REPORTAŽE IZ ŽIVOTA PROPALOG VIOLINISTA I CENTARFORA, A USKORO I INŽENJERA
25.09.2007., utorak
 |
- 18:15 - ...ispucaj se... (3) - ...volio bi da ćeš printat... - #
10.09.2007., ponedjeljak
...u društvu s 'ratnicima podzemlja'...
|
Trebao je to biti tek običan večernji izlazak, niš posebno, ali izgleda da je to uvijek tako u životu, kad se najmanje nadaš sranja se počnu redat jedno za drugim... Pošto nemam auto, tj. imam 'ono nešto' šta se nikako ne može nazvat autom, osuđen sam na tuđu milost i nemilost... Uglavnom, dogovorio sam se s frendom da me pokupi kraj 'HG Shrota' u mom kvartu, pa smo trebali ić na Šalatu, točnije u 'Bakagu', neki klub japanskog vlasnika... Tamo se ne puštaju cajke nego nekakav strani trulež, al jebi ga nisam dugo izašo s frendovima iz srednje pa sam to nekako 'zgutao'... I tako došli mi tamo i sreli se s frendovima, jedan od njih je dofurao neke svoje 'prikolice' koje su bile gadne da ti mozak zatrokira, al nema veze, to smo mu oprostili. Te večeri je u tom disku bila nekakva fora s brojevima, tj. na ulazu dobiješ broj i onda unutra moraš nać osobu koja ima isti broj ko ti, pa kad je nađeš dobivate besplatnu cugu, a ako zabrijete pred konobarom onda dobijete još neke besplatne pizdarijice, uz naravno sidu, hepatitis abecedu i ostale 'brijačko-prenosive bolesti'... Fala kurcu, nikom od nas nije palo na pamet 'to radit', nego smo se alkoholizirali i 'plesali' uz ritmove tamo neke strane truleži. Dobro ajde, nakon nekoliko đus-vodki moram priznat da mi se polako počela sviđat 'situacija'. 'Muzika' više i nije bila tako loša, a one frendove 'prikolice' su počele poprimat sve zanimljivije 'konture'... Nakon još jedne đus-vodke postalo mi je i previše dobro, puuno previše. Uhvatio sam samog sebe kako 'hopsam' sa tri prsta visoko u zraku... do mene je 'doletio' neki frajer i na prvi mah mi se činilo da ću dobit 'po glavi stanovnika', al sam onda skužio da je to moj stari frend s nogometa pa smo taj susret odlučili zalit s jednom đus-vodkom za svakog. Nakon šta smo izmjenili životne dogodovštine od vremena kad smo se zadnji put vidjeli pa sve do danas, vratili smo se svaki u svoje društvo. Ya i nisam više bio baš previše sav svoj, previše je to đus-vodki za 'nekog kao Ya', došo sam do jedne od 'prikolica' pa sam (cenzura) i onda je ona (cenzura), pa smo išli malo van 'prošetat'... Sva sreća jer me svježi zrak malo 'doveo k sebi' da ne napravim neko veće 'sranje'. I tako je došlo 3 i pol ujutro, već smo bili skoro potpuno trijezni, pa smo se odlučili pokupit doma. I vozi mene frend prema doma, kadli najedamput nam sine 'ideja' da bi mogli skoknut do 'cajkaškog' kluba 'Titanic' koji se nalazi na rubu pameti i južnog dijela Zagreba grada... Ajde dobro, reko ja pa da završimo večer u znaku ritmova od istočnih nam 'komšija', bar sam za to uvijek spreman. Bilo je oko 4 sata kad smo stigli pred 'Titanic', parkiralište je bilo slabo popunjeno, a iznutra su treštale cajke... Dogovorili smo se da ćemo popit jednu cugu i zapalit pokoju cigaru pa idemo doma. Došli smo na vrata i provirili unutra, a ono unutra ekipa u odijelima, tamnim naočalama i svako je imao bar 'tonu' zlatnih lanaca, prstenja i ostalog nakita... Zaboravio sam napomenut da je taj 'Titanic' na jako lošem glasu