Sjećanje na Miška...
Sve je počelo jednog Božićnog jutra kad sam pod borom ugledala kavezić i preslatko stvorenje u njemu. To je bio hrčak. Prestrašeno me je gledao svojim sjajnim okicama i podizao prednje nogice. Brat i ja smo ga promatrali skoro cijeli dan kako trči uokolo i vrti kotač. Zvali smo ga Miško, jer je svojom građom podsjećao na mišića. To je ime i zadržao. Idućeg sam se jutra probudila i Miška nije bilo. Pobjegao je. Bila sam jako žalosna. Već ga je popodne zamijenio novi hrčak, ali ja sam htjela starog. Na sreću tata je pronašao Miška kako drhti šćućuren u kutu dnevnog boravka. Bila sam presretna kad sam ga ponovo ugledala.
Prošlo je od tog dana već pola godine i sad sam ga mogla držati u ruci bez ikakva straha da će mi pobjeći. Svaki dan kad bih se vratila u škole i prišla mišku on bi pokušavao doći do mene. Igrala sam se s njim po cijele dane. Bio mi je on tada najbolji prijatelj. Svake subote kad sam mu čistila (novi i veći) kavez, njega bi stavila u loptu za hrčke u kuhinju, otvorila vrata i izašla van. On bi uvijek došao za mnom i vrtio mi se oko nogu sve dok mu kavez nije zablistao.
Onaj drugi hrčak bio je za mene samo hrčak koji jede pije i spava,ali Miško je bio mnogo, mnogo više od toga.
Jednog sam se dana probudila i otišla nahraniti Miška, kad sam
otkrila da ima ranu na prednjem dijelu tijela. Odvela sam ga veterinaru, no on ga je samo posuo praškom protiv nametnika. Miško je iz dana u dan slabio i svaki sam ga dan vodila veterinaru, no njegovo se stanje nije poboljšavalo.
Otišla sam s roditeljima na odmor tjedan dana i ostavila Miška bratu. Kad sam se vratila Miško je bio prehlađen i nije vidio jer su mu oba oka bila slijepljena. Bio je sav nekako šugav. Jasno se vidjelo kako je star i bolestan.
Taj isti dan, sestrična mi je došla u posjet. Govorile smo nešto o ribicama i ja sam upitala mamu kad ćemo imati akvarij. Odgovorila mi je da ću ga dobiti čim hrčci crknu. Naljutila sam se na njene zadnje riječi i ispravila je – kad uginu. Mama je htjela Miška odnjijeti na uspavljivanje, ali ja sam se tome protivila, s druge strane – nisam hjela da Miško pati. Posvađala sam se s njom oko toga da se ona samo želi riješiti hrčaka. Taj sam dan Mišku davala samo njegovu najdražu hranu: grožđice, orahe i jabuku koju je njušio i jedva žvakao u slabašnim ustima.
Iduće smo jutro sestrična i ja otišle pogledat kako je Miško, a ono što smo ugledale bilo je miškovo tjelace koje je beživotno ležalo na piljevini.
- Miško, Miško! – dozivala sam ga
Miško je crko – zajecala sam i sa suzama u očima otišla to priopćiti mami. Tada nisam plakala, ali sam dva-tri iduća dana stalno plakala za njim. Jako mi je nedostajalo njegovo veselje i htjela sam Miška, stalno sam ponavljala – ja hoću svoga miška, zdravog i razigranog Miška. Ribice i akvarij nisam dobila, a nisam više niti htjela.
Noć nakon što je Miško uginuo sanjala sam da mi se vratio iz zemlje kao što bi mi se vraćao kad sam mu čistila kavez. Kad sam se probudila, dotrčala sam do njegovog kaveza puna nade, ali njega nije bilo. Plakala sam tada jako zato što je to bio samo san, a ja sam htjela svog Miška, svog najdražeg miška, Miška koji mi je uljepšao život – Miška kojeg više nema.
09.08.2007. u 22:33 |
18 Komentara |
Print |
# |
^