srijeda, 21.11.2007.
Scena2.
Voz. U kupeu mrsavi mladic. Preko puta njega sedi ogroman covek sa trolovskom batinom. Batinom lupka po velikoj saci.
Edgar: Ono sto se desava meni je jedno besmisleno pirincano polje. Zamisljam da je beskrajno. Voz crpi svoj osmeh iz slabosti. A razmisljam i o bunaru za koji su mi rekla deca na peronu. Ispod jablanova. U pustoj ulici. Daleko od pogubnog prozora.
Artur: Meni se lome nokti. Suse mi se trepavice. Pretvaram se u prasinu.
Edgar: Iza svakih zatvorenih vrata postoji niz jasnih slika.
U svacijoj luci koraci opazaju spustanje noci.
Trol: Ne secam se najbolje svog detinjstva. Mada znam kada sam prvi put ugledao misa, i poplavu.
Edgar: Ja se secam samo nocne more o paucima.
Trol: Ja se plasim snova. Sve ih je vise i vise. Ja im ne mogu nista. Cak ni da ih zaboravim. Ponekad ne zelim da zaspim a oci mi se sklapaju.
Edgar: Samo....... moze da odnese snove. Isijavanje, dlanove, podvriskivanje.
- 14:04 -
Komentari (11) - Isprintaj - #