Apologija
Ja sam idealist i mene to ponekad košta dolaska do granica nesnošljivosti. Možda sam cjepidlaka, možda sam samo dlaka među zubima, dosadan kao stidna uš, ali to je sve iz idealizma.
Zamislite si neku situaciju koja vas živcira. Možda to nije nekakav grozan čin, međutim opetovano vas živcira baš zbog te svoje sitnosti i beznačajnosti. Ljudi vam nekaj zaboraviju napraviti, a znaju da je to vama jako bitno, i svaki put to ide iznova. Npr., neko ne zna kad vam je rođendan, pa mu vi velite, pa on to zaboravi, pa mu velite drugi i treći put, ali on nastavlja zaboravljati. Neki buju slegnuli ramenima i rekli "Ha, čovjek je takav." Ja nisam takav tip osobe. Mene ako nekaj nervira, to dam do znanja. Zato jer smatram da u međuljudskim odnosima imam pravo dobiti ono najbolje od ljudi. Jer znam i sam, ako ja njima ne mogu dati 100% sebe, onda im ne bum dal ni 99%, ni 1%, jer sam ja takav. I onda vam se uporno događa da svaki put pizdite u sebi na tu osobu koja uopće nije svjesna toga da vas to živcira. I onda vam jednog dana pukne film, pa vas svi gledaju ko idiota i luđaka.
Jedna moja frendica ima nekoliko takvih osobina koje me tjeraju u ludilo. Jedna od njih je ta da me redovito poziva nekamo na način da mi pošalje SMS poruku kojom praktički već definira moj dolazak. A mene to, iz nekog razloga, počne užasno živcirati ako ja već imam neki dogovor. Daleko od toga da se ja ne želim družiti s njom. Jednostavno, stvar je u tome da ja očekujem da ona zna da ja imam taj dogovor. Naime, to stvarno nije teško doznati. I tako sam prije par dana ja na jednu takvu situaciju reagiral malo impulzivnije, pa me ekipa proglasila ludim, da zakaj radim od nečeg tako banalnog i beznačajnog takav spektakl. I, to je istina, stvar jest beznačajna, ali tu se vraća na scenu moj idealizam. Ja, naime, vjerujem da ako neki sitan problem uspiješ dovoljno napuhati i napraviš scenu, onda bu osoba koja radi to kaj te nervira konačno shvatila da te to nervira. I onda joj više ne buš jedan od mnogih nego "onaj kojemu to ne smem raditi jer ga nervira". Otprilike kak za neke ljude znaš da su dijabetičari, pa im ne nudiš slatko, tak i ja hoću da se zna da me neke stvari živciraju.
Međutim, ja onda ispadnem luđak koji radi od buhe slona. Samo zato jer vjerujem da mogu neke stvari riješiti jednom zasvagda.
Tako da sada stvarno ne znam. Jel bu ta scena ipak potakla dotičnu da sljedeći put nazove mene telefonom i raspita se jesam li slobodan, mogu se samo čvrsto nadati. Isto kak se mogu nadati da bum još stvari u životu koje me živciraju uspjel riješiti. Jednu po jednu, jednom zasvagda. Prijateljski su odnosi zasnovani na uzajamnom poštovanju. A znati kaj nekom smeta vrlo visoko kotira na toj ljestvici poštovanja. Znam da svet ne bum nikad mogel prilagoditi sebi, ali prijatelji su ljudi i prijateljstvo je prilagođavanje drugima. Zato se nadam da bum i ja jedanput doživjel da se ne moram samo ja prilagođavati drugima, zbog rizika da ne budem proglašen ludim, nego da se uspijem izboriti za to da i ono kaj mene smeta uđe u svijest meni bliskih ljudi. Priznajem, toga ima dosta, oko mnogih sam stvari spreman na kompromise, ali ako se zbog nečega jako zapjenim, onda to znači da to baš i nije stvar kompromisa. A tu svakako spada stavljanje pred gotov čin.
|
