavnom glumcu - sve ostalo je radikalno promenjeno, i prigodniji naslov je "Bronson blows up NYC". Prvih 50tak minuta, imamo čak i neki plotline...Bronson se upoznaje sa komšijama svog pokojnog drugara (ratni veteran, latino bračni par, stariji jevreji, malo crnaca, divan etnički miks tek da ne bude da smo rasisti), razvali par creepova, upozna se sa likom Debore Raffin koja igra socijalnu radnicu itd. Ono malo supporting casta ovde i stignemo da upoznamo - treba istaći Martina Balsama npr., koji je svojevremeno bio uz rame Maldenu i Brandu u On the Waterfront, jedinog kako-tako razrađenog lika uz Kerseya. Marina Sirtis, kasnije poznatija kao savetnik Troi iz Star Treka, je bolja polovina onog latino bračnog para odozgo - u najboljoj Death Wish tradiciji, Frakerovi majmuni je siluju i ubiju, mada je scena tog čina med i mleko u odnosu na ono iz prva dva dela.

Eeeeee a onda krene speeeektakl. Krvavi spektakl. U poslednjih pola sata desi se jedan opšti clusterfuck - Bronson popizdi, pa izleti na ulicu sa cal 30 mitraljezom koji je Balsamov lik štekovao u ormanu (!?!?!?!?!). Kad nestane municije, on pribegne rokačini iz svog vernog .475 Wildey Magnuma ("moj drug Wildey", kako mu on tepa), pištolja koji ima kalibar skraćene puške za lov na slonove i ostavlja rupe u telu prečnika pola metra. Fraker odgovori tako što pozove neke druge bandite da se pojača, a u ceo spektakl se uključe i murija i komšije (koje su sada pribegle nužnom naoružanju), pa u poslednih 10-tak minuta uživamo u full-on razbijačini gde Kersey i načelnik policije Shriker idu ulicama grada New Yorka i obračunavaju se sa grupicama street punkova. Prajsles !

Među negativcima apsolutno dominira O'Herlihy kao Fraker. Bled ten, oštar pogled i slepljena plava kosa obrijana po sredini (kao neki kontra-čiroki) sa crvenom farbom tačno između, Fraker je mnogo, mnogo, mnogo jeben igrač i opušteno najbolji i najdefinisaniji od svih Death Wish zlikovaca ikad. Njegov susret sa Kerseyem odigra se na samom početku filma u okružnom zatvoru - prilikom izlaska, Fraker poruči da će "danas ubiti neku sirotu babu samo za tebe - catch it on the 6 o'clock news". Nema šta, zajeban baja. U njegovoj bandi, odličan lik je Giggler (Kirk Taylor), nondeskriptni bilmez koji otima tašne ženama i onda beži brže od vetra. Giggler je upravo lik na kome Bronson krsti svoj Wildey, inače...a da, među banditima se pojavi i Alex Winters, koji je kratkotrajnu slavu stekao kao Bill iz Bill & Ted's Excellent Adventure.

Ide zima, Beograd je sav u snegu, i retko se kome ide napolje ako ne mora...pa budući da ne mora, prijatno veče uz nikšićko pivo (zameniti prigodnom varijablom) i nešto za pregristi, i Death Wish 3 na TV-u...ma milina...i ne zaboravite : ovaj film se striktno gleda u fullscreen verziji i fully uncut, jer tako ga je dobri Gospod i osmislio na kraju krajeva. A ako imate neku raspalu VHSicu ? Ma to je bre to !

29.12.2008. u 18:00 • 6 Komentara • Print • #

petak, 26.12.2008.

Jahači magle

Play Misty for Me, 1971. D : Clint Eastwood ; Clint Eastwood, Jessica Walter, Donna Mills, John Larch, Jack Ging

Dave (Clint Eastwood) je DJ u malom primorskom mestu u Kaliforniji, Carmel. Njegov termin je iza ponoći pa do jutra, i ima ambicija da se probije na neki jači radio u većem gradu. Ono što Dave takođe ima je njegov veliki fan Evelyn (Jessica Walter), koja zove svako veče i traži da pusti numeru "Misty". One thing leads to another, njih dvoje se upoznaju u lokalnoj kafani, padne jedan casual kres i sad, je li, treba se razdvajati.

Ili tako barem misli Dave. Evelyn odjednom počne da se ponaša kao da je mučenik ljubav njenog života, što ovome baš i ne leži. Za početak se radi o standardnim forama, ali kad Evelyn poludi i počne maltretirati Daveove bližnje, uključujući i Tobie (Donna Mills), ribu koju Dave poodavno šmeka i sa kojom se želi ponovo smuvati, kreće mala psihoagonija za sve prisutne.

Gledajući ovo jedva nedelju dana posle Pale Ridera, prosto mi je došlo da se pitam : ma jel' ovo zaista režirao isti čovek ?! Play Misty for Me je možda bio šokantan i šta već sve ne kad se pojavio, i odajem mu priznanje što je direktno inspirisao filmove kao što su npr. Fatal Attraction, ali iz ove perspektive, Clintov režiserski prvenac je vredan jedva prelazne ocene zbog više različitih faktora.

Prvo...Clint u ono vreme stvarno nije umeo da režira. Ali stvarno. Problemi su mnogobrojni, počev od amaterskog framinga, pa sve do egzekucije "slasher" scena koje se pojavljuju na kraju (scena u kojoj Evelyn izmrcvari Clintovu kućnu pomoćnicu je koma loša). Dodatna komična dimenzija su blesavi zoomovi a la Leone, samo što ih Clint odradi tako da mu se zumira na oči u roku od pola sekunde, pa vam se čini da gledate epizodu iz onog starog Batman serijala. Da zlo bude gore, ti zoomovi se jave tačno na kraju kada treba biti suspense, a meni došlo da vrištim od smeha.

Clint u ono vreme takođe nije imao veći raspon glume od "gunđ" do "namršteni gunđ" (nema ni sada ako mene pitate, al' dobro), pa mu uloga smooth-talking DJ-a paše u tri pičke materine. Jessica Walter vadi utisak sa svojim odličnim tretmanom prosečne psihotičarke sa (samo)ubistvenim tendencijama, a ostali likove postoje pro forme radi. Da ne kritikujem samo režiju - film pati i od prosečne montaže, a vreme je nabijeno sa dve scene od po 4 minuta koje slabo čemu služe. Prva je montaža uz muziku kako se Dave i Toby ljubakaju dok se kupaju u nekom jezeru pa se posle gužvaju po nekoj travi (a Clint, doista, ima facu za romantične scene), a druga kad Clint i kolega sa curama posete Monterrey Jazz Festival. Mada ta scena ima neku poentu, traje jedno 3.5 minuta jače nego što bi trebalo. Ima i scenario svojih bisera - dijalozi na relaciji Dave - Sgt. McCallum su počasni član "so bad it's good" kategorije. Pozitivan utisak ostavlja i Clintov stalni režiser Don Siegel, koji cameoiše kao kafedžija.

Gledajući ovo ostvarenje, nekako sam stalno u glavi vrteo ideju kako bi ovo, u Srbiji, bio u najbolju ruku kratak film. Bata Životinja bi kresnuo Evelyn, a kad bi mu prvi put posle toga onako banula na gajbu bez obzira što je on njoj izričito rekao da to više ne radi, usledila bi, da citiram jednog odličnog blogera, "terapija dolby surround šamarima". Pa da je vidim da opet priđe, sunce li joj psihopatsko...