i da se tu okuplja svakakva 'svita', a da je znalo bit i obračunavanja 'vatrenim oružjem'. Nekako smo smogli snage da uđemo unutra. Izgledalo je sve mirno, al atmosfera je full 'krvava i divlja', vladala je neka čudna napetost i moram priznat da me bilo toliko strah da mi je frend reko da sam problijedio i da se skuliram jer ako se ne svidimo nekome da bi mogli 'popit metak'... Došli smo do šanka, a ja sam imao osjećaj da svi gledaju u mene i to me još više strašilo. Frend me je stalno upozoravao da se skuliram, al ja nisam mogo, sama pomisao na to da su oko mene sve sami 'ratnici podzemlja' bila mi je tolko jezovita da sam htio iskočit iz kože, a dlanovi su mi se znojili za popizdit... Za šankom je bio neki 'sumnjivi tip', prilično tamnoput, al mislim da nije bio cigan, imao je tamne naočale i neku 'poslovnu torbu'. Konobarica nas je pitala šta ćemo, a nas dvoje smo se složili da bi mogli popit svaki po 'colu'. A onda nam se obratio ovaj 'sumnjivac'. Reko je nešto u stilu kao koji nam je kurac i da naručimo 'pravo piće'. A onda je to učinio umjesto nas. Reko je konobarici, daj dečkima 'jeger', ja častim. Ja sam bio 'gotov', mislio sam da ću se popišat u gaće od straha... Strusio sam taj 'jeger' na 'ex' da se što prije skuliram, i moram priznat da mi je prilično pomogo. Tip nam je počeo pričat neku 'spiku' da smo mu simpatični ovako prestrašeni, al da se inače moramo skulirat jer nećemo daleko dogurat u životu, jer kao on je dobio puno toga u životu na račun 'hrabrosti'. Kad sam se malo skulirao pričao sam mu o tome kako sam propali nogometaš, da sad studiram, da sam daleko od 'najdraže Rijeke' i da sam talentiran da zajebem neke ključne situacije u životu, frajer se čak i nasmijao na neke moje 'fore', a kad sam mu reko da 'vozim peglicu' frajer se skoro zagušio od smjeha... On nije puno reko o sebi, tek toliko da možemo preć na 'ti', da ga ljudi zovu 'Bane', kako je 'uspješan u svom poslu'... Al naravno nije htio reć čime se bavi, a ja od straha nisam uopće postavljao nikakva pitanja... Još je reko i da mu je žao što me nije upoznao još dok sam bio 'nogometaš', jer kako kaže zna nekog ko bi me negdje 'gurnuo'... I da, šta je najjače od svega, tip je pušio 'meki crveni Marlboro', moram priznat da nisam znao dal ga se više bojim ili sam više impresioniran s njim. Onda je zasviralo 'Zora je svanula' od Nede Ukraden, i frajer je digo ruke od 'radosti', al bolje da nije... Ispod sakoa, primjetio sam gan... Ovaj put me bilo tolko strah da mi je malo 'pobjeglo', ako me kužite... Bilo je već 5 i nešto, i ja i frend odlučili smo konačno ić doma. Zahvalili smo se Banetu na 'ugodnom' društvu i krenuli laganim korakom prema slobodi. Tek kad smo se udaljili s autom par kilometara od zloglasnog 'Titanica', konačno sam odahnuo. Od silnog straha frend i ja bili smo gladni i iscrpljeni. Odlučili smo ić po sendvič u 'fast food' u Zapruđe. I tako smo u 5 i pol ujutro jeli senviče i 'sređivali dojmove' kad najedamput vidimo tramvaj kako neosvijetljen juri, a za njim murija. Najedamput tramvaj stane i murjaci izlete iz auta i ulete unutra. Jebote, pa šta nije dosta 'akcije' za jedan dan, reko ja... I pokupili se mi lagano od tamo da ne bi bilo još 'sranja' jer smo oboje imali malo 'krvi u alkoholu' i oboje