28.06.2006., srijeda

DEBAKL

Jedna od reklamnih krilatica ("Cela nacija – reprezentacija") koju su nogometaši nepostojeće SCG sa sobom poneli na Svetsko prvenstvo, prošlog se petka, nakon spektakularnog debakla u obliku nacionalnog poniženja (0:6 protiv Argentine), prirodno pretvorila u političku definiciju današnje, na svim frontovima poražene Srbije; pojednostavljeno do one mere da to može razumeti svaki hrvatski navijač – ovo nije bila samo nezapamćena fudbalska jebačina, već slika nacionalnog kolektiva bolesno uverenog da mu na svetu nema ravnog po hrabrosti i pravdoljubivosti, što uvek rezultira ili bombardovanjem, ili odlaskom Crne Gore, ili nezavisnošću Kosova, ili sa šest golova u mreži! Mesecima maženi i tetošeni u pravovernoj atmosferi rodoljublja – nogometaši SCG mentalnom su aklamacijom prihvaćeni kao srpski politički osvetnici koji će na terenu, ratom, povratiti ono što im je u miru oduzeto: za fokusiranje nacionalne svesti korišćena su moderna crkvena iskustva – fudbaleri su obavezno postili, kolektivno se molili, krstili se nakon svakog dodira s loptom, ljubili stative, celivali mrežu i korner zastavicu, a poseban značaj uoči Zadatka u Nemačkoj imao je dirljiv susret sa predsednikom Vlade, dr. Vojislavom Koštunicom, poznatim sportskim radnikom koji već godinama, bez većih uspeha, pokušava da otkrije razliku između odbojke i košarke. Tragično sportsko iskustvo: da je dr. Kalašnjikov prošle godine u zvaničnu posetu primio nesrećne košarkaše SCG glede još nesrećnijeg Europskog prvenstva u basketu – kad smo ispali još u kvalifikacijama, nije bila dovoljna (kosmička) opomena nogometašima da po svaku cenu izbegnu metiljavog Vojislava koji večito izgleda kao sportski invalid, naročito kad pokuša da se horogom nasmeje. Odlazak nogometne SCG reprezentacije na prijem kod Koštunice – kojom mu je prilikom uručen dres: samo zamislite Vojislava u njemu! – bila je tačka totalnog sumraka nakon koje nema povratka: već tad je bilo jasno da smo pojedinačno i kolektivno najebali, jer sve ono što dr. Kalašnjikov podrži, bili to košarkaši, fudbaleri, jedinstvena SCG, Kosovo u okviru Srbije, evropske integracije... ide u kurac rezultatom 0:6. Uverenje da ni kao reprezentacija, ni država nismo zaslužili ništa bolje, jer ovaj režim ne ume i ne zna i ne želi drukčije da se ponaša, potvrđeno je dramatičnim, postnogometnim optužbama dr. Vojislava koji je, pod dubokim utiskom sportske nepravde, poručio tzv. Evropi da je "politika neprestanih uslovljavanja, koja se već duže vreme vodi prema našoj zemlji, duboko pogrešna". Pokušavajući da zabije gol iz slobodnog udarca, dr. Voja je otkrio senzacionalnu činjenicu: "Srbija je stara evropska država koja je najvećim delom svoje duge istorije doprinosila izgradnji onih trajnih vrednosti i načela na kojima su utemeljeni Evropa i celokupni međunarodni poredak." Valjda zbunjen mondijalskom vrućinom i borbom za kupovinu poslanika koji ga najtesnijom mogućom većinom (126:124) održavaju na mestu Predsednika Vlade – dr. Koštunica ostao je nedorečen: na koji je to način Srbija "doprinosila izgradnji trajnih vrednosti i načela", da, možda, nije u pitanju efikasnost likvidacije u Srebrenici ili trogodišnje demokratsko bombardovanje Sarajeva ili nebrojeni serijali ratnih zločina od kojih se danas javno peru ruke po sistemu "bilo pa prošlo". Kad Koštunica sportski zaključuje da "Srbija ne zahteva pomoć i povlastice, već nepristrasnost i ravnopravnost" valjalo bi se glede "nepristrasnosti" setiti svih onih Vukovara, Dubrovnika, Omarske, Prijedora, Doboja, Srebrenice gde je SrBstvo u napadačkoj formaciji 0-0-11 jebalo mater čemu je stiglo, ubeđeno da nam niko ništa ne može. Tek da se "evropski" ne zaboravi! Uz osveženu podršku Miloševićevih socijalista koji su postali najbolji drugovi mafijaške Grupe 17+, Koštunica je sebi obezbedio nekoliko bezbrižnih letnjih meseci koji, po srpskoj tradiciji, predstavljaju "trajne vrednosti i načela godišnjih odmora" kad će nas, celovito, zaboleti qurac za Mladića, Europu, integracije ili lustracije. Ali, nije ni dr. Kalašnjikov bez brige: podatak da je u Novom Bečeju – na izborima za gradonačelnika – kandidat Liberalno Demokratske Partije (LDP) pobedio radikalsku prikazu, makar na mikro nivou, razlog je za nemir zbog postojanja Čede Jovanovića čija je stranka ne samo započela izbornu kampanju već se predstavila kao jedina odbrana ono malo pameti koja je Srbiji preostala. Sama činjenica da je Koštuničina partija na izborima u Novom Bečeju, u drugom krugu, podržala radikala – svedoči o srpskoj budućnosti; lako je dr. Vojislava zamisliti u fašističkom društvu miloševićevaca, šešeljevaca i prepobodnih dinkićevaca koji broje pare; teško je Kalašnjikova zamisliti kao borca za ljudska prava jer se već na prvoj srpskoj stepenici spotiče u dresu reprezentacije i sportu koji je tek nedavno otkrio. Što nas opet dovodi do onog 0:6 što jeste srpski žig debakla: bolje nismo ni zaslužili ili, preciznije, zaslužili smo još gore. Srećom, ima vremena za nove srpske poraze! Uvek dobrodošle!

