Kult(ura) Akcije : Od Peckinpaha do Wooa...i nazad

Danas, kada se zavalite u fotelju da pogledate neki kvalitetan (a i nekvalitetan) akcioni film, u svakom momentu kada se ispali metak mozete očekivati da će isti, prilikom završetka svoje putanje i urnisanja nečijih telesnih tkiva, prouzrokovati makar omanju lokvu krvi. Ovaj vizuelni "užitak" je međutim tvorevina relativno novijeg datuma, jer su se do neke sredine šezdesetih poštovali črvrsti moralni koncepti. Nepisani kod vestern filma, koji je u ono vreme slovio za najkvalitetnijeg izvoznika fine pucnjave, glasio je da se pištolj i osoba na koju naš junak cilja ne mogu naći u istome kadru, te da krvi gotovo ne može ni biti, već se zlikovac mora zateturati i pasti u maksimalno teatralnom maniru. Prvi čovek koji je pokidao zadrti šablon hollywoodskog divljeg zapada bio je Sergio Leone sa svojom "dolarskom trilogijom", ali će temelje modernoj akcionoj stilizaciji ipak udariti jedan omanji, prgavi Amerikanac, čije su životne ljubavi bile žene, alkohol, kokain i filmska traka - Sam Peckinpah.

Peckinpahova mladost bila je jednako burna koliko i njegovo zrelo doba. Rođen 1925. u Fresnu, u severnoj Kaliforniji, Sam je odrastao u matrijarhalnoj familiji gde je njegova dominantna majka Fern vukla sve konce, i pored činjenice da je njegov otac bio izuzetno uticajan pravnik i viđena javna ličnost. Konstantna emaskulacija njegovog oca u njegovom rođenom domu, koja je kulminirala kada je Fern udarila veto na Peckinpah Sr.-ovu potencijalno uspešnu političku karijeru, bitno je uticala na Peckinpaha i njegov odnos prema ženama u budućnosti, koji je, pretpostavljate, bio sličan njegovim filmovima u intenzitetu. Sa svojih 18 godina Sam se pridružio marincima i završio u Kini, ali se potrefilo da se rat sveže završio po njegovom dolasku na istok, i posle odsluženog "otadžbinskog duga" on se vratio u Ameriku bez ispaljenog metka.

Svoj "proboj" na filmsko platno Peckinpah je počeo preko televizije, gde je ostavio trag kao kreator uticajnog vestern serijala The Rifleman (1958.), verovatno prvog kaubojca gde je glavni lik umesto koltovima svoje probleme rešavao - puškom. Par godina kasnije, Peckinpah režira svoj prvi film, vestern The Deadly Companions, ali prvi hvalospevi stižu tek posle odličnog Ride the High Country, filma o dvojici izlizanih šerifa, koji je i pored loše distribucije u Americi dobio odlične kritike i nekoliko prestižnih festivalskih nagrada. Ride the High Country takođe je bitan kao prvi film koji se tematski bavi nečime što će u budućnosti prožeti ceo Peckinpahov opus - ljudi sa ove ili one strane zakona koje je pregazilo vreme.



Zahvaljujući dobrim kritikama, Peckinpahu je posle Ridea poveren Major Dundee, konjički vestern u stilu Johna Forda, sa Charltonom Hestonom, Richardom Harrisom i Jamesom Coburnom u glavnim ulogama. Puno se očekivalo od ovog filma, ali je puno faktora uticalo da Dundee ipak ispadne jedan kolosalni debakl - snimanje u Meksiku se razvuklo do te mere da je Heston morao da interveniše kako producenti ne bi otpustili Peckinpaha, međuljudski odnosi su bili na izuzetno niskom nivou, a sve je kulminiralo kada je tokom snimanja jedne scene razjareni Heston krenuo sabljom na Peckinpaha. Film je ipak nekako završen, no kraj muke se još nije nazirao - producent Jerry Bresler, u dogovoru sa Columbiom, je bez Peckinpahovog znanja na svoju ruku skratio film za oko 45 minuta, što je rezultiralo i kritičkim, i komercijalnim krahom. Da zlo bude gore, Peckinpah je stekao reputaciju "divljeg" režisera, a kada je godinu dana kasnije zaradio otkaz sa produkcije filma Cincinnati Kid sa Steve McQueenom, kraj njegove kratke karijere se itekako nazirao.