smo 'otprije poznati policiji'. Danas sam pregledao cijele novine i nigdje ne piše ništa o tome, pa valjda je bila nekakva 'sitna pizdarijica', al moram napomenut da nije tako izgledalo... Uglavnom frend me odfurao doma, a pošto on živi u Velikoj Gorici zaželio sam mu sreću na cesti s murijom i upozorio ga da pazi kako vozi... Konačno sam došo doma, presvuko se u 'ono u čemu spavam' i onda sam skužio da se moram 'istovarit' pa sam po kući počeo tražit nekakvo više - manje dobro 'štivo' da mi na WC-u ne bude dosadno... Nisam ništa našo, a kako sam bio pospan radio sam buku pa sam probudio neke ukućane koji su mi 'skinuli sve po spisku' i rekli da će pucat u mene iz pištolja ako ne odem isti čas spavat! Na WC-u sam završio bez ičega, yeeebote koja dosada, za popizdit. Malo sam 'sređivao dojmove' i moram vam reć da ako vam se druženje s 'ratnicima podzemlja' čini zanimljivo onda griješite... U njihovom društvu je vrlo 'usrano' i ja sam to na žalost osjetio na svojoj koži, uopće nije nikakva fora. Opasno je i u kurcu! Nema šanse da više idem u 'Titanic', niti na takva mjesta... Moram priznat i da nekako više cijenim život, valjda, mislim, tako mi nekako izgleda... |
- 14:46 - ...ispucaj se... (2) - ...volio bi da ćeš printat... - #
06.09.2007., četvrtak
...što majka rodi, a traktor nemože...
|
Ti si momak za pobijede, dvije prave riječi bit će dovoljne...hm...ma možda i neće... Postoje momčine šta rade zločine, postoje momčine koji su pičketine, postoje momčine šta baš ništa ne rade, postoje momčine šta rade al ono šta ne treba, postoje svakakve momčine, al dragi moj narode nitko, ali baš nitko nije ostao ravnodušan na jednu momčinu, na čovjeka s 'kičmom', čovjeka koji ima svoje JA i čovjeka kojemu će se ruke uskoro pretvorit u 'kliješta' ako bude noćima i dalje nemilice štipao po kompjutoru... Da..da.. znam sigurno ste svi pogodili, radi se o neprikosnovenom, nenadjebivom i neoklesanom stvorenju koji bi se po mom sudu trebao zvat Rafael, ali ne, nije moje da sudim..., moje je da vam na svoj način dočaram lik i nedjelo Ivana Kirinčića... Momčina ne oskudjeva s nadimcima, ima ih pozamašan broj: Kire, Glad, Kre, Kreativac, Nastrojena Kuja, Nadobudna Guja, Kučak, Serijski Lav, Serijska Glad itd... To je, dame i gospodo, momčina sa stilom... On 'zbori' kao saborski zastupnik, on nosi 'boxerice i gaćice' ODJEDNOM i to po uzoru na rumunjske veleposjednike sa početka prošlog stoljeća, on nosi hlače prema češkim tramvajskim kondukterima iz '76., on nosi majice po uzoru na slovenske umjetnike i filozofe iz ranih tridesetih (ponekad mu uleti i koja sponzorska 'Philips' i 'Panasonic'), njegova jakna bi mogla proć i kao kamionska cerada... a o tenisicama da i ne pričam, na njima bi mu pozavidjeli svi mađarski 'tabrdžije' iz Nađkanjže sa početka 60-ih..., a to sve navlači na tijelo koje liči na 'bocu Coca-Cole'... U njegovom životu postoje dvije momčine koje mu pokušavaju priuštit pregršt veselja. Nećemo ih imenovat, neka ostanu anonimni tako da ih obožavatelji dotičnog pošteno ne 'nacipelare'. Frajer ide u večernju školu, al da ne bi bilo zabune, ne ide kod Pervana, nego je optimist upisao 4. razred 'tamo neke' škole. Do pred malo radio je u bolnici, al moš si mislit kao doktor, nego je dečko 'uredovao' po hodnicima dostavljajući tako bolničkim 'gnjiležima' i 'truležima' hranu koju su poslje oni 'export import svašta'. Osvrnimo se sada malo na njegovu nesalomljivu volju... Kada on sebi nešto zabije u glavu (ni sam ne zna na koju rupu to radi), nema te osobe ili događaja ili rasporeda programa na televiziji ili mjesečeve mjene miti snage vjetra koja bi ga uvjerila u suprotno. Njegova najdraža i najčešća rečenica koju koristi je: 'Ne, jebote, ne!!!!'