|
 On...zgodan...jednom riječju –jednostavno božanstven...
Taj njegov pogled...ubija me...njegove smeđe oči...prodiru kroz moje...ne mogu više disati...izluđuje me...njegova plava, pomalo smeđa kosa...posvuda...njegov dodir na mojoj koži...ostavlja tragove...njegov zadah...podsjeća na...uvijek znam što je jeo...njegovi oštri zubi...ah...tako je sladak kad me gleda kao da me želi...kad uz to pokazuje koliko ima zdravih zubiju...kad mi pokušava reći nešto...a ne može...pa se čuju samo zvukovi...kao da mu je teško...ah...
Ona...zgodna...jednom riječju-stvorena za njega...
Izgleda savršeno...također plavuša...ah...ponovno plavuša...samo svoja...i njegova...sa upalim pogledom...uprtim samo u njega...njene ruke drhte...od želje da mu skine...krpelja sa vrata...odjevena u krzno...koje je ukrala od Naomi Campbell...kako bi bila više sličila njemu...i sad...kreće u napad...mora...i želi ga ukrotiti...spremna je učiniti sve...kako bi bila zadovoljna...
-Da, to samo ja i moj novi pas. Sama sam si dala posao i proglasila sam se šetačicom pasa. Moj stari pas je već stari, nije zanimljiv.
Šetala sam neki dan ulicom, kad ono...nešto veliko...krzneno...leži na podu. Rekoh, što god da bilo, uzet ću. Pomislila sam da je možda ispalo Vlatki Pokos, ona voli te stvari. Došla sam do tamo i pogledala...on je pogledao mene...tužno... Žena do mene počne vrištati i viče- Ovaj pas reži, nekoga će ugristi! Zovite šinteraj! –a ja sva u panici primim psa i trčim doma. Sva sreća živim blizu. Ugrizao me je. Boljelo je. O tome sam slušala cijeli život od frendica...da...ljubavni ugriz...i sad ga imam. Tako je sladak...samo što se boji...da ga pripitomim bar na kratko, otišla sam do jednog znanca koji je prije 37 godina pobjegao iz ludnice, pa kopa okolo zemlju i traži kosti, skuplja ih i pravi nakit. Uzela sam jedno ljudsko rebro. Zato jer je mene ugrizao pa sam zaključila da voli ljude. On se smirio a meni njegova ljubav nije dala mira. Odlučila sam.
Otišla sam u kapelicu gdje sam se kao prvi put udavala. Znala sam da nas onaj čovjek sad mora vjenčat jer je ovo stvarno ljubav...Došli smo on i ja do tamo. Stojimo pred kapelicom, jer ja nemam pojma di je ulaz.
-Trebate nešto? –upita netko iza mene ljubaznim glasom.
-Da, hoću se udat.-rekoh na brzinu okrenuvši se vidjevši mladog dečka koji je na sad na faksu a hoće postat svećenik.
-Ss s sad ću ja...samo malo...p p pp pozvat ću nekog...tko bi to mogo o oo obavit...-reče mucajući i buljeći u mene. Nakon nekoliko minuta, vrati se on sa onim istim koji me nije htio vjenčat. I reče:
-Idem te vjenčat na brzinu, da mi više ne dosađuješ! Kako se usuđuješ uopće, jednoga dana će doživjeti kaznu! Božju kaznu! –dere se a ja ponovno niš ne kužim. Ko prošli put. Onaj mali stoji iza mene. Zbunjen. Zna on tko sam ja. Zato mu se sviđam. Pa me šnjofa. A moj budući muž da je pametan ugrizo bi ga. Al ne, ima on svoju kost.
-Tko je mladoženja?
-Moj pas.
-Nemoj opet...pozvat ću paparazze, pa'š ti vidit šta je vjenčanje. –Ja fakat nisam znala da svećenici znaju tako pričat.
-Ajde mali stani da te oženim za nju, ajde, bit će ti dobro, bogata je ona! –i gurne on maloga kraj mene, kao mi smo par! Ne, ne,ne, to ne može biti...moj pas je moj muž!!!
-Ne, ja se neću udat za njega!
-Ali moraš! On hoće! –on zadovoljno poput psa klima glavom. Cure mu sline.
-Ne, zvat ću policiju! –Čim sam to izgovorila , moj pas se digne i počne šnjofat ovog starog svečenika koji je već započeo s obredom. Gledam ja ne mogu vjerovat. Moj pas se zavuko ispod njegove halje i izvukao vrećicu bijelog...naravno vjenčanje je prekinuto. Svećenik je pobjegao jer se boji policije. Mali za njim. I sad...otkrila ja svećenika drogeraša. A pametan moj pas-muž. Podijelio on to samnom. Sad smo svi sretni i zadovoljni. Nasnifani. I nismo u braku.
|
