AnaM

utorak, 20.10.2020.

Jutarnja gimnastika...

Jutarnja gimnastika...
Vežbaj, vežbaj ako hoćeš biti zdrav.
Više mi se dopadalo ono, zdravlje na usta ulazi. Problem je što uz zdravlje ulaze i kile pa postaješ zdrava loptica.
Vežbam dnevo dva puta, ujutro i navečer. Od mene dosta.
Evo kako:
Večer
Uzimam plahtu, tresnem je nekoliko puta. Ne znam zašto, ali svi tako rade. Rastegnem je po krevetu, zavlačim je sa strane istežući se. Sledeće, nalupati jastuk kao da je nešto skrivio. Na redu je vežba donošenje i širenje popluna. Vežba je efektna manje ili više u zavisnosti da li se koristi lagani perjani poplun, ili neki težak od ko zna čega.
Jutro
Skakanje iz kreveta ako je visok, ili podizanje uz škripanje svih kostiju ako je moderan na podu. Sad ide obrnutim redom, treskanje, lupanje, i smeštanje u deo za posteljinu. Sve je praćeno skakanjem na jednoj nozi jer je jedna papuča po noći negde otskitala. Udaram palac, obavezno, u vrata koja su se natakarala tamo gde im nije mesto.
Jutarnja kavica miriše...
Dosta vežbanja
Odmor...
Ne valja preterivati, nije zdravo.
Neki rade drugačije


- 18:23 - Komentari (20) - Isprintaj - #

nedjelja, 18.10.2020.

Inspiracije...


Šetam.
Jesen svojim bojama svima daje inspiracije, post jedan bolji od drugoga, a ja blejim u kapljice koje se presijavaju na lišću drvoreda duž cele ulice.
Da sam pesnik to ne bi bile kapi kiše, nego suze nekog ko me je šutnuo, pa se sada kaje i kmeči. E, baš mi je drago što mu je krivo. Ono lišće, što je opalo, potsećalo bi svakog na korake koje pravio držeći se za ruke sa nekim obožavaocem i gugutao. Ne, meni više klizavo, pa gledam u cestu da se negde ne strmeknem, i jesen pretvorim u blatnjavu, svoju, pozadinu.
Odbacujem pesničke misli, i smeškam se sama sebi. Naravno to niko ne vidi, jer imam masku.
U susfret mi ide gospodim. Možda je šarmantan, možda zgodan, možda se i on smeška ili je nešto ljut, namrgođen, možda... Ne vidi se nosi masku.
U trernutku mimoilaženja oči nam se sreću i ko zna kakve misli se susreću. Vidim samo neke najobičnije oči, jer spadam u one retke ljude, koji treba da vide celo lice, jer im oči ne govore ništa.


Tras-Bum
Puče nešto i suha grana sa drveta pade između nas ne dotičući nijedno. Duga oko metar, debeliškasta7-8 cm...
Kakav bi to post bio da nas je oboje klepila po glavi.
Nasmejasmo se jedan drugome i produžismo svako svojim putem.
Kad razmislim, bolje da je post manje primetan nego da je grana nekom od nas završila na glavi.

- 19:32 - Komentari (35) - Isprintaj - #

četvrtak, 15.10.2020.

Stigla sam...

Stigoh…
Vene, vidi vici.
Dođoh videh pobedih.
Šipak, vene je bilo, bilo i vidi, ali vici ni slučajno.
Najzad je zahladilo i krenem u civilizaciju kao sav pošten svet.
Stigla sam, nije da nisam i videla sam, ali i nisam.
Pravo sa vrata, palim bojler kompjuter, i striptiz… Bojler zasvetli u trenu, striptiz i nije kao nekad, više je strip u nastavcima, skakutanje na jednoj nozi, pa bacanje robe u stranu, nego ples oko motke.
I dok se voda grije, juriš na net, glava puna ideja i postova u pripremi… Čujem ja ono tralalalala uključuje se. Gvirnem, sve crno. Aha, tugovao zamnom pa neće odmah da proradi. Pomilujem ga i kad se najmanje nadao, čvrknem onaj gumbić za resetovanje… To je vrhunac mog programerskog znanja…. I tako pet šest puta.
Vidim već svog Boška Boškovića. Zakmečim majstoru koji voli da se moli i preklinje kao da će odmah sve badava popraviti, savetovati, već što god od toga.
Odmah će on doći, kaže. To mu dođe kao garancija da ne uzmem drugoga, kao da imam na svaki prst po pet. Došao je odmah, posle tri dana, dva otkazivanja i samo jednog kašnjenja. Zaboravio naočale (zaboravili ga vragovi). Postavi stručnu dijagnozu, crko ono što se gleda u njega, monitor. Sad će on nabaviti odmah drugi, a moj je kao zastareo pa će moderan.