. Al ta rečenica nije samo rečenica, kada je on izgovori, ona razbija poput ogromnog pneumatskog čekića svaku i najmanju nadu osobe koja u datom trenutku želi koristiti njegove 'usluge'. Ne jebe ništa ni 0.5% - ova 'misao' ima nekoliko 'smislova' i vrijedi u svakom pogledu. Ta 'njuška' od čovjeka ima vrlo 'genijalno' osmišljen način potrošnje energije. Nema kod njega postupnog gubljenja energije. Nego sve 'radi' po principu dok ima - ima. Može on bit na pol nekakvog 'ordiniranja' i kad mu ponestane energije - puf, samo zvizne na pod i 'ričarđ'. Ponekad mu fali pokoji 'L' u životu. Npr. pito ja njega jednom u 16:30, kolko je sati, a na to će on meni da je četri i po. Ne mogu ni opisat koliko sam u sebi 'kuhao', ali na svu sreću suzdržao sam se da mu ne naudim. Postoje trenuci u njegovom životu kada on ne govori nego 'zbori'... Samo ću reć da su to veoma nemili trenuci... Nema bolje osobe da te rasturi u PES-u (toliko da mu poželiš organizirat sprovod), nema bolje osobe da ti digne živac kad igra 'prve', nema bolje osobe da te odjebe pred samu utakmicu pa da na 'istu' moraš ić s razno raznim 'hunterima'..., a najgore od svega je kad mu mozak 'zatrokira' zbog uporabe sredstava za 'lakše disanje'... Al jebeš ti sve to kad..., on veeliku većinu stvari razumije iz prve, vrhunski se zajebava, svako tolko opiči 'antologijsku' rečenicu, njegovo mišljenje o nekim stvarima i njegovi savjeti znali su spasiti guzice onim tipovima koji mu pružaju pregršt veselja... S njim se može razgovarat o 'nekim stvarima', o kojima se s mnogoma ne može... S njim se može zajebavat na način kojim se to može samo s njim. Kad gubi na PES-u i 'prvama' i ne 'zbori' nego govori, kad se 'skocka' i kad na temelju garancije zajebom osvoji nove 'slušalice za MP3', a pogotovo kad u životu ne oskudjeva sa slovom 'L' i kada mu na OGROMNIM usnama titra pobjednički osmjeh ko da mu je 'Angelina Jolie popušila', onda... mislim da zaista nije trenutak da se pričaju 'ovakvi vicevi'...!! Pa onda kada je toliko dobar, cijeli život se pitam kako da mu na svemu tome ZAHVALIM!! Kaže on ponekad: Mislim dakle jesam..., e pa HVALA TI ŠTO JESI!! Ma nema veze i ako nisi, već ćeš nekako... Hm.. da... P.S. Kako da mu zahvalim na svemu - ovaj post posvetio sam njemu!!! P.P.S. Tip 'uzgaja paperje' ispod nosa... pa si vi mislite... P.P.P.S. Kuja me molila da mu napišem post, ne bi ja inače... P.P.P.P.S. Molio bi svakoga ko ovo pročita, da održi 'minutu šutnje', to je za jednog mog druga koji je prije nekoliko dana 'izgubio nešto do čega mu je stalo'... Unaprijed hvala! P.P.P.P.P.S. Yeeeebote, malo previše ovih pe esova sam napiso... |
- 15:21 - ...ispucaj se... (5) - ...volio bi da ćeš printat... - #
03.09.2007., ponedjeljak
...šta Marsijanci misle o nama kad im je na telki 'prekid programa'?!?...
