AnaM

četvrtak, 12.05.2022.

Petak 13-ti...


Neću paničiti , samo da najvim, sutra je petak, pa 13-ti.
Merkur je retrogradni, ma što to značilo.
Za Saturn ništa ne najavljuju, ali sumnjivo mi što u petak uvek idu cene goriva gore, sigurno se tu umešao i Jupiter sa sve satelitima i tandrmoljcima koji se vrte oko Saturna.
Najavili za petak akcije u trgovinama, ne znam da li u pitanju sniženje nekih artikla ili akcije volonterskog čišćenja magacina.
Poželi čovek da bude potrošačka korpa, za sedam dana smršala šest kilograma. Šta li je radila onaj jedan dan??
Za utehu je što krpelji još nisu došli, pandemija spakovala veći deo svog prtljaga, a u moru i planinama ćemo svi uživati celo leto… gledajući TV reklame i turističke prospekte.

I samo da najavim, završeno je i kukumavčenje o kišama, burama, hladnom vremenu, nastupaju jadikovke kako je sparno, vruće, neizdržljivo. Molim sve da se drže toga.

- 12:04 - Komentari (36) - Isprintaj - #

nedjelja, 08.05.2022.

Nema…


Napustila sam jučer seosku idilu i vratila se u naručje civilizacije…
Ulazim u neboder, vučem stvari u lift i stigoh.
Još na ulaznim vratima palim svetlo, pa redom kako idem pregledati da li je sve u redu, palim boljler, kompić, televizorče, mašem perilici u stilu svašta sam ti donela. Sve pod konac kako sam ostavila.
Normalno na +26, kako kažu sretstva informisanja, puštam u rad klimu, hajcung.
Sve štima.
Oko ponoći probudi me histeričan glas negde sa petog, šestog kata
-Nema struje.


Pogledam oko sebe na sve strane me gledaju ona crvena oka razno raznih aparata. Okrenem se na drugu stranu i zaspim snom pravednika.
Ujutro skačem na noge lagane, i nisu baš lagane, palim svetlo u mračnom hodniku, gore dole pritiskam ona štedljiva sijalica nikako da pusti svetlost. Bojler mi ne namiguje, spava. Užas polako nailazi.
Kava!
Šipak. Ne radi ni ringla.
Neka zima mi se uvukla u kosti. Ni ne pokušavam sa grejalicama, klimom je isterati. Panično okrećem fiksni telefon da čujem što se dešava. Ne radi, badava pipkam po njemu. Zadnji pokušaj mobitel…i setim se da sam jučer brbljala na njemu sve dok nisam dobila poruku:
Nemate kredita za ovu opciju.

Stojim panično u sred milijunskog grada, kao na pustom ostrvu u Tihom oceanu (nimalo romantično), sama, bespomoćna, smrznuta, gladna, ni mačke ni psa, ma ni golubova nema (pobegli na vreme).
Smak sveta, a nisu mi najavili.
Šta raditi?? Vratim se u krevet, pokrijem poplunom i sad patim. Naravno zaspim kao da nisam spavala osam sati.
Iz najlepšeg sna probude me topovi sa Naverona…ne ne topovi, nego sused koji je ostavio televizor na najjače i zaspao. Skačem, juriš pešadija, navalim da trošim struju. Ura, sve radi. Neće trebati majstora, neboder, grad, sve se budi…kako prija galama.
Nešto razmišljam, e jesmo mi ljudi nikakvi postali, svaka životinjka bi se snašla bez struje, a mi?? Nemamo više ni pećina, o hrani većina misli da raste u samouslugama sve spakovana.
Ljubim ti struju i one crvene oči iz aparata, postale su naš život.
Ne, nismo roboti…skoro nismo…momentalno..


- 09:42 - Komentari (41) - Isprintaj - #

utorak, 19.04.2022.

Digitalizacija…

Digitalizacija…
Prvi moj susret sa digitalizacijiom je bio davno u hotelu na moru.
Na recepciji nam nisu dali ključ, nego karticu.
Dođemo pred sobu i što sad?? Pola sata smo se ubeđivale koja će po ključ na recepciju. Srećom naiđoše neki Nemci, oni svuda iskaču i kad se najmanje nadaš. Gurnuše našu karticu negde i rajska vrata se otvoriše.
Karticu su ostavili u neki procep kod vrata. Naravno, odmah sam je uzela da se ne izgubi… i svetlo nestalo, a na balkonu se ne mogu otvoriti vrata. Pola sata mi trebalo da ukapiram da kartica stanuje u onoj rupi dok smo u sobi.
Planirali smo ona da plaća karticom, a ja evrićima, što je sigurno, sigurno je. Kartica je bila iz Amerike i ponašala se strava i užas. Gde god smo krenule, ona je odmah javljala u LA. Te popile pivu, te jedu već treći sladoled, renta-car nam nije dala dok se SMS-om nije dogovorila sa LA. Kad sam krenula u zahod odlučno sam rekla da ću platiti evrićima, neće cela Amerika znati što ja radim tamo.
Od tada ne podnosim digitalizovano ništa, ali, moram, trpim i gunđam.
Sećam se strarog televizora, samo ga malo lupiš sa strane, i on radi, ovaj, gnjavator, traži šifru za opa cupa kanale. Neću opa cupa, nego kriminalce ili seriju. Ne, zapeo šifra, pa šifra.