- 08:03 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

07.06.2006., srijeda

“Dijagnoza domaće muzičke scene“

Održan I deo tribine.. Urbana srpska muzička scena danas ima brojne kvalitetne kreativne autore, izvođače i podršku publike, ali je u finansijskoj krizi, kao i bez adekvatne podrške medija, izdavača i organizovane menadžment strukture, upozorili su sinoć učesnici prve u ciklusu Popboksovih tribina “Dijagnoza domaće muzičke scene“ u Doma omladine Beograda. Prvi deo serijala diskusija - kojima se pokušavaju identifikovati osnovne teškoće pop-rock-hiphop-elektro... autora na nivou kreativnih i tržišnih potencijala, organizacije koncerata i medijske podrške - održan je na dan jednog od najvažnijih jubileja 20. veka: 6. juna 1955. godine je pesma Rock Around The Clock Billa Haleya ušla na I mesto američke top liste i prema zvaničnoj istoriografiji – tog dana je rođen rock ’n’ roll. "Iz mog iskustva cela, stvar sa rock ‘n’ rollom u Srbiji je neisplativa i neodrživa. Profit je mizeran tako da se ovo ne može zvati vrstom posla", rekao je Boris Mladenović iz Jarbola, na početku diskususije koja se održala u prepunoj sali Malog kluba Dom omladine. Za razliku od svojih muzičkih početaka 90-ih godina, Mladenović je rekao da je tada sa 16 godina bio "spreman na sve" da ostvari svoje snove, ali da danas kao 30-godišnjak više tako ne razmišlja i pita se koliko je cela stvar rentabilna, kada vidi koliko novca stiže do njegovog benda. "Posle 15 godina neke lične ambicije sam ispunio, jer se bavim isključivo muzikom, što mi je bila neka vrsta sna. Ali sanjao sam da to bude na nekom višem nivou, nego što jeste. Ovo danas je životarenje od koncerta do koncerta", priznao je Mladenović. Paradoksalno, 90-tih godina bilo više mesta u medijima o tome šta se na sceni dešava, rekao je Mladenović navodeći da je jedan od prvih nastupa Jarbola, koji je održan na istom mestu na kome i sinoćna polemika, dobio pismenu i znalačku recenziju na Radiju 202, što današnji mladi bendovi teško mogu da očekuju od bilo koje radio ili televizijske stanice. Bez klubova u Srbiji sposobnih da organizuju koncerte mladih i afirmisanih bendova, Mladenović je upozorio da se danas promocijom smatraju emisije kakve su Tuborg Loud and Clear, što je ocenio kao "zavitlavanje sa muzikom". "Medijska situacija je mnogo gora nego 90-ih, kada je bilo posebnih emisija koje su se bavile scenom. Danas postoji scena, ali se ona ne vidi u medijima. MTV Adria daje lažnu sliku o stvarima koje se ovde dešavaju, jer prikazuje život kakav se ovde ne živi i stvari koje se ne dešavaju", upozorio je Mladenović. Član grupe Kanda, Kodža i Nebojša Nenad Pejović rekao je da je srpska rock scena u sivoj