Koliko jednom coveku treba da pocne verovati drugoj osobi?Njenim recima.....namerama?Koliko treba opreznosti....mudrosti....vremena i snage da se ucini taj prvi korak.....korak ka otvaranju duse.Koliko vremena i kojim recima znati da je stepen poverenja postignut.Kazu da prvi poljubac pocinje ocima......i da su oci ogledalo duse..... a reci?Reci teku kao voda i nose nase emocije.....neko ih prima.....a neko ne.Reci su muzika srca i duse.
Svako od nas ima svoja iskustva....padove i uspone....neko se manje,a neko vise puta razocarao.Posle svakog razocarenja u coveku neosetno nicu cvrsti zidovi iza kojih je on...... i sve ono sto sanja...zeli i oseca,a ispred je sve ono sto zadovoljava okolinu.
A svako od nas....hteli mi to priznati ili ne..... zeli pricati o onim istinskim stvarima koja se kriju duboko u nama....jer ona i jesu ono sto smo mi.Vremenom se stice i osecaj osluskivanja reci i njihovih pravih namera.I u ovom virtualnom svetu....svetu nepoznatih identiteta....gde neznas da li razgovaras sa muskom ili zenskom osobom.....sa 20,30 ili vise godina starosti.....gde nista neznas,sem toga da li ti se neciji tekstovi svidjaju ili ne.....smo reci su te od kojih komad po komad sklapamo sliku onog drugoga.
Ono sto nam se svidja ustvari je to ono sto trazimo i zelimo......neko lepse i dublje.....neko neznije i emotivnije.....neko iskreno,ali pomalo sve to kazujemo kroz postove pricajuci ustvari o sebi.....o onom unutrasnjem u nama.....skrivenom iza zidina.....
Kad citam neciji blog,ja ustvari citam tog coveka.....on prica o sebi.....ma koliko se to pisalo u formi sale,ljubavi,bola ili svakodnevnice......ali tragovi njegove duse i njegovih zelja ostaju utisnuti u tekstovima.
Ima li iskrenost svoje granice?Ne zbog nje same......nego zbog drugih.
Kada me boli ja kazem da me boli,kada volim ja kazem da volim,kada placem ja kazem plakala sam......Neko ce se tome mozda smejati,neko pomisliti da sam luda.....ali neko ce ipak prepoznati istinu.....prihvatiti je i uzvratiti.I tada bas zbog tih trenutaka prihvatanja.....zbog tog prekrasnog i carobnog trenutka otvaranja duse,(kada nema zavidnosti,ljubomore,sumnje,pritajenih misli),ja zaboravim na sve......postanem srecna i ushicena kao malo dete jer je vredelo tragati i traziti.I vredi.......

Samo se po sebi podrazumeva da se bojimo nesrece....ali zasto strahujemo i zaziremo od srece?Zasto iznenada postajemo uznemireni upravo onda kada za to nema nikakvog stvarnog razloga i kada, naprotiv, postoje svi uslovi da budemo srecni?
Mozda nas plasi privremenost srece jer je ljudski zivot nesiguran i povoljne prilike se lako mogu pretvoriti u svoju suprotnost......a privremenost nemozemo da podnesemo uprkos tome....ili upravo zbog toga....sto dobro znamo da je sve na ovom svetu privremeno.
Mozda se potajno pribojavamo da cemo zbog srece biti svirepo kaznjeni?Mozda pomisao na srecu kod nas skoro automatski priziva slutnju neke velike nesrece?Mozda nam se cini da je sreca lakomisleno izazivanje sudbine,pa se radije drzimo nekog neodredjenog stanja,koje nije ni sreca ni nesreca.....vec neka tupa potistenost i gorcina,jer se tako osecamo sigurnijim.
Mozda se odricemo srece jer ne zelimo da se odreknemo prezira prema svemu sto nas okruzuje.......a srecan covek nista ne prezire!Mozda sebi zabranjujemo srecu jer smo navikli da sebe kaznjavamo.Mozda se bojimo srece jer se bojimo sebe samih.....a sreca je stapanje sa sobom.....osecanje jedinstva i punoce.
Ne zazirimo od srece.Necemo zbog srece biti kaznjeni.......niti ce nam ona navuci na vrat neku veliku nesrecu.Necemo sebe srecom ni unistiti.....ni uciniti plitkim i povrsnim.....a prezir je i onako bedna zamena za punocu zivota......dok je sebe kaznjavati besmisleno.
Dobro otvorite oci.......sreca je bas mozda ispred vas......nedozvolite da vam promakne!