PS. Clint Eastwood zapravo dugi niz godina živi u Carmelu. Čak je bio gradonačelnik dve godine.

26.12.2008. u 18:00 • 4 Komentara • Print • #

srijeda, 24.12.2008.

Vika zbog luka

The Onion Field, 1979. D : Harold Becker ; John Savage, James Woods, Franklyn Seales, Ted Danson, Ronnie Cox

Karl Hettinger (John Savage) je mladi LAPD-ovac koji stiže u novo odeljenje, te dobija pomalo ekscentričnog Iana Campbella (Ted Danson) kao svog partnera. Hettinger je sveže oženjen i čeka prvo dete, dok Campbell već ima ženu i dvoje dece, i zamašan policijski staž iza sebe. Zajedno, njih dvojica počinju sa patrolama po LA ulicama.

U isto to vreme, Jimmy Smith, aka "Youngblood" (Franklyn Seales), je svež iz zatvora. Po izlasku, on se ponovo nalazi sa starim partnerom Billyem, koji sada sarađuje sa Gregom Powellom (James Woods). Ubrzo se ispostavlja da je Greg malo čudnija struktura ličnosti - da ne okolišam, on je regularni psihotik.

Sudbine Karla i Iana i Jimmya i Grega se ukrste jedne noći kada druga dvojica krenu u neku sitnu pljačku, a prvi par ih presretne zbog rutinske provere. Stvar krene loše, pa se dva policajca nađu u teškom sranju - Greg i Jimmy ih kidnapuju, i odvedu van LA, među neke farme. U momentu apsolutne ludosti, Greg puca i ubija Iana, ali se Karl izvlači bekstvom. Oba zločinca bivaju uhapšeni, no pravi pakao za Karla - a i za pravni sistem - tek počinje.

Joseph Wambaugh, pisac knjige i scenarija za ovaj film, bivši je član LAPD-a. U toku svojih nekoliko godina službe, pre nego što se povukao iz tog posla i postao pisac, Wambaugh se izgleda nagledao manje lepih stvari koje su ga inspirisale da napiše scenarija za gorki, opori New Centurions (film o LAPD životu) i The Onion Field, koji je baziran na stvarnom događaju.

The Onion Field je, kažu ljudi, dosta autentičan prikaz onoga što se desilo tada, a i posle ubistva Iana Campbella. Film možemo grubo podeliti u dva dela - u prvih sat vremena, upoznajemo se sa likovima i gradimo neku sliku o njima, da bi se dalji tok filma posvetio sudskom procesu protiv Grega i Jimmya, kao i laganoj spirali niz koju Karl silazi, preživljavajući depresiju i osećaj krivice zbog Ianove smrti.

Savage, koji igra prilično katatoničnog Hettingera, je dosta dobar u glavnoj ulozi, ali ovaj film ipak ostaje zapamćen kao Woodsov veliki breakthrough. Greg Powell je prvi put da Woodsa vidimo u sada njegovoj klasičnoj ulozi neurotičnog psihopate, i njegova pojava je elektrifikujuća - svaki put kad je na ekranu, pogotovo u prvoj polovini filma, imate osećaj da će nešto loše da se desi. Narodski rečeno, he goes from normal to apeshit in 0.13 seconds, i to na vrlo autentičan način. Franklyn Seales je solidan kao Jimmy Smith, dok Ted Danson neodoljivo podseća na Burta Lancastera iz mlađih dana, kako stilom glume, tako i svojom robusnom konstitucijom.

Film je, pogotovo druga polovina, dosta težak za gledanje, budući da meni barem nečiji silazak u mentalni pakao nikad nije prijatno filmsko iskustvo. Scena u kojoj Karl stoji na korak od samoubistva dok njegovo malo dete plače u kolevci je pravi "gut punch", baš kao i jedan momenat na kraju filma sa Ianovom majkom koji mi je gotovo naterao par suza na oči (a šta ćeš, imam i ja dušu). Režiser Harold Becker, koji će kasnije odraditi između ostalog i odlični Sea of Love sa Al Pacinom, se pokazuje kao efektan izbor - film je dosta dobro sklopljen, sa ritmom koji ne umara i pored dva sata trajanja. Neke scene - pogotovo Ianov pogled na mesec pred pogibiju, uz zvuk gajdi - ostaju u sećanju.

Ukoliko nekog zanima, Greg Powell je još uvek u zatvoru, mada je na kraju filma bilo indicija da će ga pustiti na uslovnu za par godina. Jimmy Smith je bio napolju, pa se vraćao par puta, i na kraju je umro od srčanog udara pre koju godinu. Karl Hettinger je umro 1989. od bolesti jetre, nekih 10 godina pošto je konačno normalizovao svoj život posle 15 godina stresa, depresija i čega sve ne. Film inače ne ulazi previše u detalje o činjenici da je Hettinger dočekan na nož od strane svojih kolega, i da je LAPD kasnije koristio njegovo iskustvo u demonstrativnom filmu o tome kako se NE TREBA ponašati u sličnim situacijama, ali jedna scena u kojoj iskusni beat cop veteran daje svoj glas Karlu i cela sala ismeva nove regulacije jasan je znak na čijoj je Wambaugh strani.

The Onion Field nije ležerno opuštanje uz pivo i body count od 100+. U filmu pogine samo jedna osoba, ali njegova smrt odzvanja dublje nego 200 Rambovih žrtvi. Gledati, što zbog subject mattera, što zbog Woodsovog performansa, koji ga je lansirao u sam vrh američkih "character actora".

---

PS. Srećan Božić svima koji ga slave danas tj. sutra.

24.12.2008. u 18:00 • 1 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 22.12.2008.

Smrt jaše peške

Messenger of Death, 1988. D : J. Lee Thompson ; Charles Bronson, Laurence Luckinbill, Jeff Corey, John Ireland, Charles Dierkop

U po bela dana, negde u ruralnom Coloradu, naoružani ludak masakrira celu porodicu izvesnog Orvillea Beechama (Charles Dierkop), mormona. Lokalni novinar iz Denvera Garreth Smith (Bronson) se zainteresuje za slučaj, i počinje malo da istražuje okolo. Nakon kratke istrage, on saznaje da su u celu priču izgleda umešani Orvilleov otac Willis (Jeff Corey) i ujak Zenas (John Ireland). Obojica su radikalni mormoni, po čijoj se doktrini "nespašeni" mučenici mogu spasiti samo ubistvom.

Prema očekivanjima, Willis ubrzo kreće sa Orvilleom put Zenasove farme, ne bi li naplatio "danak u krvi". Smith je tu da pokuša da spreči masakr, ali ubrzo saznaje da sukob dva brata možda i nije ono što je uzrokovalo masakr, već se konci izgleda vuku sa mnogo viših pozicija u državnoj upravi.

Messenger of Death je pretposlednji u nizu filmova koji je Charlie uradio za Cannon (poslednji je bio Kinjite : Forbidden Subjects), i jedan od slabijih. Za razliku od standardnih revenge thrillera u kojima Bronse igra ili arhitektu Paula Kerseya ili žandara sa malo liberalnijim poimanjem reči "zakon", ovde mu je dodeljena uloga novinara njuškala. Neki mlađi i motivisaniji Bronson bi to možda umeo da odradi, ali ovde, posle čitave dekade glumatanja u raznim treševima čiji se plotline svodi na "pobij što više creepova", možemo govoriti o debelom miscastu. Jednostavno, promašena tema, barem što se glavnog lika tiče, a ni film nije daleko.