Ipak, kako to često biva u Hollywoodu, Peckinpah je shvatio da mu je sledeći projekat "biti il' ne biti", i krenuo na sve ili ništa. Naoružan scenarijom koji je napisao Walon Green i podrškom Warner Brothersa kroz producenta Phila Feldmana, Sam se predao stvaranju svog magnum opusa, filma koji će zauvek promeniti prikazivanje nasilja na celuloidnoj traci - The Wild Bunch. Jednostavna priča o grupi odmetnika čije je vreme prošlo, i koji žele da se oproste od svog zanata na pravi način, postala je kultno štivo zahvaljujući stilizovanom prikazu revolveraških bitaka, koje su začinjene upotrebom slow-motiona i izuzetnom količinom krvi. Wild Bunch je pionirski uveo galone prolivene crvene tečnosti na filmu, a ekstra dozu realizma donela je i odluka da se "žrtve" sem balončićima sa krvlju opskrbe i tanko isečenom govedinom na mestu gde bi eksplodirao lažni metak. Rezultat je bio grozomorno realan - pored krvi, gledaocu se takođe čini kako olovo razara tkiva na mestu udara. Kada su kritičari upitali Peckinpaha zašto je film toliko nasilan i sa toliko krvi, on je odgovorio - "jedne zime, tokom lova, upucao sam jelena. Kada sam mu prišao, video sam da je rana od metka bila veličine petoparca, ali je na snegu oko njega bilo dovoljno krvi da napuni tanjir za supu. Tako izgleda pravo nasilje, tako izgleda smrt, i takvog ga možete videti u mojem filmu." Pored stilske egzibicije, Bunch je u neku ruku postao i "guy's movie" par excellence - prijateljstvo između protagonista Pikea i Dutcha, koje tumače proslavljeni veterani William Holden i Ernest Borgnine, i njihova odluka da zajedno marširaju u smrt impresionirala je staromodne ljubitelje viteštva širom sveta.



Posle Buncha, koji je nota bene pri izlasku odlično prošao kod kritike, ali slabo kod publike (koja je te iste 1969. godine uglavnom trošila pare na mnogo pristupačnije Butch Cassidy and Sundance Kid i True Grit), Peckinpah nastavlja sa solidnom serijom. Već sledeće godine usledio je melanholični The Ballad of Cable Hogue, koji nudi nešto lirskiji prikaz smrti divljeg zapada, a 1971. Peckinpah ponovo ulazi u klinč sa mainstream publikom filmom Straw Dogs, u kome Dustin Hoffmann glumi miroljubivog matematičara kome posle iscrpnog maltretiranja na kraju "pukne film", pa umesto šestarom i lenjirom probleme počne da rešava vatrenim oružjem. Pored zanimljivog koncepta da u svima nama čuči zver, gomila kontroverze okupila se oko još uvek kultne scene silovanja Hoffmanove žene u filmu (koju glumi Susan George) - zapravo, ne oko samog čina, već oko činjenice da silovana žena delimično i uživa u svojoj agoniji.

Nakon Straw Dogsa, Peckinpah se udružuje sa tada proverenom ikonom Hollywooda Steve McQueenom i snima dva vrlo različita filma. Prvi, Junior Bonner, je još jedna varijacija na temu "ispušenog heroja" - profesionalni rodeo jahač, na zalasku karijere, vraća se u "rodno selo malo" da osvoji prvu nagradu na tamošnjem rodeu i finansira očev put za Australiju. Kako se ova poetika nije previše dopala krvožednoj publici, usledio je The Getaway, u kome McQueen i buduća supruga Ali McGraw zajedno pokušavaju da uteknu sa krdom novca preko granice, posle pljačke koja nije prošla po planu. The Getaway je imao odličnu komercijalnu prođu, što je omogućilo i snimanje filma koji je trebao da postane Peckinpahov drugi veliki vestern epos - Pat Garrett & Billy the Kid.