|
Joooooj šta da radim danas... niš mi se ne da... najbolje da skupljam snagu i pare za subotu... al mogo bi napisat i pokoji bizarni postić...! E da, to bi mogo!!! Al o čemu... o Marsu?, ma neee, o Zagrebu?, ma ne ni to, nego ono šta mi najbolje ide... O ničemu... he..he! Baš o ničemu tj. ni o čemu... Isto ko šta je 'Seinfield' serija o ničemu, tako ću ja pisat o ničemu. Bar mi ništa ne može falit... Osvanuo jednom jedan sasvim obični dan. Provirio sam kroz prozor, kao i svako jutro (uopće ne znam zašto to radim), nebo je bilo malo tmurno, ptice pjevaju, ali za čudo uopće ih se ne čuje, prolaze auti i tramvaji, a ni njih se ne čuje... Pa šta je ovo, zašto sam tako gluh, šta se dešava... Izašo sam iz sobe i otišo u kuhinju na doručak... Nakon nekog vremena shvatio sam da nitko ne čuje ništa, da je sa ove naše planete ponestalo zvuka. Jebo cijeli svijet, pa ovo se još nikad nije dogodilo. Šta, zašto, kako, mogo sam se pitat samo u sebi jer me niko ionako ne bi čuo, a možda čak ni samog sebe... A ništa, jebi ga, valjda će se situacija sama popravit isto kao šta se pokvarila. Valjda se u zvuk dirao neko ko se u zvuk ne razumije, pa sad valjda 'neko' radi na tome... ili tako nešto. Krenuo sam čitat novine i na trenutak zaboravio na to šta se oko mene događa, a uskoro sam i zaspao. Probudio sam se popodne i mislio da je situacija sređena, ali, ma kakvi... kurac i dalje se niš ne čuje. Pišalo mi se pa sam krenuo na WC, a kad sam došo do hodnika, na podu je bila nekakva sjena u obliku strelice a kako sam još bio pospan nisam baš išo za tim. Kad sam obavio 'poso' na WC-u išo sam provjerit šta je to na podu u hodniku... I stvarno, nekakva strelica 'napravljena' od sjene, i usmjerava prema izlaznim vratima. Izađem ja van i vidim drugu, pa u daljini treću... itd. Jebote koji je ovo danas kurac, prvo se niš ne čuje a onda i ove strelice, nisam znao šta da mislim, al nema veze mogo bi ih ja pratit pa da vidim di vode. I išo ja tako za strelicama kroz razne ulice, pa završio skroz na kraju grada ispod neke planine gdje su se strelice izgubile u nekakvom grmlju. Pošto se meni opet pišalo, pa reko mogo bi ja u grmlje da rješim i to. I skoknem ja u to grmlje, i najedamput skužim da padam u nekakvu provaliju. Aaaaaaaaaaa, počnem vrištat, al u sebi, jer niko niš ne čuje, ali spasa nije bilu. Prasss, padnem ja na dno provalije i onesvjestim se. Probudio me nakon nekog vremena strahovit smrad, pomislio sam da to možda nije 'vila Stojanka', ali nije bila, to je bila nekakva tekućina koju mi je neki tip namazao ispod nosa. Kad sam skužio di sam i šta se događa, odmah sam se usro pa je smrdilo još više. Tip me samo zgrabio za ruku i vodio po nekakvim hodnicima sve dok nismo došli u nekakvu prostoriju sa nekim čudnim polugama... Dok sam ja razgledavao oko sebe, tip mi je napisao nekakvu 'cedulju' i strpao mi je u ruku. Pisalo je: 'Ja sam Milivoj, a tvoje ime znam pa se ne moraš predstavljat, uglavnom, trebaju mi tvoje suze da bi mi 'profunkcionirala' mašina koja ovoj planeti daje zvuk. Dal želiš donirat suze ili da potražim nekog drugog?'