Ono što je počelo krajnje obećavajuće, sa scenom koja evocira mini-genocid sa početka Once Upon a Time in the West, prilično brzo pada u degradaciju rutinskog trilera u kojima se zli biznismeni grebu o sitan narod i ne prezaju od raznih gadosti. Pogotovo je frustrirajuće što se sredinom filma kompletno eliminiše subplot sa mormonima - umesto da od Messenger of Death naprave neku vrstu mormonskog Witnessa, Cannon nas vrlo brzo rešava insighta u taj dosta, za nas barem, čudan lifestyle sa svim njegovim kinkovima.

Akcionih scena gotovo i da nema. Tu je već navedeni shootout na Zenasovoj farmi, koji traje tek toliko da ima par mrtvih i da se dotera R rating (ruku na srce, taj rejting se zaradi već u prvih pet minuta kada Orvilleu pobiju celu familiju - srećom, deca se ubiju off-screen), a choice cutovi pripadaju Bronsonu, koji u dva navrata mlati nekog hitmana k'o vola u kupusu, brutalnošću koja se retko viđa kod nekih matorih novinara. Sa svojih 67 godina, Bronse izgleda još uvek solidno, ali ono - niti prolazi kao novinar, niti kao okrutni novinar...sporedne uloge nisu vredne pomena, možda jedino veteran Jeff Corey kao ratoborni mormonski hardliner - ruku na srce, prijatno sam se i oduševio kad sam registrovao Gene Davisa, genijalnog seksualnog devijanta iz 10 to Midnight, u sitnoj epizodi.

Kako sam prethodnih par nedelja ponedeljke uglavnom trošio na neke uglavnom kvalitetne Bronsone iz 70tih, gotovo da sam se zaželeo neke Cannonade za promenu. Bolje da sam gledao neki Death Wish nastavak od ovoga...jedini na nivou zadatka rutiner J. Lee Thompson koji je i ovde na autopilotu odradio profesionalno, uzeo pare i posle Kinjita godinu dana kasnije na miru i tišini otišao da uživa u penziji.

22.12.2008. u 18:00 • 1 Komentara • Print • #

petak, 19.12.2008.

Crna mađija

Marked for Death, 1990. D : Dwight H. Little ; Steven Seagal, Basil Wallace, Keith David, Tom Wright, Joanna Pacula

John Hatcher (Steven Seagal) je undercover DEA operativac koji je specijalizuje za istrebljenje krupnih riba diljem planete. Kada u nekoj zabiti latinske amerike stvari, kako to obično ume, krenu po kurcu i Hatcher izgubi partnera u okršaju, on reši da je bilo dosta klanja i pođe u zasluženu penziju.

Ali znate već kako je sa tim ljudima koji puno kolju u ime pravde, pre ili kasnije penzija reši da im ipak izmakne. Tek što se vratio u rodno mesto, Hatcher se zakači sa bandom jamajčanskih dilera koje predvodi mega-brutalni psihotik po imenu Screwface (Basil Wallace). A kad dotična banda udari na familiju, Hatcheru ne preostaje ništa drugo nego da mobiliše starog pajtosa Maxa (Keith David) i sa njime krene u džihad na zlikovce sa dreadovima.

Imao sam najbolji plan da gledam neki 70s krimi večeras, ali mi se nije dalo prespajati kablove koji vode iz PC-ja u TV, pa je DivX biblioteka ipak izgubila prednost nad nekim "pop and watch" DVDom iz police. I dok se tako pitam da li da zaokružim nedelju sa dva western teksta i trećim, najednom krajičkom oka spazim odeljak koji sam posvetio Stevenu Seagalu...a tamo Marked for Death, koji sam poslednji put gledao pre cca. 17 godina u Ulcinju (vidi tekst o Pale Rideru) na nekoj raspaloj VHSici i pod imenom "Niko III".

Malo je reći da nisam pogrešio. Davno se nisam bavio Seagalovim zlatnim periodom (prvih pet filmova), ali evo, vreme je došlo da se i ta kriva drina ispravi, i to na spektakularan način. U slatkih 86 minuta trajanja (90 sa odjavnom špicom - prava mera !) Seagal uspeva pobiti pola populacije Jamajke na milion brutalnih načina, što višestruko opravdava R rating dodeljen od strane MPAA.

Svašta se ovde ima na meniju. Steva je u početku good cop, ali kada breddahs krenu u protivnapad, jasno vam je u najavi ko je tu jebao ježa. Faza jedan u njegovoj odmazdi je čisto radnička - lome se ruke u signature 90 stepeni, bacaju se ljudi u staklene vitraže, rasipa se municija, ovo i ono. Faza dva je meni došla kao krajnje iznenađenje - Seagal, kada mu Screwface izmakne, pođe na Jamajku tamo dovršiti posao, i tamo napravi džumbus na nivou međunarodnog skandala. Krajnji obračun sa Screwfaceom je čudo, a do kraja filma imaćete bogami i par odsecanja udova, jedno odvajanje glave od tela i jedno kopanje očiju Roy Batty style. Krvavo, brutalno, sjajno, nikad bolje za uz kokice i pivo.

Steva je ovde u top formi (ovo mu je treći film, ujedno i treći od pet valjanih što je ikada napravio) i prosto je milina gledati ga kako demolira sve što mu stane na put. U celom ovom revivalu Chuck Norris viceva ja moram da protestujem u Stevino ime - čovek je mnogo ubedljiviji mamojebač od Chucka, i njegovi lomovi ekstremita su pravi perverzni užitak za dokonog gledaoca poput mene. Ipak, prava zvezda filma je Basil Wallace kao Screwface - čovek je legitimno LUUUUUUUUUUUUUUUUUUD, i stvarno je jedan od jebenijih negativaca u istoriji 80s akcionog filma. Favorit scena - kad mu dojave da je Seagal krknuo njegova dva saradnika...au ljudi. David Keith, Carpenterov veteran, se pojavljuje u toj glavno-sporednoj ulozi ali nije ništa specijalno.

Fakat se ovde radi o filmu koji morate overiti, po mogućstvu uz neki alkohol i nekoliko prijatelja za navijačku podlogu. Traje malo duže od epizode Losta, a nabijen je ludom zabavom za mlado i staro. Obavezna lektira !

19.12.2008. u 18:00 • 2 Komentara • Print • #

srijeda, 17.12.2008.

O suhom vjetru s juga moja duša sanja...

Pale Rider, 1985. D : Clint Eastwood ; Clint Eastwood, Michael Moriarty, Sydney Penny, Richard Dysart, Chris Penn, John Russell

Carbon Valley je mala rudarska kolonija u Californiji, koju nastanjuju sitni lovci na zlato. Kako to obično biva u zlom western svetu, njihova je najveća noćna mora lokalni feudalac Coy LaHood (Richard Dysart), koji je vlasnik gotovo celog regiona izuzev te doline i koristi moderne metode za svoje potrebe. LaHoodov sin Josh (Chris Penn) je šef operacije u svom odsustvu, i on se ne libi da svako malo napravi nered među žiteljima Carbon Valleya, koji ne žele da tek tako odu sa svog poseda.