zoni, bez poslovnog uporišta, kvalitetnih menadžera, promotera i izdavačkih kuća. Pejović je rekao da su "KKN" prisiljeni, kao i brojni drugi bendovi, da sami organizacuju svoje koncerte, što ih prisiljava da godišnje odsviraju oko 30 nastupa, koje bi inače mogli da urade i u dva meseca. “U klubovima postoje dve vrste ljudi. Jedna su oni mnogo mnogo dobri, koji žele da pomognu, ali ništa ne znaju o organizaciji živih nastupa, a drugi samo ošljare posao i upropaste te. Zato nema novca. Svi koji se late gitare u startu su u minusu 500 evra", rekao je on. Ni sa izdavačkim kućama, smatra Pejović, situacija nije bolja pa su KKN dugo razmišljali da li da poslednji album uopšte izdaju, kada se na kraju pojavio PGP RTS, koji je objavivši njhov materijal, ipak omogućio bendu da im se reklama nekoliko puta pojavi na RTS, ali ne i mnogo više od toga. U svakom slučaju, daleko manje nego što se očekivalo. U Srbiji u kojoj puno bendova jedva skrpi pare da snimi dve-tri pesme koje niko neće da objavi Nikola Vranjković iz Block Outa ipak polaže velike nade u mlađe hip-hop bendove "da mogu nešto napraviti jer su bezobrazni i nenormalno marljivi". Situacija za bendove koji poput njegovog rade 15-ak već godina je tragična, pošto za njih nema para i razumevanja u zemlji u kojoj je "sve vezano za medije, političare i ljigave stvari". "Matori smo. Svi su nas prevarili ko nas je mogao prevariti, ali plašim se da će za 7-8 godina kvaliteno jezgro autora u Srbiji, nestati kao što se to desilo u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Naša scena je jača od njihove i ima bolje autore, a njima se desilo da su u tranziciji pristali na pravila koja su im upropastila kreativne bendove", ocenio je Vranjković. Član mladog beogradskog benda Repetitor Boris Vlastelica priznao je da njegov mladi i neafirmisani bend ne može doći u priliku da nekoj zainteresovanoj izdavačkoj kući jednog dana ponudi materijal za objavljivanje iz vrlo jednostavnog razloga: "Plaćamo 600 dinara za prostoriju za samo jednu probu. Pošto nas je troje u bendu, nemamo para da platimo da vežbamo dva puta nedeljno, tako da za nedelju dana zaboraviš kako ti počinje pesma", rekao je Vlastelica. U diskusiji su još učestvovali Sky Wikluh, jedan od naših najpoznatijih hip-hop autora i izvođača koji ovih dana objavljuje albuma Zagađenje u Japanu, te Relja Bobić iz renomiranog elektro sastava Belgradeyard Sound System koji su identifikovale iste probleme i u ova dva žanra kao i i u pop-rock struji. Tribine Popboksa se održavaju naredna dva utorka na istom mestu: 13. juna razgovaramo sa menadžerima i izdavačima, a nedelju dana kasnije sa novinarima, kritičarima i urednicima u medijskim kućama. www.popboks.com