. Napisao ja njemu da nema frke samo ne znam kako ću se rasplakat... Nisam ovo trebao reć... Frajer je imao 'marte' na nogama i dok se nisam ni snašo, opičio me s martom u guzicu da sam vidio sve zvijezde i mliječnu stazu... A onda sam plako jedno pol ure i više, pa je bilo i viška suza. Tip je pobrao te suze u neku čudnu čašicu i ulio ih u mašinu. I najedamput se stvorio zvuk... Pošto je meni bilo pol dosta od bolova u guzici nisam se baš previše veselio zvuku! Nakon nekog vremena sam se skulirao, a bolovi su prestali, pa sam postavio Milivoju par pitanja o tome koji je ovo sve kurac i to sve... Tip je prvo šutio a onda je počeo pričat o tome kako su u ovoj prostoriji 'postavke svijeta', za sve moguće 'podražaje' koje čovjek može osjetit... Jebote, pa to je prostorija sa 'strašnim alatom', reko ja u sebi, a Milivoj se samo nasmijao i reko nešto u stilu da mi može čitat misli. Pitam ja Milivoja, ko je on zapravo i šta želi od mene, na šta je on reko da mi ne može reć iz više razloga, a jedan od njih je i to da ga ne bi uopće razumio... Pitam ga onda dal mogu ić doma, a on kaže da mogu, al da će mi prije nego šta odem ponudit 'nešto veliko'. Iz džepa je izvadio zlatni ključić i reko: 'Evo ti ključić i zabij si ga u pak...ha..ha..ha..he..he, ma šalim se, i nije neka fora, al jebi ga u ovom podrumu sam već i pre dugo pa više ne znam šta bi sam sa sobom, al evo sad ozbiljno, dakle, evo ti ključić, s tim ključićem možeš...'. I najedamput Milivoj nestane, a ključić kojeg je držao u ruci ispadne na pod. Ajmee, šta ću sad, u kurac! Samo mi je to još trebalo... Popiknuo sam se preko nekakve poluge i u padu s glavom zakačio neki puc. Onesvjestio sam se... Kad sam se probudio, našo sam se vani kraj onog grmlja. Bio je dan, negdje oko podna, al sve je bilo u crno bijeloj kombinaciji, nigdje boja... A u kurac, mora da sam nešto poremetio kad sam se popiknuo preko poluge... Al nema šanse da se više vraćam 'tamo unutra'. Krenuo sam prema doma. Na putu do doma prolazio sam kraj nogometnog stadiona, pa sam odlučio da 'bacim oko' malo na teren, možda neko igra ili trenira ili tako nešto pa da se malo zabavim i zaboravim na sve šta mi se dogodilo. A na terenu ni manje ni više nego vila Stojanka, i to 'dela pjadete' s loptom. Ajme, bježi od ovuda, pomislim ja, al bilo je kasno. Skužila me, pa mi predloži da igramo na dva gola samo ja i ona, i to nogomet 'na skidanje'. Kad neko zabije gol, protivnik mora skinut jedan dio odjeće... Pošto sam ipak propali nogometaš, pristao sam bez razmišljanja. Rasturila me, takav poraz nikad nisam doživio, niti sam mogo sanjat da jedna vila tako može igrat nogomet! Jebi ga, ostao sam gol, a dok sam skidao hlače, u džepu sam našo onaj zlatni ključić... Htio sam ga uvalit vili, al me odjebala uz smješak i odpjevušila mi 'naivan si mi moje luče, ma nije vila baš od juče...'. Kaže: 'Nema šanse da idem kod Milivoja, pa da me zajebava...!'. Pitao sam je dal mi može reć koji kurac može taj zlatni ključić, koji je usput jedini na cijelom svijetu bio 'u boji'. Ona se samo vragolasto nasmijala i nestala u magli... Nije mi niš drugo preostalo nego da idem doma... Na putu do doma otišo sam do zlatara kojemu sam prodao ključić za 1500 kn, a kasnije sam za te pare kupio 'peglicu', kazetu od Selme Bajrami i krafnu..., al to je druga priča... Uglavnom riješio sam se ključa i Milivoja... Tjedan dana je još trajalo 'bezbojno' stanje, a onda se vratilo sve u normalu. Na koju foru, ne znam, valjda je Milivoj povuko neke veze ili je našo novu žrtvu... P.S. Kad je Marsijancima prekid programa, oni uopće ne misle o nama, nego proklinju ljude koji rade za njihovu 'TV kuću' ili tako nešto. |
- 16:49 - ...ispucaj se... (1) - ...volio bi da ćeš printat... - #
Veljača 2009 (1) Travanj 2008 (1) Ožujak 2008 (1) Veljača 2008 (1) Siječanj 2008 (4) Prosinac 2007 (2) Studeni 2007 (2) Listopad 2007 (4) Rujan 2007 (4) Kolovoz 2007 (4) Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