No, jednog dana se sve drastično menja kada u Carbon stigne misteriozni propovednik (Clint Eastwood). Nakon toga što je pomogao jednom od Carbonovaca Hull Barretu (Michael Moriarty), Božiji sluga otvoreno staje na stranu siromašnih rudara, i počinje ozbiljno mrsiti konce LaHoodovoj družini. Coy rešava pozvati u pomoć tešku artiljeriju - plaćenog revolveraša marshalla Stockburna, koji sa sobom vuče četu od šest mamojebača vičnim vatrenom oružju. A onda je pop skinuo mantiju...and hell followed with him.

Dok sam bio malji dec, često sam provodio letnje mesece van Beograda kod rodbine u Crnoj Gori, preciznije, u Ulcinju, jednoj od najjužnijih tačaka najmanje socijalističke federativne republike. Ulcinj je po leti imao otvoren bioskop na glavnom šetalištu po imenu "Kino Bašta", te smo za mnogo sitne pare svaki drugi dan umeli uleteti tamo sa svojom braćom od tetke i diviti se poslednjem holivudskom šrotu. Budući da Ulcinj nije Beograd, Kino Bašta je u ponudi imala samo odabrano đubre (barem dok sam ja bio tamo) - Cannon i njima slični su dominirali, a od naslova koje se sećam da sam gledao u tom bioskopu bili su između ostalih i presjajni trash Sword of the Valiant: The Legend of Sir Gawain and the Green Knight (sa sve Sean Conneryem !) i hokejaški epic Youngblood (idealan spoj Rob Lowe - Patrick Swayze).

Al' eto, jednog dana me je moj stari poveo u bioskop sa jasnom misijom da se valja gledati novi Clint Eastwood. Moram priznati, nikad nisam bio ljubitelj ovog glumca, i njegova me interpretacija glume uz recept "pola se mrštim, pola gunđam" retko kada fascinirala. Pale Rider, međutim, bio je ljubav na prvi pogled, i do dana današnjeg ostaje sentimentalni favorit kome se rado vraćam.

Daleko je Pale Rider od bilo koje originalnosti. U suštini, Eastwood je za ove potrebe reciklirao pomalo svoj High Plains Drifter, a malo više legendarni Shane, čiji je i de facto remake. Međutim, propovednik iz Pale Ridera je poseban lik. Mnogo je manje harizmatičan od dobrog Shanea, a mnogo sličniji tom drifteru, ali je opet nekako manje malevolentan po prirodi. Ima on neki mean streak u sebi, ali je vrlo jasno da je to čovek sa teškom ličnom istorijom koji se izborio sa svojim demonima. Preacher je, po meni, ultimativan Eastwoodov lik, mnogo poetičniji od Harrya Callahana, mnogo dublji od Man with No Namea. Zanimljivo je i dodati da je Pale Rider, po strukturi, jedan krajnje klasičan, kanonski, gotovo fordovsko-hawksovski western - mit, ep - činjenica da je snimljen '85, dobrano posle revizionističkog talasa koji je '70tih redefinisao granice ovog žanra je pravi kuriozitet, jer su se westerni tog tipa u to vreme smatrali odavno prevaziđenim.

Sporedni likovi su zabavni i dobro odglumljeni. U centru pažnje je Michael Moriarty, odličan glumac koji u karijeri nije odmakao dalje od "stabilnog sporednjaka", ali se i ovde može uočiti njegov talenat. Za razliku od Shanea, Pale Rider ne štiti malog dečka već devojčicu, koju igra Sydney Penny, a negativci su solidni Chris Penn, pokoj mu duši, i odlični John Russell kao hladnokrvni Stockburn. Russell je u to vreme bio na samom kraju karijere, ali je iskusni veteran westerna (gde je većinski, gle čuda, glumio negativce) imao još jedan tračak umetničke snage u sebi. Stockburnov posse je inače direktno preuzet iz Leoneovog Once Upon a Time in the West, sa sve duster kaputima i manjkom milosrđa.

Mada sam gledao barem 20tak boljih westerna od Pale Ridera, ovaj film, i pored svoje neoriginalnosti u konceptu i izvedbi, ima neko posebno mesto u mojem srcu. Što zbog nostalgije za tim davno prošlim danima, a što i zbog svog retro feelinga. Jbg, meni je dobar...šta da vam kažem.

17.12.2008. u 18:00 • 1 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 15.12.2008.

Ovo je zemlja za nas ?

Chato's Land, 1972. D : Michael Winner ; Charles Bronson, Jack Palance, James Whitmore, Simon Oakland, Ralph Waite

Pardon Chato (Charles Bronson) je polu-Apač koji pokušava regularan život na divljem zapadu. Jednog dana, u lokalnom salunu ga zatiče rasistički nastrojen šerif, koji preti potegnuti oružje ukoliko Chato momentalno ne napusti kafanu ('cause we don't serve any injuns over here). Kada do okršaja na kraju ipak i neminovno dođe, šerif završi sa fatalnim trovanjem olovom, a gradski retardi, pod vođstvom ex-Confederate oficira Quincey Whitmorea (Jack Palance) na brzinu skupe posse koji kreće za Chatom ne bi li mu naplatio smrt belog čoveka.

Isprva, Chato se želi samo malo poigrati sa njima, pa ih namerno navlači u razna bespuća, rasteruje im konje i praktično pokušava da ih razuveri od dalje potere. Kada kabadahije međutim to ne samo ne učine, već i nađu njegovu kuću i brutalno siluju njegovu ženu, okreće se B strana ploče i počinje surov lov na whiteya.

Oliver Mlakar : Kako se zove film sa Charlesom Bronsonom u kojem on igra miroljubivog čoveka, kome siluju ženu pa on krene da...

Brzopleti knowitall : Death Wish !!!!11111

Oliver Mlakar : Ne, nažalost, odgovor je Chato's Land.

Eto, sumirao sam vam ceo film u kvisko maniru, ali opet red je nešto reći o svemu ovome. Chato's Land je prevashodno bitan jer je to prvi film koji su Charlie i Michael Winner uradili zajedno. Do kraja svog živote, ol' stone face pojaviće se u još pet Winnerovih ostvarenja - Stone Killer, The Mechanic i Death Wish 1,2,3, koja su sva, pa možemo slobodno reći, zabavnije štivo od ovoga. Sem možda Death Wish 2, koji je dobar samo za budak.

Chato's Land je prosto rečeno dosadan. Pola filma je igranje, pola revenge thriller, i dosta svih tih ubistava nisu Bog zna koliko neviđeni spektakl. Jednostavno, sve vam je jasno posle incidenta sa silovanjem - Bronsonov pogled se skroz promeni i znate da niko neće preživeti. Jedina je zanimljivost možda socijalna razlika između Chatovih goniča. Stari kapetan Whitmore je čovek koji očigledno nije upućen u celu priču, i goni Chata čisto pravde radi. Braća Hooker su obični rednecksi koji bi samo malo da se omaste o tuđoj nesreći, a ostatak ekipe je uglavnom mišljenja da oni ovde nemaju šta za tražiti, u čemu se pogotovo ističe neki škotski emigrant koji nije baš najveći ljubitelj cele ove fešte.