Odem uključiti novu perilicu. Nema više okretanje dugmića, ne, sad moraš biti tehnolog i tačno odrediti da li su ti gaće od somota, svile ili sintetike. Pa stepeni, potrefi da li staviti na leptiriće ili na ovcu. Kad je oprala, ne da veš. Traži da čekam dok ne padne temperatura. Što si ona zamišlja da neću nositi gaće dok ne padne sneg??
Pre neki dan odem sa prijateljicom u novi super market. Ništa mi ne treba, ali uzmem pet šest stvarčica.
Na kasi red kao da je inflacija ili stagflacija (to je novi izraz kad sve ode k vragu)….
Vide malo stvari i poslaše me na kasu broj 3, pogađate, digitalizovanu. Sam kucaš nema kasirke. Snađoh se nekako, ali sapun neće, pa neće, da otkuca. Nema u radnji, viče. Svi se okreću, gledaju me. Objašnjavam onoj glupoj traci da nisam sapun donela od kuće. Ne tretira me. Ma, nosi se, pomislim, i gurnem sapun na gomilu. Kad je počela da se dere, šifra, šifra. Izem ti šifru, otkucala bih ja sapun, ali ima samo brojeve nema slova. Došlo mi da zavrljačim onaj sapun preko cele samousuge.
Napravi se red na toj brzinskoj kasi kao da se besplatno deli. Jedva pobegoh. E neće mene skoro videti ništa digitalno, zaklinjem se. Besna ulazim u kuću, guram ključ u bravu ulaznih vrata. Neće da se otvore.. Zapela sam kao da mi život zavisi od toga. Ustvari, kod tih digitalnih zafrkanata ne vredi kad pokušaš silom, one vole nežnost, šaputanje na jastuku, a kad sam besna samo bih šutirala. Taman se spremim da pesnicom otvorim vrata, kad milozvučni glas
-Susjeda digitalna je nova brava, uzmite si karticu…

- 11:08 - Komentari (41) - Isprintaj - #

nedjelja, 17.04.2022.

Čestitam...

Sretan Uskrs!








- 08:35 - Komentari (16) - Isprintaj - #

srijeda, 13.04.2022.

Vau vau šetnja…

Vau vau šetnja…
Krenula sam u romantičnu šetnju u stilu, volim mlade zelene pupoljke i mirisne cvetove u proleće


Grane koje žele zagrliti Dunav

Labud je ostao u daljine, jer nisam imala hrane, a golubovi iz istih razloga mi okrenuli repove

Propala bi šetnja da me nije spazio On

I upoznao me sa svojom malenom kćeri

Kao svaki desetogodišnji gospodin, jedva je pristao na zajedničko slikanje

Srela sam i ovog opasnika, ali kad sam ga htela slikati na insistiranje njegovog prijatelja, ili gospodara ako više volite, samo mi se isplazio

Intresantniji mu je bio drugar

Ništa splavovi danas, ništa sokići,kava, ali bila je to ugodna šetnja…
Labud, vrabac, petlić…ni ptice nisu što su nekad bile…

- 14:20 - Komentari (34) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 11.04.2022.

Vrbe...mace...

Vrbe…


Negde vrbe zovu mace, možda zbog legende kako su postale.
Mačka je trčala obalom i pokušavala spasiti mačiće koji su upali u reku dok su se nestašno igrali na obali. Šapicama je doticala vodu, ali se nije usudila dalje.Tužno je mijaukala i dozivala u pomoć
Čula ju je samo vrba, i spustila svoje grane u vodu.
Mačkice su se grčevito uhvatile za grane, mama mačka je dopuzala i izvukla ih sretno, na obalu.
Od tada, po legendi, svakog proleća na granama vrbe izrastu maleni krznasti pupoljci na mestima gde su se mačkice držale šapicama…


- 09:21 - Komentari (35) - Isprintaj - #

utorak, 05.04.2022.

Pas ili mačka...

Neko voli pse, neko mace.
Danas svi na blogu pišu o mačkama, pa pošto sam i ja među tim svi, evo malog priloga sa neta...
Mačiji dan prošao jučer, a dan pasa nikad ni ne prestaje...



- 08:18 - Komentari (43) - Isprintaj - #