Dugo sam zelela da imam pirsing na obrvi....kada sam skupila dovoljno para otisla sam konacno i to da uradim.Niko nije verovao da cu zaista to uraditi jer svi znaju koliko se bojim igle.....ali eto za to sam morala skupiti hrabrosti!Kada sam usla u taj pirsing studio....prvo sto sam ugledala bila je velika stolica.....jako slicna onoj koju mozemo videti kod zubara (inace imam veliki strah i od zubara,a pogotovo od te stolice)....ali sta je tu je.....sad kad sam napokon skupila hrabrost nije bilo odustajanja!Sednem ja jedva na tu stolicu....zatvorim oci....i za par sekundi sve je bilo gotovo.Moram priznati da uopste nije bolelo....bar ne onoliko koliko sam ja mislila.....valjda od tog straha i od svega nista nisam osetila.E....sad sledi glavna poenta ove price....Mom tadasnjem decku se taj pirsing nije uopste svidjao....sta vise mrzeo ga je.....po njemu samo kurve imaju pirsing i tetovazu....I sad,da neodugovlacim previse....trebali smo jednom da se nadjemo.....medjutim on je po obicaju kasnio dok sam ga ja cekala.....tu je vec proslo nekih 15 minuta....a njega nema.Odjednom mi je neko prisao iza ledja i zatvorio mi oci....kad sam pogodila da je to on, naglo je sklonio ruke.....osetila sam veliki bol i uhvatila se za obrvu.....mindjuse vise nije bilo.Suze su mi odma krenule.....samo sam se pitala na sta licim posto mi je curila krv i mindjusa mi nije bila izvadjena kroz tu rupu nego bukvalno iscupana tj. otkinuta.Dok sam plakala decko me je samo gledao sa blagim osmehom i mrtav hladan mi je rekao "nemas pojma kako si lepsa bez tog sranja".....to je kao trebalo da me utesi!Ni dan danas neznam da li je to slucajno ili namerno uradio.....znao je koliko ja to volim i koliko mi se to svidja.....neverujem bas da mi je namerno otkinuo pirsing....ali nebi me cudilo ni da jeste.Sada samo imam mali oziljak na obrvi koji se i neprimecuje.....sva sreca.....moglo je biti i gore.
Sad trenutno planiram da uradim jednu malu tetovazu....to ce biti nesto vezano za jednu osobu koja je ostavila veliki trag u mom srcu i koja mi puno znaci.....a razmisljam i da busim jezik.....ali za to ce mi bas biti potrebna velika hrabrost!

Ja verujem u horoskop,ali ne u onaj dnevni ili mesecni....nego u zivotni (u natalnu kartu).Pronasla sam na internetu ovaj "cudan" horoskop.....vi procenite sami koliko vas on dobro procenjuje!Po ovom horoskopu sam ja glavna tracara ....i izdajica....sto naravno nije tacno....u svakom slucaju nadam se da cete se dobro nasmejati!

Ovan: bahati gadovi, uvek moraju da budu šefovi i glavni u svemu. Uzrok su verovatno male dimenzije određenih delova tela.

Bik: samozadovoljni, ćutljivi daveži, dosadni kao klub filatelista.

Blizanci: glavni ogovarači i tračare, izdajice i prevrtljivci sa dvostrukim merilima koja se menjaju svakih 15 minuta.

Rak: posesivni ludaci, uvrede se ako im dobro jutro niste zaželeli pravilnom intonacijom i menjaju raspoloženje kako im padne na pamet.

Lav: arogantni, večni potcenjivači, puni velikih planova za sve koji na kraju koriste samo njima, kao da ih je i briga za druge.

Devica: opsesivno kompulsivni neurotici koji se stresa oslobađaju čisteći stan, slažući garderobu i porcelan. Prezahtevne cepidlake kojima ni previše nije dovoljno.

Vaga: narcisoidni šizofrenici, ogledalo im je najbolji prijatelj. Treba im nedelju dana da se odluče hoće li naručiti koka-kolu ili pepsi. Toliko su lenji da je pravo čudo kako uopšte ustaju iz kreveta.

Škorpija: samosažaljevajući autodestruktivci koji svoju jagmu ne mogu podneti sami pa moraju da povuku još 100 ljudi sa sobom. Da je sutra kraj sveta, oni se ne bi šokirali - verovatno bi učestvovali u sado-mazo orgijama.

Strelac: raspikuća i kockar, uživa da soli pamet, a entuzijazam mu je toliki da je veruje da je moguće i oživeti mrtve - naravno, samo ako to on radi. Užasava se da prizna da zna za osećaj tuge.

Jarac: pravi pravcati goniči robova, veruju u sudbinu do zadnjeg slova. Reč "oprostiti" ne postoji u njihovom rečniku. Prodali bi dušu za društveni status.

Vodolija: vulgarni i nepristojni perverznjaci, večita zabadala u privatni život drugih. Verovatno ne iznenađuje činjenica da je, po statistici, u CIA najviše špijuna upravo u znaku Vodolije.

Ribe: samosažaljevajući dosadnjakovići, čekaju da ih neko uteši, ne mogu ni da mrdnu bez tuđe pomoći. Čak i najmanju sitnicu vide kao vrhunsku senzaciju pa gnjave ljude okolo. U pauzi kad su dobre volje, bave se tuđim problemima, pa opet padnu u depresiju i tako u krug.

Dve najbolje drugarice.....Milica i Milana (moja mladja sestra)....rodjene istog dana....iste godine....isle su u istu skolu....u isti razred.....od detinjstva su bile nerazdvojne....sve do tog dana
07.02.2005. ponedeljak (dan ranije):
Kao i svaki predhodni i taj dan su bile zajedno.Milica je imala decka koji je bio na odvikavanju od heroina....zbog nje je odlucio da ide da se leci.....bio je na sve spreman samo da ga ona neostavi.Kad su se vratile iz skole Milana je otisla kuci,a Milica je otisla da se nadje sa jednim drugom od njenog decka da bi mu vratila neke pare koje mu je ovaj dugovao.Te veceri joj se gubi svaki trag.....te veceri se nije vratila kuci....
08.02.2005. utorak
7:50 ujutru....zvoni telefon....cuje se nepoznat glas.....Milica je mrtva....vise je nema.Pronadjena je nadrogirana,pretucena (citaj unakazena) i silovana od 4 razlicite osobe....Njeno bezivotno telo lezalo je na pragu ispred stana njenog decka...
Proslo je vec dve godine...Milana se polako oporavila,ali jos uvek ima neke traume.....Milica za nju nikada nije umrla.....jos uvek zivi duboko u njenom srcu....i zivece tamo sve do dana kada ih nebo nebude ponovo spojilo.

Trebalo je tog jutra ustati u 4h....spakovati kofere i sa izlaskom sunca napustiti Hurgadu.Dok sam se pakovala u glavi mi je bila samo jedna misao...."jos samo 7h te deli do ostvarenja tvog sna"!Put je bio zaista naporan i dug....bilo je jako toplo....+49C.....a oko nas samo pesak....nebo....i sunce.Sati su prolazili a mi smo se sve vise,i vise priblizavali Kairu....Uvek sam zamisljala da se piramide nalaze negde u srcu pustinje.....nekada davno i jesu bile tamo,ali ih je vremenom "progutao grad".Vozili smo se ulicama Kaira i blizili se platou Gize....odjednom sam iz autobusa ugledala nesto ogromno.....nesto nalik na piramidu.Zatvorila sam oci....duboko udahnula....i opet ih otvorila...Mislila sam da sanjam....ali ne....ovo je zaista bila stvarnost.Autobus je stao.....otvorio vrata.....izasla sam i ostala nepomicno da stojim.....ispred mene su stajale 3 prelepe gradjevine....3 piramide.Srce je pocelo jako da mi lupa.....samo sam cutala i uzivala u pogledu....uzivala u onome sto je ispred mene.Sve je bilo tako nestvarno.....tako cudno....u jednom trenutku sam se cak i uplasila da se slucajno ne probudim....ali to vise nije bio samo san.....sada je san postao stvarnost.....Keopsova piramida (to je ona najveca) je jedina gradjevina koja se ubraja u 7 svetskih cuda,a koja i dan danas postoji.....to zaista treba videti i doziveti.Nadam se da cu se jednog dana opet vratiti u Egipat i to ne samo zbog piramida.....postoje i druge mnogo lepe i cudesne stvari koje zasluzuju da budu opet vidjene!