Momak za sve

petak, 21.11.2008.

The Hitman, 1991. D : Aaron Norris ; Chuck Norris, Michael Parks, Al Waxman, Salim Grant, Ken Pogue

Cliff Garret (Chuck Norris) je pandur iz Seattlea, koji je zajedno sa svojim partnerom "Delom" Delaneyem (Michael Parks) na tragu nečega bitnog. Cliff i Del u sred noći izvrše prepad na neko lučko skladište gde se obavlja poveća operacija šverca belog, ali na kraju balade, Cliff za svoj trud dobije par metaka - Del je, ispostavlja se, i sam jedan od mafioza, i ovakav "svedok" mu je ponajmanje potreban.

Moderna medicina je čudo, pa Cliff ipak preživi, ali ga promućurni komesar Chambers (Ken Pogue) namerno proglasi mrtvim, i onda vaskrsne kao Dannya Grogana, hitmana for hire. Nekoliko godina kasnije, Grogan je infiltriran u redove Luganni familije, i don Marco (Al Waxman) ga dosta visoko ceni. I dok Chambers pokušava da preko Cliffa/Dannya dopre do Lugannija i njegovog kanadskog rivala Lacombea i tako ubije dve muve jednim udarcem, naš je junak opterećen samo osvetom koja još uvek tinja u njemu. A da sve bude još veselije, u igru se uključuje i frakcija iranskih gangstera, koji izgleda imaju neki totalni osmi plan za celu priču.

Šta reći. Te godine 1991. Cannon grupa je uveliko pucala po svim šavovima, pa su ovakvi i njima slični filmovi bili poslednji pokušaj umiruće kompanije da na "staru slavu" zgrne još malo keša i produži svoj život među hollywoodskim ajkulama. Ispostavilo se na kraju da će Hitman biti pretposlednji u nizu Chuck+Aaron Cannonada (titulom poslednjeg Chuck Cannona ovenčao se takođe Aaronov Hellbound iz '94.), i ako je suditi po prikazanom, nije ni čudo što je čedo Menahema Golana i Yorama Globusa otišlo na doboš. The Hitman je klasičan run of the mill Cannon akcioni triler, sa viđenom pričom, viđenim glumcima i viđenim stereotipima tako sveprisutnim u ovom žanru.

Zanimljivo je prvo spomenuti prisustvo Dona Carmodya u ulozi producenta i scenariste. Carmody, koji je karijeru počeo u Cinepixu, soft-porn produkcijskoj kući iz Montreala koja je izašla u mainstream preko Davida Cronenberga i njegovih ranih horora (upravo Carmody je potpisan kao producent za Shivers i Rabid), nadasve je čudan izbor za ovakav film, pogotovo u ulozi scenariste. Da je Carmody glavom bio negde drugde vidi se i u kvalitetu priče - ceo revenge subplot je sveden na sam početak i sam kraj, dok je sredina fabule neka obrada Kurosawinog Yojimba, uz Chucka koji pokušava da navede lokalne gangstere jedne na druge dok radi undercover. U filmu je prisutan i subplot sa mladim crncem Timmyem (Salim Grant), kojeg Chuckov lik uči životnim lekcijama, od nekih bazičnih stvari do duboke filozofije i borbenih tehnika kako bi se odbranio od lokal-rasista (because, kids, racism is eeeeeeeeevil). Na momenat saznamo da Cliff/Danny ima čak i ljubavnicu, ali je njen lik jedva napisan da stane u script. I šta koji kurac frankofoni kanadski mafijaši traže u Vancouveru ? Montreal im bio premali ?

Cannon, Bogu hvala, ne bi bio Cannon da nije i ovde ubacio svoje standardne bljuvotine. Prisustvo iranskih mafijaša verovatno služi samo tome da se dodatno ismevaju islamiti, pa tako imamo nekoliko visoko humornih scena sa njima u glavnoj ulozi. Pri svom prvom susretu jedan od njih biva zarobljen, te ih jedan od Lugannijevih goonova muči tako što ih tera da jede mleveno svinjsko meso (how original). Drugi momenat je nadasve legendaran, i u njemu Chuck lično demolira neki iranski restoran i pomlati sve prisutne usput, uz neke glupe onelinere o Allahu i islamu. Stari dobri Cannon. Ovaj put, doduše, nema nikakvih seksualnih devijanata za istrebiti - dovoljno je što su tu Iranci koji valjaju drogu, i čiji šef, uzgred budi rečeno, do jaja liči na Borata.

Chuck...je Chuck. Niti gori niti lošiji od onoga što smo navikli. Ovde se ističe što sa sobom nosi neku kuburu kalibra ravnom tenkovskoj cevi (videti poster), koja učestvuje u nekom od boljih killova u filmu. Osim u par navrata, ne možemo se diviti njegovim karate veštinama, i dosta filma protekne sa njime u nekom razgovoru. Sa čisto glumačke strane teško da neko pored njega zavređuje i najmanju pohvalu, izuzev možda malog Granta - svi mafijaši su stock overactovani džukci (pogotovo Lacombe).

Šta tu ima na kraju od akcionih scena ? Pa, sem tog standouta u iranskom restoranu, veliko finale može proći kao zanimljivo, pogotovo što se tu malo prebace brzine, pa film konačno zaradi svoj R rating. Ipak, sve je ovo prilično tanko, i jasno se vidi da su ideje, a i entuzijazam, na umoru. Sa ovakvim materijalom nije bilo više prolaza posle '89., pa tako i The Hitman možemo strpati u kategoriju B akcionih trilera kojima bi bilo bolje da nikad nisu ni bili snimljeni. Čak ne mogu ni reći da je "so bad it's good". Samo je dosadan i gotovo sigurno bih ga skroz zaboravio bez ovog teksta da me podseti.

21.11.2008. u 18:00 • 3 Komentara • Print • #

<< Arhiva >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

<	studeni, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30

Bronsonovi Sinovi

petak, 21.11.2008.

Momak za sve

Krvavi Manifest

Bronsonova Braća

Jevanđelje po Bronsonu

Bronsonovi Unuci