AnaM

Progoza vremena za danas...pa kažu



Oblačno, kišovito jutro sa povremenim razvedravanjem i suncem.
Tokom dana moguć je sneg u nižim, višim, i ostalim krajevima.
Može, ali ne mora doći do poledice posebno na putevima.
Ujutro vetar koji može da pređe u orkanski, osim ako se uopšte ne pojavi.
Sad mi je lakše kad znam kakvo vreme da očekujem...


image post

//Bakin recept...
Niko više ne koristi Kuvar, sad je tu Google.
Ako tražite bilo kakav recept, videćete, na počasnom mestu je bakin specijalitet.
Bakine kiflice, bakina torta, baka kuha za vas...i sve tako.
Gde god okrenete, baka se javlja.
Ako otvorite ormar, iskočiće bakin vez, kragnica, porculanska figurica, čipka, zavese od kojih pravite ekskluzivne večernje haljine, darove za Božić, sve i svašta.
Bake sa čipkanim kapicama, dugim suknjama, nasmijane, u svakom su ženskom magazinu.
Ne znam kakve su bake bile nekad, ali ove sada su malo drugačije.

Nema vazdušastih kragnica, nego su tu traperice, jaknice, tenisice. One bake što navečer uspavljuju unuke pričajući bajke, nestale su. Baka više ne drži kutlaču u jednoj ruci, dok drugom otvara rernu. I ne zovu se više bake, nego neki nadimak ili ime. Vole bake unuke, ali i putovanja kruzerom, modne revije, hotele.
Šta je loše u tome??
Pa loše je što guglasti koriste zamrznutu hranu, povrće i voće ubrano na nekoj farmi, a ne kao nekad bake, u voćnjaku. Danas hrana natopljene svim mogućim i nemogućim konzervansima, iz bakinog vrta voće ubrano ljubavlju. Vreme teče, ne može se zaustaviti napredak, ako je ova civilizacija sada napredak.
Ako se ogradimo od ravnopravnosti polova, ipak su za mnogo što šta krive deke, što umesto u lov i ribolov, kreću u rat i laboratoriju.
Zato, manite me bakinih recepata da bi se zdravo jelo i večno živilo...
Jedva čekam ove sad unuke da postanu bake, pa iz ormara počnu vaditi svoje specijalitete.

C vitamin...
Zahladilo, kiša, sneg, vetar, treba pojačati vlastiti imunitet.
-Kako, pitate se ??
-Lako, povećajte dozu C vitamina koju unosite u organizam.
Neko voli konzumirati travuljine, neko se oslanja na apoteku
Moj vam je savet, samo prirodno. Uzimajte namirni-Ce koje imaju C vitamin
Prasen-Ce
Kobasi-Ce
Sarmi-Ce
Slanini-Ce
Jagnjen-Ce
Tečmnost je isto tako važna, pa kad već zdravo jedete, zdravo i pijte
Piv-Ce
Vin-Ce
Rakiji-Ce
Zdravi vi meni i vesli bili...

-Kupite grožđe, sveže banane. Ko ne kupi kajaće se, ko kupi…
-Kad je voće brano??
-Grožđe jutros, a banane, neću da lažem, noćas.
-Noćas?? Gde su te banane rasle??
-Zna se pravo iz Amerike, a grožđe je tuj, iz Španije.
-I sve brano jutros, noćas??
-Kad ti kažem, zar men’ da ne veruješ??
-Verujem, verujem, ali kako su došle??
-Sa avion, nisu valjda peške.
Išle iz Centralnu Ameriku, uzeli grožđe u Španiju,
pa direkt na kvantašku pijacu, pa otuda na moju tezgu.
-Od jutros celu planetu obiđoše…
-Ne znam, ja...
-Koliko da merim?? Ne mogu ja da dangubim pričajući sa tebe, ti si dokona ja nisam.
Jesi li mušterija ili si došla da pričaš??
Priznajem, nisam odolila reklami, kupila sam…

Zvrrrrrrrrrrrrr...
Ili kako se osloboditi dosadnih telefon-prodavača.
-Molim??
-Treba mi Meca
-Ja sam
-Ksenija ovde imam odličnu ponudu za vas.
Tu je naglo prekinete i započnete monolog, cirka tri minute.
-Gde si ti Ksenče, nisam te videla sto godina, a samo da znaš šta se sve događa. Ne znam odakle početi, znaš Veru, Micu, Nadu, one su otišle u...hm... gde ono beše?? Ma, znaš sigurno na more ili na planine, možda i banja. E, tamo im se dogodilo, hm... Zastati, kao razmišljaš što može biti ali to je bilo pogubno, jer Ksenija upade sa
-Dormeo...
-A, do re mi... Joj ja vam nemam sluha, ali ako treba otpevaću vam nešto. Evo jučer slušala Gibonija, što taj peva. Ili možda više volite ozbiljnu glazbu?? Ma, ta ozbiljna , asocira me na pogrebe. Ne nije da je tužna nego kad je neka žalost svi kanali na TV prenose... Što kažete. Malo glasnije ne razumem, ovaj mobitel, što na fiksni ste zvali...ja pobrkala. Ko me onda zove na fiksni?? Vi?? Jeste li sigurni??
Morate disati, zar ne?? Kad udahnete ona koristi priliku i pokuša još jednom.
-Najnoviji usisivač na paru, odlično, povoljno, sve sam radi.
-Joj, tako je to kad nemaš para, ali biće mirovina pa...
-Sam sve radi...Naglo je prekidate
-Šta, sam radi?? Ko radi ne boji se gladi. A čujte, vi niste ona moja Ksenija?? Znam, vi ste ona sa trećeg kata što se zaglavila u liftu...
-Ja... pokušava ona, ali se ne dam ni ja
-Kako su vas izvadili iz lifta?? Jeste li bili sami?? Uvek pazim sa kim ulazim u lift, morate voditi računa o svemu. Najbolje poneti neku stolicu na rasklapanje, bočicu vode, i sendvič, voće obavezno. Nikad se ne zna kad će vas osloboditi. Kad smo kod voća...
Tu tu tuuuuu
Šta joj bi, a baš smo lepo pričale??
Mora da sam na nekoj crnoj listi, niko me više ne zove.

