Bio je to jedan od onih dana kad vam nije ni do sebe... Relativno nezadovoljan vikendom koji nemilice projurio pored mene i dovukao me na željezničku stanicu s namjerom da me ponovo zaputi nazad, u drugi grad, među druge ljude...

Lagano se vučem po željezničkoj i ugledam bivšu djevojku, njenog trenutnog dečka i neku likušu kako priča s njima. Privlačim se lagano ka njima i iz ne tako velike daljine čuje se voz... Dotična likuša iliti djevojka još uvijek stoji s njima i priča stojeći na šinama. Voz prilazi još bliže, oštrim zvukom upozorava neopreznu putnicu da se smakne s šina, ali ništa...

Užurbanim korakom prilazim i pokrećem neki manji razgovor s ciljem da je pomaknem.

"Ana, makni se sa šina!", kažem joj.

Djevojka me pogubljeno pogleda telećim pogledom, i odvrati jednu basnoslovnu rečenicu:

"Ja nisam Ana, ja sam Boba!"

E moj Tolstoj, čita li te iko ovih dana...