lipota zore

ponedjeljak, 19.02.2007.

Dnevno mi fali 24 ure

Dnevno mi fali 24 ure tako da bi mogla malo više spavat, vidit sve one ljude koje želin vidit, igrat na igricu malo više, spojit se na net duže od 15 min, šetat svaki dan, izrađivat više stvari od priručnog materijala, pogledat više filmova, više puta godišnje otić u teatar i tako dalje i tako dalje i tako dalje................
Pogađate da zato i nisan ništa pisala ovih dana...
Ali nema veze.
Možda ovi ili idući vikend oden pinku u Zg da mi guzica vidi puta i ljude koji mi žive gori. Možda Mili ija odemo sa Suncokretom Junior i Senior u beli Zagreb grad, još ćemo vidit, puno nam se stvari triba poklopit. A uželila san se em puta em svita koji mi živi po Zg i koji nisan vidila deboto od Božića. Jedva čekan.
Nego, iman jednu važnu vijest-Mili je napokon da zadnji ispit neki dan!!! Sritna san ka malo prase. A to je i zato šta više neće bit onako nervozan za vrime ispitnih rokova. Jutros je lipo iša dogovarat se za diplomski. Lipo!
Totalno san se zakačila za neku igricu Syberia. Jedino me živcira šta ne postoji nekakva mapa pa da mogu u sekund se negdi stvorit, nego moran trčat non-stop! Inače mi je ovo prva igrica, nisan baš od toga (osim solitaira i zmije na mobu).
Sad iden priji u Zagreb pisat mail.
Guštirajte!

19.02.2007. u 21:26 • 18 Komentara • Print • #

utorak, 06.02.2007.

Doša je red i na mene

Moji sni mi je predala štafetu i ja sad to pokušavan ukomponirat u 5 smislenih ili besmislenih stvari, kako van draže.

1. Pošto san rođena na dan kad je Vođa Svih Naših Naroda I Narodnosti umra, drugarica iz razreda (IV. e) me nagovarala da to rećen drugarici (oliti učiteljici kako van draže) jer da je to iznimno važno i da možda buden pohvaljena. (čisto informativno-već se zaratilo) Ja san se danima mislila i mislila i ne znan ni sama koji mi je vrag bija pa da se nisan posavjetovala o tome s mamon i taton. Ova me nagovarala i nagovarala i gurala me i tirala. Napokon san se odlučila. Sidila san u zadnjoj klupi i dugo san i ponosno koračala prema drugarici pa san joj šapnila na uvo (ipak me bilo malo sram) „Drugarice, ja san se rodila na isti dan kad je Tito umra!“ Ona je bila komunista (sva srića) tako da me milo pogledala i rekla „Bravo! Aj se sad vrati na misto.“ Meni i toj šta me nagovarala je danima bilo čudno kako me nije pohvalila isprid ciloga razreda.

2. Kroz pubertet san bila malo konjskoga pogleda šta se tiče muzike. Nisan priznavala nikoga i ništa ka Đoleta. On je bija moja muza. Tako su me mama i tata u prvon srednje odlučili odvest na koncert u Maribor i radi toga nisan išla u školu jedan dan. To in (uz još brdo stvari) neću nikad zaboravit. A kad san bila jedan put u Beogradu u drugon srednje tata me pita di bi ja tila ić (jer san ka bila zadnji put prije rata, a moš mislit šta se dobro sićan svega toga), a ja san rekla da oću u Novi sad u Đoleta. I odveja me. Lupala san mu (to Đoletu) i zvonila na vrata. Kad se na parlafon omilija glasić „Ko je?“, ja san samouvjereno rekla „ta i ta iz Splita. Došla san posjetit barba Đoleta.“ Ka da smo skupa ovce čuvali. Međutim Mađarica, pomoćnica mi je rekla da barba Đole radi u šufitu, da piše i da ne voli kad ga se ometa, ali mi je svejedno otvorila vrata i prošetala me po dvorištu, ateljeu i mistu di prima novinare, a Olivera je bila u spizi (tako je Mađarica rekla). A kad san bila na koncertu u Zagrebu izbeštimala san mu sve po spisku samo da se ne bi rasplakala i nije mi pomoglo.

3. Nisan reprezentativna, ali nisan ni rugoba, a isto mi je poseban gušt kad me stari zajebaje pa mi govori „Evo te već neko vrime gledan i cilo vrime se pitan na koga moš bit tako ružna!!! U mojoj su familji svi lipi, a i u materinoj ti. Ma ko zna čigova si ti.....“ Ili kad mami govori dovoljno glasno da ga i ja čujen „Ma kako si mogla reć da mene voliš više nego nju? Nemoj da te ona čuje....“ To ona san, naravski, ja i to mater, naravski, nije izgovorila. I puno takvih sličnih „nevinih“ stvarčica. Dobra smo i složna familja u kojoj guštan.