Na svačiju žalost, Pat i Billy doživeli su tužnu sudbinu Majora Dundeeja. Umesto u zvezde, neuspeh ovog filma, kome su kumovali kako producenti i njima upravljani cenzori, tako i alkohol i opojne druge, bacio je Peckinpaha u ambis iz koga se on do kraja karijere nije potpuno povratio. I mada je godinama kasnije ovaj film restauriran u formu koju mu je Peckinpah namenio, efekti su bili trajni, a Samova reputacija agresivnog pijanca dodatno je zacementirana. Posle ovog debakla, Peckinpah snima sasvim solidne, ali generalno nezapažene Bring me the Head of Alfredo Garcia (1974.), The Killer Elite (1975.) i Cross of Iron (1977.) - vredi spomenuti da je ovaj poslednji, finansiran od strane nemačkog porno producenta, snimljen u okolini Zagreba, mahom zbog činjenice da je JNA u to vreme još uvek raspolagala antikvitetnim tenkovima kakve je scenario tražio. Pogotovo je Cross, sumorni anti-ratni ep o prirodi konflikta među ljudima prikazan iz perspektive umornih nemačkih vojnika na istočnom frontu, od svih ovih mogao biti "nešto više", ali je viša sila ponovo umešala prste - ovaj put, producent je prinudno na pola snimanja "zavrnuo slavinu", pa je poslednja trećina filma i haotično finale doslovno skrpljeno štapom i kanapom.

Svoju poslednju šansu da se vrati među priznate režisere Peckinpah je propustio sa filmom Convoy (1978.), koji je i pored relativnog komercijalnog uspeha na jugu Amerike i u Evropi efektivno prognao Sama iz Hollywooda. Producentima je posebno teško palo što se snimanje razvuklo na više od par meseci preko rasporeda, a kada je za vreme snimanja u bioskope širom Amerike izašao Smokey and the Bandit, film slične tematike, i pobrao para dovoljno da se svima smuči "cross-country redneck racing" žanra, kap je pala u prepunu čašu. Convoy je nekako zbrzan i završen, a Sam, u to doba intenzivno na kokainu, poslat u penziju.



Usledile su godine besposličarenja i nedorađenih scenarija, kao i srčani udar i ugradnja pejsmejkera. Ni ovo ga nije odvratilo od raznoraznih bahanalija, ali se do 1983. ipak dovoljno normalizirao i stigao da režira relativno solidni politički triler The Osterman Weekend. Ipak, producenti su opet odradili svoje, film je ponovo iskasapljen i prikazan onako kako režiser nije hteo, i Peckinpah je i definitivno pao u zaborav. Nekoliko meseci kasnije, tokom razvijanja scenarija po priči Stephena Kinga po imenu The Shotgunners, Peckinpah doživljava svoj drugi srčani udar, od koga oporavka nije bilo.

Sa vremenom, svet je počeo da se otvara ka Peckinpahovoj zaostavštini. Gotovo svi njegovi filmovi doživeli su restauraciju i pravi tretman (jedino se pravo ruho Majora Dundeeja izgleda nikada neće videti), a mnogi moderni režiseri, kao što su Quentin Tarantino, David Lynch i John Woo, pa čak i Rob Zombie, javno su priznali da im je Peckinpah bio jedan od uzora. Taj mnogo imitirani i čuveni slo-mo koji Woo koristi u svojim filmovima nastao je upravo iz ljubavi ka Peckinpahu, a početak Tarantinovih Reservoir Dogsa otvoreni je omaž hodu četvorice otpadnika pred kraj The Wild Buncha. Peckinpah je u smrti postao heroj i veličina, a njegovi filmovi uveliko su zaslužni za kult akcije o kojem se na ovom blogu govori.

Filmografija :

* 1961 The Deadly Companions
* 1962 Ride the High Country
* 1965 Major Dundee (Charlton Heston, Richard Harris, James Coburn)
* 1969 The Wild Bunch (William Holden, Ernest Borgnine, Robert Ryan)
* 1970 The Ballad of Cable Hogue (James Robards)
* 1971 Straw Dogs (Dustin Hoffmann)
* 1972 Junior Bonner (Steve McQueen)
* 1972 The Getaway (Steve McQueen, Ali McGraw)
* 1973 Pat Garrett and Billy the Kid (James Coburn, Kris Kristofferson)
* 1974 Bring Me the Head of Alfredo Garcia (Warren Oates)
* 1975 The Killer Elite (James Caan, Robert Duvall)
* 1977 Cross of Iron (James Coburn, Maximilan Schell)
* 1978 Convoy (Kris Kristofferson, Ali McGraw, Ernest Borgnine)
* 1983 The Osterman Weekend (Rutger Hauer, John Hurt, Dennis Hopper, Burt Lancaster)