Michael Winneru ovo nije prvi western, ali je drastično slabiji od mnogo kvalitetnijeg Lawman sa Burtom Lancasterom. Režija je krajnje amaterska (zoomovi na Bronsonovo lice...ko si bre ti, Leone ?), ali toga ste svesni momenta kad ubacite Winnerov disk u vaš player. Bronson je ovde tvrđi na rečima nego ikada - mislim da ceo film ima možda pet lajnova, od čega tri na engleskom (uopšte vas ne lažem), i on se generalno manje pojavljuje u filmu nego njegovi goniči. Među njima, naravno, najupečatljiviji Jack Palance, ali je Simon Oakland dosta dobar kao rasista Jubal Hooker. Stvar donekle vadi i solidan soundtrack čuvenog Jerrya Fieldinga, čije su note takođe obojile i filmove kao što su The Wild Bunch i The Outlaw Josey Wales.

Sve u svemu, malo mesa ovde, čak i za Bronsonove ljubitelje. Možda je zanimljiv kao neki proto-Death Wish, ali niti ima dinamiku i socijalnu relevantnost tog filma (izuzev standardnog "racism is bad"), niti je dobro ostario u odnosu na neke druge westerne. Pass, sem ako baš niste neki Winner completist.

15.12.2008. u 18:00 • 3 Komentara • Print • #

petak, 12.12.2008.

Ne, neću plakati...

Heroes Shed No Tears, 1986. D : John Woo ; Eddy Ko, Lam Ching Ying, Chau Sang Lau, Yuet Sang Chin, Philippe Loffredo

Nakon američke intervencije u Vijetnamu, posao proizvodnje i trgovine droge prosto je procvetao u "zlatnom trouglu", neodređenom geografskom području u brdima Laosa, Burme, Tajlanda i već navedene zemlje. Tajlandskoj se vladi smučila činjenica da kilogrami heroina i čega sve već ne prolaze kroz njihovu teritoriju, pa su rešili da narkoticima stanu na put tako što će eliminisati glavnog proizvođača, izvesnog generala Samtona.

U te svrhe, Tajlanđani unajmljuju grupu plaćenika iz Hong Konga, koje je nekakva nevolja (ili želja za novcem tj. avanturom) poterala sa rodnih ognjišta. Grupu predvodi Chan Chung (Eddy Ko), i njihova misija je početni uspeh, jer posle efektne komando diverzije u glavnom narko-štabu Samton pada u zarobljeništvo. Ostao je još samo teži deo posla, a to je doterati ga do Tajlanda...i to dok ga jure Samtonovi vojnici, a bogami i osvetoljubivi vijetnamski pukovnik graničar (Lam Ching Ying) sa svojom svitom, kome se naši heroji usput zamere.

Karijeru doajena Hong Kong akcije Johna Wooa možemo podeliti u tri perioda - pred-klasični, dok je bio ubogi sužanj produkcijskih kuća i pekao svoj zanat snimajući svakakve wuxia/kung fu gluposti, klasični, između A Better Tomorrow i Hard Boiled, i post-klasični, kada je otišao u Hollywood. Heroes Shed No Tears pada tačno na kraj pred-klasičnog perioda - ovaj je film snimljen 84-85, a onda je, zbog Woovog nezadovoljstva, bačen u neki podrum do daljnjega. Kada je A Better Tomorrow postao svetski hit, Golden Harvest je izbacio i ovaj zaboravljeni filmić da malo profitira na novome trendu.

Gledajući iz ove perspektive, jasno je zašto je Woo bio manje zadovoljan ispalim rezultatom. U suštini, Heroes Shed No Tears je jedan klasičan "ramboid" - grupa likova ide u vukojebinu da jebe mater. Kao takav, film je donekle uspeh - po možda i prvi put nalazimo tragove nekog rafiniranog gun-fua koji će Woo kasnije razviti u svojim heroic bloodshed filmovima. Krvi ima do kolena, meci se ne broje, luda zabava za celu familiju drugim rečima. Jes' da je nivo realnosti ravan onome u First Blood pt. 2, ali dobro, Bože moj.

Nažalost, to ljudima iz Harvesta nije bilo dosta, pa su mimo Wooove želje insistirali na snimanju nekih "comic-erotic relief" scena koje malo kaljaju utisak. Posle prvih intenzivnih pola sata akcije, imamo krajnje glup kolaž scena u kojima plaćenici idu u neko selo da se malo odmore, te jedan ceo pasaž posvećen kockarskoj sposobnosti jednog od glavnih likova. Pred kraj filma i finalni obračun, Chan Chung dolazi do svog starog ratnog prijatelja, nekog Amerikanca (zaboravih mu ime) koji živi miran hippie život u nekoj brvnari po sred jugoistočne Azije. Em što je taj ceo subplot nakalemljen prilično tugaljivo, em što tu imamo još deset minuta nekih nebitnih scena (imaju čak i neke implicirane seks scene koje su prilično bzv), pa je i to još jedan od razloga što je film sedeo na polici godinu dana.

Ovaj film je prevashodno zanimljiv Woo fanovima, jer će ovde imati priliku da osmotre neke temelje koje će kasnije biti solidificirani u klasičnom delu karijere. Male bonding element je prisutan i to u formi relacije otac - sin (Chung sa sobom vuče svog malog sina, a la Lone Wolf & Cub), a neki heroic bloodshed momenti, kao npr. pogibije bliskih prijatelja i slo-mo, su isto tu u nekoj bazičnoj fazi. Takođe, da Woo neće prezati od brutaliteta postaje vam vrlo brzo jasno - pokojni Lam Ching Ying je vrlo uverljiv kao vijetnamski kabadahija. Vredi spomenuti da će nekoliko godina kasnije Sammo Hung napraviti Eastern Condors, tematski vrlo sličan film ovome (sa takođe Lam Ching Yingom među glavnim ulogama), pa eto, možemo govoriti i o nekoj "uticajnosti".

Ukoliko želite solidan ratni film sa John Wooom iza kamere, potražite ipak A Bullet in the Head. Ali ako vas zanima razvojni put jednog od najvećih režisera akcionog filma kasnog dvadesetog veka, pogledajte i ovo, neće da boli.

PS. Jel' još neko primetio da svi stranci u 80s HK filmovima imaju isti raspali akcenat i svi glume kao da su juče izašli iz glumačke škole sa etiketom nepopravljivog škarta...?

12.12.2008. u 18:00 • 1 Komentara • Print • #

srijeda, 10.12.2008.

...a zamišljen je monumentalno.

The Towering Inferno, 1974. D : John Guillermin ; Paul Newman, Steve McQueen, William Holden, Faye Dunaway, Richard Chamberlain

Znate li šta na holandskom znači "ramptoerisme" ?

Verovatno ne znate, pa ću vam pojasniti...ramp znači katastrofa, toerisme znači, je li, turistička delatnost. Shodno tome, "een ramptoerist" je neko ko shodno plaća ili uživa u gledanju nekog sablaznog čuda koje se u najmanju ruku ne može okarakterisati kao turistička aktivnost, ali eto, opet, voli čovek.

Šta, zvuči vam čudno ? Ma, dajte...verovatno ste imali prilika u kojima čujete škripu kočnica na ulici, pa potrčite da vidite ima li mrtvih. Često puta nema, ali ponekad, sreća vam se osmehne pa eto, naletite na svež roadkill u viziru. I momentalno vam skoči adrenalin, i kažete "wow !"...a onda vam se smuči. Ali taj adrenalinski momenat je prejak prosto.