- 15:48 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

01.06.2006., četvrtak

Aca the king

Pise: Petar Luković Bezglavo obeznanjena otkrićem da je već 200 sati nezavisna država, Srbija – tradicionalno poznata kao Majstor Improvizacije – silno se zapanjila pred činjenicom da je odlaskom Crne Gore ostala sama, bez ikog svog. Uprkos ovdašnjoj kuknjavi o izdaji, krađi, falsifikatima, svetskoj zaveri i podmuklim planovima Hrvatske da pod svoje uzme "našu" Crnu Goru – Srbija će morati da prizna nezavisnu Crnu Goru: nikako među prvima, taman posla, ali dovoljno brzo kad joj Evropljani stanu na vrat. Naročito pod vlašću Vojislava Kalašnjikova i njegovog alter-ega Mlađana Dinkića koji je, de facto, Predsednik Vlade, ne samo zbog činjenice da kao ministar finansija drži sve pare kod sebe (hrvatski: za sebe) već zbog akutne poremećenosti glede ličnih političkih ambicija koje uključuju Nobelovu nagradu (čemu se Dinkić iskreno nada), predsedavanje Evropskom Unijom (što bi mu se vrlo dopalo) ili preuzimanje stranke G17+ koja, danas, s dva odsto popularnosti među glasačima predstavlja kičmenu moždinu ovdašnje beskičmenjačke Vlade, zlokobno ujedinjene oko održanja Vlasti po svaku cenu. Bez Crne Gore koja se, srećom, oslobodila ovdašnjih bolesnika – Srbija je ovog časa u mentalnom zagrljaju sve opasnijih likova: potvrđeno saznanje da neobično inteligentni glasači šešeljevske Srpske Radikalne Stranke već imaju blizu 40 odsto podrške – adrenalinski je izazov za vladinu koaliciju koju na vlasti održava podrška miloševićevske Socijalističke Partije Srbije, što će se, naravno, okončati još jednim finansijskim, najugodnijim od svih vrsta kompromisa, kako i dolikuje Vladi koju za sve boli qurac sem novčanog interesa za svako partijsko Ministarstvo. U svetlu ovakvog rasporeda snaga – gde državom vlada mafijaški kartel koji nema više od desetak procenata podrške – naročito je zanimljivo da se u času, kad je otkriveno da je Srbija tuđom zaslugom postala nezavisna, ponovo započinje priča o Srbiji kao monarhiji. Kamen je zakotrljao Vuk Drašković, ministar inozemnih poslova SCG, čija je funkcija pod velikim ćiriličnim upitnikom u budućoj independent Srbiji; njegova izjava – nekoliko sati nakon crnogorskog referenduma – da je srpskoj duši ili već nekom polnom organu bliska "monarhija", ohrabrila je pretendenta za presto Aleksandra Karađorđevića da se obrati javnosti. Jezikom koji je povremeno podsećao na srpsku varijantu čiroki-nemuštog engleskog, Aca The King – bar se tako razumelo – hteo je da kaže da je "sposoban" i "voljan" da stane na čelo Srbije, s ambicijom da nas apolitično povede u svetlu i besprekornu monarhističku budućnost. Njegova tvrdnja da se on ne "bavi politikom" dva dana kasnije udarila je kraljevskim mekim penisom u zid: govoreći za nemačke medije, Aca Gica (iz milja) ocenio je "da su granice Bosne i Hercegovine samo trenutno stanje i da će budućnost tek pokazati kakve će biti granice ove države". - Trenutno moramo da prihvatimo granice BiH. Ja često putujem tamo i razgovaram sa ljudima. U Republici Srpskoj mnogi se identifikuju pre sa Srbijom nego sa Bosnom i Hercegovinom. Budućnost će pokazati da li će ova nama susedna zemlja imati sadašnje granice – rekao je na engleskom Aca, lingvistički zagledan u budućnost u kojoj ga nijedan Srbin ne može razumeti. Jer, ubitačno uporni Aleksandar koji već 16 godina, svakodnevno, uči srpski jezik – još uvek je u kategoriji početnog početnika; ne vredi da mu date da čita – ne ume da pročita; ne vredi da vežba – nemoćan je; nema pomoći da ga učite – sva njegova slova su kotrljajuće engleska, urnebesno smešna i rojalistički lepršava, ali politički srboidna, kako i priliči vladaru koji istinski veruje da nas je Koštunica