-Hoću veliki-insistiram. Koliko inča?
-Nemam pojma, da bude veliki, veći od ovog zastarelog.
Nije mi jasno zašto cela Evropa monitore meri inčima a ne cantimetrima, ali dobro.
I stigao monitor, odmah, posle tri dana, samo jednog otkazivanja jer je bila kiša. Valjda se to ne radi po kiši.
Ostavi sve da ja završim jer žuri… Treba samo da radim frrljššitist i svrtilju…ili već nešto tako, pojma nemam o čemu je pričao.
Kad uradim sve to i pronađem one foldere što su se nabili u ugao i preko mog nosa jer naravno moja slika je na monitoru i to uz dodatak jedno deset kila, razvučeno. Samo treba da napravim ftrekgfš i sve će biti u redu.
E tad, ima da ugnjavim blog sa postovima…

- 15:37 - Komentari (29) - Isprintaj - #

nedjelja, 04.10.2020.

Ženskice...


Mi smo kao meteorološka prognoza.
Samo nas treba pravilno pročitati i razumeti.
Kad nam se neko dopada, ili kad ga pokušamo osvojiti, u nama je cela vasiona. Sunce blista u kosi, iz očiju frcaju planete, zvezde, sateliti i svi vasionski tandrmoljci. Delujemo nežno kao proletnji lahor.
Ukoliko dotični pokuša da se spasi bekstvom, tu je poplava suza koja i najtvrđe muško srce zaustavi.
Tada su najlakši plen.


Mi smo lagani povetarac kad se sve odvija kako treba, jugo nam je saveznik, kad zaboli glava. Ako bi dotični muškić izabrao nogometnu utakmicu umesto razgledanje radnji i kupovinu, maestral prelazi u buru, preteći da bude orkan.
Idealne smo, samo nas treba razumeti.
Ako kažem da sam spremna za polazak za minut, i doteram se već za sat, dva, to je zbog njega.
Ako kažem da ću doći u 17h, i dpođem u 18h, to je normalno, neću da stignem prva i izigravam Penelopu.
Ako kažem nalazimo se kod Sunca, normalno da neću biti tu, nego u obližnjem kafiću, i zašto on stoji sat na ulici kod Sunca?
Nikad mi nije bilo jasno, što je tu komplikovano muškićima.


- 11:46 - Komentari (31) - Isprintaj - #

srijeda, 30.09.2020.

Jesen...


Jesen je.
Drveće se zaodenulo lišćem prekrasnih boja.
Blistaju sve boje crvene, naranđaste. Smeše se suncu. Mirisi pokošene trave opijaju. Jesenji lahor igra se nestašno sa pramičkom kose neke curice. Zavitlao bi joj vragolastu suknjicu, ali ne može. Nosi traperice.
Otvaram prozore, vrata. Dišem duboko. Nemam škrge, nisam ni parna mašina, ali dahćem upijajući u sebe zrak koji život znači.
Ne, nije krivo ni lišće čije se boje prelivaju u spektru jeseni, nije kriv ni onaj lahor, nije proleće pa da se uzburkaju hormoni. U meni bura, orkan, oluja. Kako i ne bi, zagorelo mi kilogram mesa koje je trebalo biti gulaš, a sada može poslužiti kao gorivo za roštilj.
Blog je kriv...a samo sam nekoliko komentarčića napisala.


Nema slike jesenjeg lišća (nisu u ovom kompu), nema ni zagoretine (fotić došao sa popravke, ali nema ono malo četvrtasto na kome slike ostaju, duga priča), neću skidati sa Googla (čitaj probala neuspešno) Imam samo ovu ružu koja se natandrmoljila u vrtu i bila mi lepa, pa je slikala prošli mesec.
I naravno, na slici sam ja kad sam ušla u kuhinju (priznajem, i ta slika je od ranije)

- 10:49 - Komentari (23) - Isprintaj - #

nedjelja, 13.09.2020.