Što kažeš,
Ne komentarišeš postove koji su duži od naslova ??

Bloger...ka…

Moj prvi dodir sa blogom bio je kao susret deteta sa kremšnitom.
Slatko, simpatično, ali ne znaš od kud prići. Imao žlicu, ili prstić, bude na isto, možeš zabrljati.
Niko živ do dana današnjeg nije umeo da mi objasni što je to blog i blogeri. To je nešto kao životinjka koja je u isti čas i lav i muha, i krokodil. Zna da ujede, podraga, i odleti kad se najmanje nadaš. Jesu li onda blogeri lavovi, muhe, krokodilčići??
-Samo se registriraj i možeš krenuti.
-Gde??
-Kud god hoćeš, postaješ blogerka.
Šipak je tako bilo.
Prvo za registraciju treba izabrati ime, nik, a to teže je nego Magelanu otploviti zemlju...
Nik mora označavati osobu koja piše, dalji savet, ali nikako se ne sme staviti vlastito ime. To mi je bilo glupo, jer stojim iza onog što kažem, a kao brbljuša, odmah se odam. Ispade sa mojim „znanjem“ AnaM, koja se volšebmo pretvorila u mecu. Da je net odraz reale vidi se i po mom niku, jer je ona vitka AnaM, postala pravi meca vremenom… Što ne uzeh nik svemirska plesačica, sad bih letila od zvezde do zvezde.
To da možeš pisati što hoćeš, uopšte nije tačno. Stihovi su za mene isto kao put na Jupiter. Modeli za slike su bežali od mene. Nisam znala da postoji fotošop, ni dan danas ga ne koristim, i koke su kokodakale i bežale, purice su širile krila, mačkovi zgrabili mamac, hranu i sakrili se. Žene su sklanjale decu od mene da im strašni net ne ukrade dete i traži verovatno otkup ili još nešto strašnije…
Samo sam još očekivala da grane drveća krenu na mene, a potoci se pretvore u bujice.
Sve u svemu, teško, ali načvrkam ponešto.
Drugi užas koji me je spopao su bili komentari.
Učila sam brzo čitanje, pa i dan danas tako čitam. Kod posta pročitam sredinu, pa prvu i zadnju rečenicu… i uhvatiše me odmah da ne čitam detaljno, i nagrdiše u komentarima. Vraćaj se za kaznu na duplo čitanje postova.
Sa komentarima sam više puta zabrljala. Smatrala sam da kad je post dobar, sve napiše što je pisac hteo reći, pazi ovo pisac, da, svi smo na blogu pisci… I komentar treba biti samo dodatak, ako je nešto izostavljeno.
Rotkve strugane. Komentar mora da se svakom ljubazno napiše u stilu, aj, nikako vaj, divno, krasno, genijalno, ma kako ti to divno radiš. Svi ostali komentari, tipa, dosadno, dugo, već viđeno, nepismeno, su nepoželjni i gurnu te u tabor onih koji ne dobijaju komentare. Baš me briga mislim, ali briga me, kao što spotraš dobije medalju, tako i bloger mora dobiti komentar. Komentar blogeru je šlag na tortu, a torta bez šlaga je možda ukusna, ali nije to to.
Prvi komentar je strašno važan. Da li će ga biti ili ne biti, pitanje je sad.
Sediš, grizeš nokte i gledaš ko je čekao da tvoja genijalnost pusti post. Nema nikoga… Nemaaa, poslije pet minuta panika. Mene niko ne voli, ja sam jadna, aj, vaj, neću danas imati komentar ni jedan. Glupo je to što pišem, normalno da niko i ne gleda. Posle pola sata, stanje je već ozbiljno. Prelistavam klanove, gledam kome sam se zamerila, da li sam stavila svima pozitivne primedbe ili iskreno mišljenje. Moja glupa iskrenost. Ništa. Ponizno stavljam komentare na neke postove, ne bi li ih umilostivila da dođu. Ništa. Posle sat proveravam, da nije pukao blog. Nije, tužno kimam glavom, gotovo je, propast sveta je ipak nastao.
Ma, baš me briga da li će mi neko staviti komentar. Narcisoidne misli se kao guje polako puzaju. Post je odličan, čak genijalan, tako nešto niko nije napisao. I ne treba mi komentar, znam da vredi post. Da li će mi tamo neko nepoznati komentirati, ili ne, briga me. I oblačno je, samo kiša što se nije sručila… sve je nekako sivo…
Idem na kavu, neću ni pogledati blog.
Na povratku gvirkam, naravno na blog.hr
Uraaaaaaa…komentar, još jedan… Ptičice cvrkući, sunašce svetli… komentari su tu… Pusica slatki moj komentarčiću…
Možda na netu nisam od krvi i mesa i nisam realna, jer, ja sam ipak samo blogerka, a to niie malo, zar ne?? Hm... kad se stiče status bloger??
Da li registracijom na blog, ili posle prvog posta, desetog, stotog, možda posle godinu, dve, mojih šesnest?? Pojma nemam...i što je to ustvari blog??

Uf...predugačko, što obrisati.