I tako, eto, stižemo i do priče o ovom filmu. The Towering Inferno, po mnogima zenit kratkoročnog "disaster" trenda koji je trajao početkom sedamdesetih, je pravi all-star spektakl sa mnoštvom poznatih faca, sve to pod dirigentskom palicom producenta Irvinga Allena. Paul Newman, Steve McQueen, Faye Dunaway, William Holden...sav se tu krem skupio. Ali, Towering Inferno nije film koji gledate zbog glume, režije, i čega sve već. Ne, ne...Towering Inferno gledate jer ste "disaster tourist". I samo zbog toga.

Nema se šta mnogo reći o radnji. Newman je arhitekta koji je projektovao neki gigaogroman neboder u San Franciscu. Stvari krenu po kurcu već u prvim kadrovima, kada dežurni tim dijagnostičara otkrije da su kablovi za električne instalacije slabog kvaliteta. Isprva je to manji požar, ali se vrlo brzo stvar pretvori u pičvajz vredan vanrednog stanja, pa sve stvari leže u rukama sposobnog šefa vatrogasaca Steve McQueena, koji je tu na licu mesta. Naravno, sve ovo dok je gala otvaranje solitera u toku, i milion zvanica uživa na 2xx spratu uz iće i piće.

I tako, kad ubacite disk u plejer, imate tačno trideset minuta fore da uhvatite vazduh i upoznate se sa likovima. Tu su još i Dunaway kao Newmanova žena, i ona nosi neki nebitni subplot u kojom se raspravlja sa mužem oko preseljenja u neko selo. Tu je iskusni William Holden kao direktor zdanja, i njegov zet Richard Chamberlain, token pederčina koja istakne svoje prave boje kad krene najgušće. Robert Vaughn igra senatora koji je počasni gost, a stari as Fred Astaire je sitni prevarant koji pokušava da na mufte zavede Jennifer Jones. Čak je tu i legendarni OJ Simpson kao šef obezbeđenja. Svi oni imaju neku svoju epizodicu u filmu, neki herojsku, neki manje herojsku, uglavnom, razvije se tu sitna sapunica dok stvari idu u pičku materinu oko njih. I nije loše za ovako, ali ono...zna se ko je glavni lik - vatra.

A vatra se raširi baš posle pola sata. I onda, imate dva sata apsolutnog ludila, iz kojeg, zaista, na prvi pogled nema izlaza. Davno je bilo kad sam ovo prvo gledao, ali se ne sećam da je bilo ovako brutalno. Scenarista Stirling Silliphant se uopšte ne libi eliminacije viška likova, i to radi na dosta surov način. Recimo, neki funkcioner u soliteru je prva high profile žrtva - i to kako, u plamenu izleti kroz prozor. Taj njegov primer ubrzo isprati i njegova švalerka, ali ona to uradi na dobrovoljnoj bazi, uz rezon da je valjda bolje da malo letis i krk nego da se gušiš u dimovima ili se pečeš na tihoj vatri. A kasnije stvari postaju sve dramatičnije, i bogami, kad vam jednom saopšte koji je plan spasa...zapitaćete se, ko će bre na kraju ovo da preživi ?

Za film od pre nekih 35 godina, efekti i izvedba su još uvek na visokom nivou. Mnogobrojne eksplozije, plameni koji šikljaju iz svakog drugog ugla, sve je prosto jezivo realno. Režiser John Guillermin, potpomognut Irvingom Allenom koji je učestvovao u "akcionim" scenama, vešto rukovodi svim aspektima "spektakla", a i pored činjenice što film traje čitava dva i po sata, trenutaka dosade - nema !

Od svih disaster filmova, najlepše uspomene imam na ovaj, i eto, ispade sa dobrim razlogom. Poseidon je bio đene đene, Airport je bio previše sapunjav, a ovaj - taman po meri. I još Steve McQueen, koji je i ovde king of cool, bez gubitka fokusa čak i kada je sve naizgled izgubljeno (a videćete, taj "oh shit" trenutak se desi više puta). Zabava za sve ljude koji su, eto, makar i jednom potrčali na terasu da vide jel' ono škripanje kočnica rezultiralo nekim body countom za široke narodne mase...

10.12.2008. u 18:00 • 2 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 08.12.2008.

Ili je nemir, ili je strast...

Someone Behind the Door, 1971. D : Nicolas Gessner ; Charles Bronson, Anthony Perkins, Jill Ireland, Henri Garcin, Adriano Magistretti

Laurence Jeffries (Anthony Perkins) je neurohirurg u jednoj britanskoj bolnici. Pred kraj smene, u njegovu kliniku sticajem okolnosti stiže stranac (Charles Bronson), bez papira i sećanja, koga je lokalni ribar našao na obližnjoj plaži. Jeffries ga odvodi u svoju kancelariju na ispitivanje, i posle kraćeg pregleda, reši da ga odvede svojoj kući na temeljniju analizu, uveravajući ga da će se pobrinuti za njega.

Ono što mu Laurence ne govori je da je on oženjen prelepom Frances (Jill Ireland), kojoj očigledno smeta njegova posvećenost svom poslu. Frances često odlazi u London kod svog brata (ili barem tako tvrdi), i Larry očigledno sumnja u te iskaze. Zato je Larry smislio paklen plan, a ključni činilac se trenutno nalazi u njihovog gostinskoj sobi...

Pre nego što je u svojim poznim godinama postao velika zvezda akcionog filma, ol' stone face je proživljavao teške trenutke na marginama Hollywooda. Kako su uloge dolazile retko, a i kad su dolazile nisu bile reprezentativne, Bronson je na kraju konačno posustao pred lavinom evropskih ponuda, i na savet svoje žene Jill Ireland došao na stari kontinent. Evropska publika oduvek je volela Bronsona, a posle serije filmova sa Alainom Delonom (Farewell Friend i Red Sun), kao i epske uloge u Sergio Leonovom magnum opusu Once Upon a Time in the West, Bronse je postao velika box office zvezda u Evropi, pogotovo u Francuskoj i Italiji.

Someone Behind the Door je jedan od tih filmova koji je Bronson snimio u Evropi za vreme svojeg "umetničkog izgnanstva", ali je nešto specifičniji od ostatka njegovih radova iz te ere. Za razliku od standardnih westerna i krimića, ovaj film je po žanru nekako najbliža psihološkoj drami, uz pojedine triler elemente. I, malo je falilo da ovo bude apsolutno uspešan film, ali je smotan kraj upropastio dobre 3/4 ostatka.

Koncepcija filma je srodna pozorišnoj predstavi. U toku celog trajanja upotrebljena su samo dva seta, pri čemu je deo u bolnici krajnje kratak, a sam film može se podeliti na četiri čina - stranac i doktor se upoznaju, doktor namešta svoju akciju, kulminacija i na kraju epilog. Prva tri čina odrađena su dosta dobro. U najboljoj evropskoj tradiciji art filma 60tih-70tih, klupko se odmotava vrlo sporo i precizno. Međutim, spori tempo ovde uopšte ne odmaže, a najveći krivci za to su Perkins i Bronson.