Vežbati, vežbati, vežbati...

Vežbe…
U zdravom telu zdravi duh.
Vežbati, vežbati i samo vežbati.
Sad ću ja to zdravlje uterati u mene. Nema kavice, nego vežbe jedan, dva…
Napravila sam raspored za svaki dan.
Prvi dan.
Tuširanje ledenom vodom, pa trčanje desetak krugova oko igrališta u parkiću.
Hladna voda je bila neugodna, pa sam je malo smlačila, a gde ćeš bez kavice izlaziti iz kuće. Od deset trčećih krugova, ostalo je prva polovina brzim hodom, a druga isplažena jezika do prve klupe.
Drugi dan
Trčanje po stepenicama, preskačući po dve, do terase na osmom katu.
Krenula sam i preskočila desnom nogom dve, pa levom, ali srce dreknulo
-Jesi li ti poludela, ima lift, pa ako ti se skače skači nizbrdo, odbijam saradnju.
Prvi put da je moje srce reklo nešto pametno. Popela se liftom, pa polako dole, da susedi ne misle da je u kući požar.
Treći dan
Brzim hodom do sprava u parkiću, desetak sklekova, ljuljanje na razboju, (izgleda lako) i neko lomatanje po nekoj spravi za koju ne znam kako se zove.
Do sprava sam došla brzo, možda jer su desetak metara od stana, raspekečila sam se na onom vratilu, ali nisam si nikako mogla podići noge ni pedalj od zemlje. Sigurno je nešto pokvareno. Slekovi su neslavno prošli, ruke sam malo pdigla od zemlje, ali ostatak tela je odbio te aktivnosti. Na onu treću spravu nisam ni išla, zauzeli je pre mene.


Četvrti dan
Planiran odmor od vežbanja
Pijem kavicu, grickam kremšnitu i štikliram, sve odrađeno.
Peti dan
U uputstvu za živite zdravo piše plivanje, najmanje sat.
Na more ne mogu, u bazen javni ne idem, privatni nemam. Nije do mene, vežbala bih, ali viša sila, štikliram gotovo.
Vežbam, nije da ne vežbam u civilizaciji. Jutros sam pekla žu-žu. Piše peći na 220stepeni nekoliko minuta dok ne porumeni. Svakih dva minuta sam trčala do kuhinje i kontrolirala. Pola sata traje tih nekoliko minuta i deset skakanja.

Nije loša vežba ni prostiranje veša. Stavi se na pod vangla za vešom, i za svaki komad se čučne, podigne, propinje. Preporučam prvih dana prati samo plahte, a za sitniji veš treba kondicija od najmanje dva tjedna.
Vežbati, vežbati samo vežbati, pa ko preživi.

- 13:49 - Komentari (36) - Isprintaj - #

četvrtak, 10.09.2020.

Zimnica…

Zimnica, slike nema...
Sedim u ovoj dušegupki, civilizaciji.
Došla sam kao da sredim račune, napravim malo zimnice, i ono glavno ajvar. Nisam ga pravila godinama, mnogo komplikovano. Sad svi prave, lakše je, drži se socijalna distanca pa ne prska mnogo dok se kuha. Ja sam uvek bila naopako nasađena, druženje sa ljudima mi je prijatnije nego sa varjačom.
Oš, neš, mislim si, sad je digitalno doba, može se zabušavati, pa naručim da mi donesu u kuću. Sva blažena poređala sam tegle. Da me ne ogovaraju, napraviću jednu teglu, dve od nečega, napisati svojim švrakopisom 2020 i to kao slučajno iznositi pred goste.
Pala sam u iskušenje da skinem orginal nalepnicu i zalepim svoju, ali nije pošteno.
Molim dobre domaćice, vrednice, da mi pošalju koju sliku ajvara, ljutenice, i sličnih ukusnih tandrmoljaka, da okačim na post da mi ne bude golišav.
Sliku paradajz soka ne treba. Imam crno vino, tamne boce, može da glumi.
Ako mogu online u školu, na posao, u kladionicu, i na ostala mesta, što ne bih i ja online zimnicu napravila.

- 17:46 - Komentari (32) - Isprintaj - #