4. Inače nije baš da san žvelta činit kućanske poslove, ali šta se mora-mora se. Ali mi je nekako najnajmrže usisavat ili mest. Zato šta onda tribaš svaku stolicu maknit i očistit joj noge, svaki stol i stolić (iman ih doduše samo dva) pomaknit da skupiš sve kako triba, zavlačit se ispod kauča i kredenaca, maknit sve šta ti stoji na putu pa to opet vratit, maknit svaku zalutalu postolu i po mogućnosti je spremit u ormar za postole........ A kad pereš pjate onda pereš pjate, stojiš di jesi i ne mrdaš dok ne obaviš posal. Pogotovo je lipo ako imaš makinju. Onda moš i zaurlat „Mama, molin te mi dodaj ako ima još koja ćikara, pogledaj po malome stolu, a i velikome....“

5. Dok smo imali brod (7m) ja i par ljudi smo se jedno lito odlučili malo điravat Split-Pelješac. Krenili smo u sedmi misec, sritno stigli, brod je bija vezan tamo i u deveti smo se misec laganini uputili nazad. Negdi oko Dubovice na Hvaru nan se ugasija motor jer je nestalo goriva šta san ja ka „stari morski vuk“ (moš mislit) tribala predvidit! Ali san ja „pametno“ računala da ima još goriva koliko ti srcu drago! E onda su nas neki Česi (fala in) odvukli u Dubovicu di nan je jedan čovik (fala in) pomoga izbacit zrak iz dovoda nedovoda, ne znan ni sama više kako to točno ide pa smo nalili gorivo i nakon mukotrpnog posla sutradan upalili motor i odmakli se do Paklenjaka, točnije do Vlake di smo u Pjerina (znat će neki možda taj raj mali) kušali sve moguće domaće rakije (rogač, smokva....mmmmm) i lazanje od povrća. U međuvremenu smo iskrcali Miloga na Hvar jer je mora doma na ispit. Sutradan smo tili malo pičit oko Paklenjaka međutim je na južnoj strani Paklenjaka počeja dimit brod. Da je Mili bija tu, ne bi me bilo toliko straj, a ovako-ajme meni! A šta san se onda usrala! Stari je reka „kako si se uvukla tako se izvlači-moraš se naučit, ja ti ne dolazin. Sutradan san se uputila put Splita (je da smo imali jidra, ali jebeš jidra kad jedina ja znan nešto o tome (i to vrlo malo) od cile posade). Do Splita san izila ne samo nokte i zanoktice nego i po prstiju! Sritno smo stigli. Ispostavilo se da s pumpon od vode nešto nije bilo kako triba. Ne volin o tome puno pričat.

Eto ga na, gotova san, ispunila san kvotu, mogla bi bila ja još, ali nema smisla, kvota je kvota.
Štafetu predajen smilecoconut. Piši poletušo moja!

Guštirajte!

06.02.2007. u 15:24 • 17 Komentara • Print • #

petak, 02.02.2007.

rigoleto i dizalice

Akonto već negdi spominjanih dizalica, napisat ću tu svoju sramotu.
Vodila san dicu u kino. Bilo ih je 18. Lipo smo se pribrojili, postrojili (inače su poslušni i dobri) i otišli na stanicu jer smo se tribali dočepat grada. Kad smo se iskrcali opet smo se postrojili i pribrojili samo šta je zadnji ovi put izgovorija "16 zadnji". Nisan mogla virovat, mozak mi naprosto to nije tija primit. Malo po malo počela san žustro mislit šta ako su se iskrcali stanicu prije, šta ako su ostali u busu, šta ako ih je neko oteja, šta ako me roditelji umlate ka pasa........Jedno vrime san bila uvjerena da su mi se negdi sakrili, sve dok mi nije zazvonija mobitel, a na ekranu je pisalo "mama toga i toga" ( to su inače brat i sestra). Ustrtareno san se javila ženi koja je umirala od smija i rekla je "Ma ovo su dvoje skroz inšempjani, oni su ostali na stanici, nisu se ni ukrcali u bus jer su in bile zanimljive one tamo dizalice pa su gledali u njih i nisu ni primijetili da se vi ukrcajete...." I onda su bidna lipo otišla doma kad su vidila da nema nikoga. A ja san uspaničeno govorila "Znan da nemamo nikakvog opravdanja, molim vas oprostite, ima ih 18, ulaze svak na svoja vrata.... molim vas oprostite....... molim vas oprostite....." Na šta je ona govorila da jesan li ja normalna, da šta ima veze... Otac ih je auton pribacija do kina tako da nas je čeka (mene i priju koja ih vodi sa mnon) susret s eventualno bisnin čovikon, ali je on reka "Ja san njima lipo reka (to dici svojoj) zamislite kako se njih dvi (to nas dvi) sad osjećaju, di van je pamet. To van je tako kad razmazite dicu pa su navikli da se njih uvik čeka....." A meni ta dica uopće ne pare razmažena.
To je bija prvi put u mome životu (a radin s dicon od 1995.) da mi se dogodilo da "izgubin" dite!Sram me još uvik. Bitno je da se sve dobro završilo!

Straj me inače potresa i poplava (jer san bespomoćna ), ali straj me i riganja, a jučer san to uspila tri puta učinit u sve skupa po ure. Valjda me napa neki virus. Sad san na beškotu i čaju, za obid mi je riža na vodi i svaka me žunta boli. A sutra mi prijatelj slavi rođendan, a u nedilju smo Mili i ja tili malko na Mosor, udahnit arije i odmorit se i bit sami i pojist fažol, naravski.

Gledala san neki dan "Kad se mi mrtvi pokoljemo", ajte to vidit, ako volite dramu. Meni se svidilo.

Još san tila reć da ja ka radin, čuvan malo dite, struka su mi inače dica, samo nigdi ne piše da ja to zapravo radin. To mi je bilo super dok san bila na faksu i tako guštala i zarađivala za đeparac. Sad mi je isto ok, nije mi tlaka bit s malon, ali bi isto rađe konkretni posal, koji će mi donit malo više od đeparca i koji će se bilježit u moju radnu knjižicu.... Ma!
Guštajte :))))))))))))

02.02.2007. u 11:07 • 13 Komentara • Print • #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.