Anthony Perkins je čovek koga će mnogi, i s dobrim pravom, identifikovati sa likom Normana Batesa iz Hitchcockovog legendarnog Psychoa. Ovoga puta, Perkins takođe igra malevolentnog lika, ali sa mnogo pritajenijom psihozom, i preciznijim planiranjem. Njegov portret doktora Larrya je uživanje za gledati, pogotovo kako vreme odmiče, jer svakim minutom postajemo sve svesniji njegovih namera. Bronson, koji igra čoveka sa totalnom amnezijom, je brutalno realan u možda i jednoj od najboljih svojih uloga. U roli koja ne zahteva lomljenje tuđih glava, već zapravo finu glumu kao takvu, Bronse pokazuje da, kada je hteo, nikako nije bio jednodimenzionalni ćutolog sa pištoljem i kiselim osmehom. Njegov najveći trenutak dolazi u fazi raspleta, kada možemo prisustvovati svom rangeu njegovog talenta. Sliku popunjavaju Jill Ireland, koja nije dugo u filmu ali, za divno čuda, ostavlja pozitivan utisak, kao i francuski glumac Henri Garcin, čiju ulogu neću otkriti jer bi to bilo u domenu spoilera.

Posle dosta godina zaborava, Someone Behind the Door dospeo je na tapet Studio Canal digitalnih remastera, i DVD koji je izašao iz njihove radinosti melem je za oči. Masterovan sa originalnih negativa, film deluje kao da je juče snimljen, kamoli pre skoro četiri dekade, uz očišćen stereo zvuk, sa engleskom i francuskom opcijom. Pribavio sam ovaj disk pre oko 3 godina čim je izašao, ali sam ga tek danas stigao pogledati. U prevodu - i ja umem grešiti.

Kamerna, ali efektna režija Nicolasa Gessnera, kao i odlična gluma svih prisutnih dovoljan su razlog da se Someone Behind the Door nađe na polici i regularnih ljubitelja filma, ne samo Bronsonista poput mene. Šteta doduše za kraj, koji je stvarno skrpljen tek kraja radi...

08.12.2008. u 18:00 • 1 Komentara • Print • #

petak, 05.12.2008.

Dobre jarane, para kupit' ne može

El Dorado, 1966. D : Howard Hawks ; John Wayne, Robert Mitchum, James Caan, Charlene Holt, Arthur Hunnicutt

Cole Thornton (John Wayne) je revolveraš veteran, koji po završetku građanskog rata krstari divljem zapadom u potrazi za poslom. Jedan od tih poslova mu nudi izvesni Bart Jason, da bude član njegove družine koja bi se obračunala sa porodicom McDonald oko neke stoke. Cole prihvata posao, ali ga onda i odbija posle razgovora sa starim prijateljem šerifom JP Harrahom (Robert Mitchum), koji mu stavlja do znanja da je cela priča manje pravedna nego što je Jason predstavlja i da bi sukob protiv McDonaldovih bio ujedno i sukob protiv njega.

Nekoliko meseci kasnije, Cole na meksičkoj granici naleće na Nelse McLeoda, jednog od najozloglašenijih desperada na zapadu. Nelse saopštava Coleu da se uputio u El Dorado, gde namerava stati na Jasonovu stranu. Cole je inicijalno ravnodušan, ali kada mu Nelse saopšti da se J.P. u međuvremenu propio i više ne predstavlja nikakav autoritet, on reši da se vrati u taj gradić i pomogne svom starom drugu. Sa njime kreće i mladjani Allan Bourdillion Traherne (James Caan), iz milošte nazvan "Mississippi", pa zabava ubrzo može početi.

U poslednje vreme nešto čitam Texa, pa sam se bacio i malo na gledanje westerna. Moj veliki prijatelj Miroslav, vlasnik prestižne beogradske strip-knjižare Alan Ford, je jednom rekao da on voli gledati western filmove, jer tamo, za razliku od današnjih, uvek pobedi pravda. Ima tu neke dobre i zdrave logike, a ko bolje predstavlja pravdu na filmskom divljem zapadu od Johna Waynea ? Legendarni Duke je u ovom filmu u nešto slabijoj fizičkoj formi, budući da je godinu dana pre snimanja imao tešku operaciju otklanjanja plućnog krila zbog raka pluća. Ipak, to mu nije smetalo da još jednom dominira velikim platnom, i u saradnji sa svojim dobrim prijateljem Howardom Hawksom iza sebe ostavi još jedno malo remek delo klasičnog western filma.

U suštini, El Dorado nije ništa drugo do remakovani Rio Bravo, koji su Hawks i Wayne snimili 1959., navodno kao "konzervativni odgovor na High Noon". Dok Rio Bravo uživa dosta visoku reputaciju kod kritičara i ljubitelja filma (John Carpenter je pravio svoje verzije Rio Brava ne jednom nego dva puta), mene je taj film tradicionalno ostavljao hladnog, zbog sporog tempa i priglupe radnje. El Dorado, međutim, dosta popravlja stvari koje su loše odrađene u svom prethodniku, pa je tako i ugodniji za gledanje, a na stranu što je glumačka ekipa daleko kvalitetnija. Dok su u Rio Bravu druge dve glavne uloge pripale Deanu Martinu i pevaču Rickyu Nelsonu, sada se u tim rolama nalaze izvrsni Robert Mitchum i mladi James Caan - nebo i zemlja. Najveći dobitak je Caanov lik - u Rio Bravu, Nelson je samo fusnota, u El Doradu, Caan ima gotovo centralno mesto u priči i mnogo bolje dijaloge. Dosta bitan je i lik "matorog gunđala", koga u Hawksovim filmovima često tumači Walter Brennan. Ovde je u njegovoj koži Arthur Hunnicutt, i nije ništa manje efektan.

Veliki minus Rio Brava bila je ograničena lokacija - Wayne i društvo su se već u startu zabarikidirali u šerifovu postaju i slabo izlazili odatle. El Dorado barem pola filma posvećuje pripremanju akcije, a tek onda dolazi do "utvrđivanja" i obračuna. Pucnjave, naravno, ima u solidnim količinama, uz poseban mention za akciju u kojoj Wayne, Mitchum i Caan eliminišu tri probisveta u crkvi. Još jedna pozitivna stvar je dosta humora u scenariju, koji daje dodatnu draž celoj priči.

Hawks i Wayne snimili su zajedno četiri westerna. Pored Rio Brava i El Dorada, ova ista tema će se obraditi još jednom u filmu Rio Lobo (1970.), dok je četvrti u ovoj priči ujedno i najbolji - Red River (1949.), veliki klasik i po meni jedna od najboljih Wayneovih uloga ikad. U ovoj konkurenciji, El Dorado zauzima jako drugo mesto - posvetite sebi dva sata i pogledajte ovo, dobar tempo, dobri glumci i poslovično efikasna Hawksova režija su pravi melem za zimsko popodne.

05.12.2008. u 18:00 • 1 Komentara • Print • #

srijeda, 03.12.2008.

Runaway train, never coming back...

Running Scared, 1986. D : Peter Hyams ; Gregory Hines, Billy Crystal, Jimmy Smits, Steven Bauer, Jon Gries

Danny (Billy Crystal) i Ray (Gregory Hines) su dva Chicago žandara u klasičnom "wise guy" šablonu. Šetaju okolo, zbijaju šale, zajebavaju se, itd. Njihova je poslednja želja lov na izvesnog Julia Gonzalesa (Jimmy Smits), ali kada to pođe po kurcu, njih dvojica bivaju poslati na kraći odmor. I tako ti Danny i Ray odu na Floridu i reše da se penzionišu i kupe kafanu.