usrećio svojim premijerskim prisustvom. Činjenica da je monarhija ozbiljna tema kojom se Srbija danas bavi – pre govori o Srbiji nego o monarhiji. Tragičan odlazak Crne Gore – kako se ovde posmatra odluka o nezavisnosti – Srbiju je, očigledno, šokirao do one mere kad bi rasprava o robovlasništvu, recimo, bila sasvim legalna, naročito ako bi u ropstvu bili Hrvati, Crnogorci ili Albanci, naočiti srpski neprijatelji, odavno potvrđeni kao protivnici Mlađana Dinkića i Vojislava Koštunice. Prevedeno na hrvatski: malo smo zbunjeni, ali kad se posle Svetskog prvenstva u nogometu sastavimo – najebali ste! Još kad nam dođe kralj Aca: ne bih voleo da sam na vašem hrvatskom mestu! JAVNA OSUDA Ono što sam čekao godinama: da se u svom nacionalno-usijanom žaru digne svetska kuka i mondijalistička motika protiv dopisnika Ferala iz Srbije – konačno se dogodilo. Zahvaljujući mentalno zdravim Srbima iz Australije koji su, hrabro noseći četničke šubare na temperaturama od preko 180 stepeni Celzijusovih, inicirali ovu šarmantnu inicijativu, u prilici smo da pročitamo istinu o Petru Lukoviću. Šta li to, vaistinu, građanima Srbije, poručuju The Serbs Down Under : "Petar Lukovic više godina (ratnih) piše kolumne za nedeljenike zemalja sa kojima je Srpski narod bio u sukobu (Feral, BH Dani) i u njima se krajnje negativno, vulgarno i zlonamerno izražava o Srpskom narodu i njegovim institucijama (SANU, SPC, Patrijarh Pavle...). Premda je Petar Luković građanin Srbije pozivamo sve koji misle da je vreme da se prekine ovo njegovo destruktivno delovanje prema zemlji čiji je građanin da potpišu peticiju javne osude. Ova peticija ni u kom slučaju ne poziva na linč ili bilo koji čin koji bi doveo u opasnost fizičku bezbednost Petra Lukovića, njegove porodice ili imovine..." (http://www.petitiononline.com/06031981/petition-sign.html). Kako to obično biva, eto nama komentara: izvesni Tvrtko kaže: "Kad pomislim da čovek ne može toliko nisko pasti u odricanju od vlastitog naroda, Pera L. je tu da nas razuveri". Još mi je intrigantniji lik s nickom Valter koji na sajtu B92 kaže: "Nisam preterano upućen u život i delo dotičnog Petra Lukovića, ali konstatujem da je lako biti u ulozi novinara kakav je on dok piše za Feral. Istina je da je taj list za vreme Domovinskog rata bio mnogo više kritički okrenut tamošnjim događajima. Zbog dugogodišnjih protesta velikog broja hrvatske javnosti na taj list, došlo se na ideju da se angažuje novinar kalibra kakav je Luković da bi se ublažio negativni stereotip. Da obrnemo stvari: da neki hrvatski novinar ima kolumnu u kojoj bi na podrugljiviji način govorio o ondašnjoj tako i o sadašnjoj politici Hrvatske, mislite da takav list ne bi bio čitan ovde?". Činjenica da Petar Luković (hrvatski: ja) piše za Feral od prvog broja i da nije angažovan kad se to Valteru usnilo – ruši srpsku legendu po kojoj je aktuelna Svetska Zavera ključ naših ratnih neuspeha; istovremeno, zanimljivo je šta će biti krajnji rezultat Poziva za javnu Lukovićevu osudu – kojem se iz Australije njemu i njegovima garantuje lična bezbednost, ali i bezbednost imovine, što je vrlo utešno i dobronamerno. Da li će se Lukoviću dozvoliti da i dalje piše za Feral ili će mu se to, novim australijskim amandmanom na ćirilici, zabraniti? Hoće li se Lukoviću oduzeti pravo da kengura drži kod kuće i navija za Australiju u meču protiv Brazila? Konačno, šta će uraditi autori Poziva kad ovde pročitaju da Lukovića boli kurac za australske internet-srboide koji off-line uvijek mogu da ga virtualno ali oralno zadovolje? Odjebite Lukovića: imate Acu Kralja, njemu se obratite! Ali, pazite: samo na staroengleskom jeziku! 1. jun, 2006.

- 16:16 - Komentari (1) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -