Ne volim buđenja. Posebice ne buđenja poput jutrašnjeg.
"Pa jesi li ti normalna?!" bile su prve riječi koje sam čula.
"Aaavakaaahhmmmmm..." pokušala sam odgovoriti.
"Ti uopće ne shvačaš?!"
"Mmmmmooooaaaah..." zjevnuh. Otvorila sam oči. U ruci je držala narukvicu. Svjetlila je. Pružila mi je uz poruku:
Hvala! Narukvica je sigurna, ali tvoja ruka bez nje nije.
Molim?! Netko meni daruje narukvicu? I zašto zahvaljuje?
"Pa zašto sam ja kri(uzdah) kriva?" prozjevala sam.
"Pa što si čovijeku napravila da ti je zahvalan?!"
"Lily, moramo u Mungo."
"To ti ja kažem."
"Ostavljam te na odjelu za poludjele."
"Ha?" reče. Tek sam je pogledala. Već je imala uredno složenu kosu, obučena u ispeglanu pelerinu i bez prištića. Ja sam bila u zgužvanoj pidžami, rasčupana i lica punog bubuljica.
"Daj, Lily, goni se!"
"Miranda, što se događa s tobom?"
"Ma bjež'!"
Kako me iritirala... To što sam ja dobra i ljudi mi zahvaljuju nije razlog da mi predbacuje jer ju je probudio kučni vilenjak donoseći mi narukvicu.
Uglavnom, stavila sam narukvicu i krenula na doručak. Na doručku mi je prišao Benjamin i šapnuo da odem s prvog sata. Ne znam zašto, ali sam ga poslušala. I nakon doručka otišla na jezero.
"Lijepa narukvica..." rekao je.
"Zašto si me zvao?"
"Želiš li letjeti?"
Nasmijala sam se. Cijeli sat sam letjela, i stvarno sam uživala, a kada sam spustila pogled činilo mi se da narukvica upravlja metlom, a ne ja.