Naravno, kad se vrate u Chicago, Julio je još uvek on the loose, oni krenu da ga love, usput im šef (Dan Hedaya) uvali dvojicu rookieja (Steven Bauer i Jon Gries) na "podučavanje", Ray muva neku ribu kojoj je frajer advokat a Danny se pokušava pomiriti sa bivšom ženom. I to vam je to.

Bože, kojeg li sranja. Od svih buddy cop filmova iz 80tih ja se baš navadio da gledam ovaj, koji je moguće bio nominovan za Oscara u distonalitetu. Bazična radnja gotovo i da ne postoji - Danny i Ray jure Julia. Ostalo ? Zbrda, zdola, navrat, nanos, sa plot threadovima koji počinju i završavaju pre nego što dođu do neke tačke zrelosti. Sporedni likovi dolaze i prolaze, a jedino što je konsistentno je torrent viceva između dva glavna lika.

Pa krenimo redom. Prvo reše loviti Julia preko doušnika Snakea (Joe Pantoliano). To pukne, tj. uspe, ali pukne zbog nečega, pa oni odu na odmor. Twist od 180 gradi, i eto nama 15 minuta filma u kojem se prepričava kako Crystal i Hines piju pivo i jebu svaku drugu ribu na Floridi. Pa se vrate u Chicago. Pa hoće u penziju. Pa neće. Pa opet pokušaju hvatati Julia, jednom, dva put, tri put...i kad dođemo do finalnog obračuna (jedina svetla tačka u filmu), više je čoveku pun kurac priglupih twistova. I naravno, it all comes good in the end.

A sve je moglo biti DRASTIČNO bolje, jer su Crystal i pokojni Hines odličan tandem, i viceva ima više boljih nego lošijih. Za razliku od Lethal Weapon buddy šablona, u kojem je Danny Glover "the straight man" a Mel Gibson "loose cannon", ovde su oba protagonista jednaki bolidi sa iščašenim poimanjem policijske dužnosti. Onelineri su obilati, al' meni je zapalo za uho kad Crystal kaže nekom uličnom panduru "go put your nuts in a microwave". Režiser je inače Peter Hyams, koji je bio i izvršni producent i DP. Hyams će kasnije snimiti Timecop i Sudden Death sa mojim zemom, ali mu je karijera u kanalu u poslednje vreme, uz neizvestan oporavak.

Sve u svemu ocena dovoljan dva, čisto zbog glavnih uloga i jedne mnogo jebene car chase sekvence po sred filma. Nađite nešto bolje za umorstvo slobodnog vremena. Beverly Hills Cop npr.

03.12.2008. u 18:00 • 3 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 01.12.2008.

Cream 'n Chives

St. Ives, 1976. D : J. Lee Thompson ; Charles Bronson, John Houseman, Jacqueline Bisset, Maximilian Schell, Dana Elcar

Raymond St. Ives (Bronse) je jedan čudan zver. Po zanimanju, Ray je nekad bio krimi-reporter za dnevne novine, a sada je pisac koji nikako ne uspeva napisati svoju prvu knjigu dalje od trećeg poglavlja, te ujedno i zainteresovati nekog izdavača za svoje delo. Međutim, Ray ima i drugi unosan posao - u slobodno vreme, on radi kao "go-between" za transakcije između ucenjivača i ojađenih, i uživa visoku reputaciju u tom segmentu.

Kada Rayu stigne ponuda od prebogatog Abnera Procanea (John Houseman) da za svotu od 10,000 dolara odradi jedan takav poslić, naš junak to prihvata bez previše mišljenja. Na kraju krajeva, koliko je komplikovano zameniti 100,000 dolara za neke ukoričene dnevnike koji su od jakog privatnog značaja ? Pa, ispostavlja se vrlo teško, kada prvi pokušaj završi sa otkrivanjem leša na mestu transakcije. Izgleda da se naš dobri Ray upetljao u nešto mnogo kompleksnije, a ni dobri Procane nije ono za šta se izdaje...

St. Ives je dosta zanimljiv film u Bronsonovom opusu. Za promenu, neko je pametan rešio ponuditi Chucku standardnu, redovnu protagonističku ulogu (čitaj : niko mu nije pobio familiju i on nema nameru pobiti 50 ljudi do kraja filma), neko još pametniji nije castovao Jill Ireland, i eto, dobismo St. Ives, jedan fin mali whodunit koji možda nije najpažljivije sklopljen, ali je sigurno zabavan.

Prvo što upada u oči je visok tehnički nivo izvedbe, što i ne čudi kada vidite ko je sve potpisan u creditsima. Režiser je, ponovo, J. Lee Thompson, i ovo predstavlja prvi od devet filmova koje će britanski veteran i Bronse odraditi zajedno. Takođe, među producentima se prvi put uz Bronsona vezuje i ime Pancha Kohnera, sina Paula Kohnera, koji je bio dugogodišnji Bronsonov agent. Kohner će, baš kao i Thompson, biti redovan učesnik u daljem stadijumu Chuckove karijere. Autentični 70s feeling kojim film odiše produkt je cameraworka Luciena Ballarda, jednog od najčuvenijih hollywoodskih kinematografa, poznatog po svojoj saradnji sa Samom Peckinpahom, a za klasičnu "wakka-chikka" muziku potrudio se dežurni krivac za taj žanr Lalo Schifrin. Sve, znači, pod konac i oku ugodno.

Sama radnja je relativno zanimljiva, mada ćete par puta imati "suspension of disbelief" momente. Postoje neki otvoreno glupi momenti, ali se sve greške u scenariju opraštaju jer je tempo filma jako dobar, i dosta vas dobro "vozi", pa uopšte nema dosadnih momenata. Pred sam kraj se krivac lako da spaziti, ali ovo nije preterano velik zločin. Moje je mišljenje da su sve priče u filmu ionako već ispričane - bitan je način kako dođete do kraja, a ne sam kraj.

Glumačka ekipa je dosta dobra, i sve uloge su jako fino odglumljene. Pored Bronsona, koji se pokazuje dosta dobar u jednoj "ozbiljnijoj" ulozi sa viškom dijaloga, John Houseman je sjajan kao Procane, a odlično mu pariraju prelepa Jacqueline Bisset i Oskarovac Maximilian Schell, koji glume Procaneovu asistentkinju i psihijatra. Za horror fanove posebno je zanimljiva pojava tada dosta zelenog Roberta Englunda (vidi snapshot), koji u jednoj sceni zajedno sa svoja dva kompanjona maltretira Bronsona. Još vredi i spomenuti da je jedan od te dvojice niko drugi do Jeff Goldblum, koji je eto imao tu čast da se pojavi u dva Bronsonova filma kao bit-part probisvet (ko može zaboraviti njegovu epizodu u Death Wishu ?).

St. Ives je dakle film koji mogu toplo preporučiti ne samo Bronson fanovima, već i ostalima, a pogotovo ljubiteljima filma 70tih. Mnogo je gorih načina za ubiti 90 minuta nego uz ovo ostvarenje, koje bih svrstao u sam vrh Bronson - Thompson kolaboracija.

01.12.2008. u 18:00 • 0 Komentara • Print • #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.