Kult(ura) Akcije : Od Peckinpaha do Wooa...i nazad

Ja ne znam kako je to bilo u vas Hrvata, ali je za vreme stare dobre SFRJ u Srbiji je za klince vazda bio jak fazon ložiti se na napredne strane vojne tehnologije. Nošeni devizom "brže, bolje, jače, sa što više mitraljeza i raketa", svi smo redovno hrlili u Batajnicu (za neinformisane, vojni aerodrom malo van Beograda) da jednom godišnje pogledamo čuveni aero-miting, gde bi nam bratske sile nesvrstanih demonstrirale njihove nove vojne egzibicije. Sećam se da sam tako pre nekih 20 godina premijerno video MiG-27, i ostao zapanjen tim svetskim čudom sovjetske tehnologije.

No kako sam ja bio krajnje napredan za one standarde (ha, ha), mene je nekako više privlačila vojna tehnika sa "one" strane. Shodno tome, dok su ostala deca kupovala ESCI/Italieri makete MiG-ova i Suhoja i tako tih, ja sam jurio Fantome, Eaglove, Tomcate, Hornete i tome sl. Ali, znate već kakva su deca, sve im se brzo smuči, pa je tako u mom životu posle avio faze došla helikopter faza. Iz te faze još uvek nisam izašao, a razlog je primarno upravo Blue Thunder. I odmah da naglasim, ko gornja dva pasusa interpretira kao suštinsko-ideološki razlog građanskog rata u SFRJ, momentalno pada na popravni u Avgustu i preskače ovaj tekst.



Blue Thunder je vrlo jednostavan film, i sve što vam je neophodno za uživanje u istome je makar bazično interesovanje za vojnu avijaciju, ili helikoptere. Roy Scheider igra policijskog pilota, koji otkrije da je novi supertajni projekat lokalne vlade zapravo namenjen za "igre bez granica" u slučaju masovnih demonstracija. Kako je Roy čovek od morala, on reši da preuzme stvar u svoje ruke i kidnapuje moćnu mašinu, a na putu mu stoje njegovi pretpostavljeni, korumpirani gradski oci, te jedan od šefova projekata i njegov bivši ratni drug Malcolm McDowell.

I pored najozbiljnije namere režisera i scenarista i svih umešanih da ovo bude film o negativnom efektu zloupotrebe sile nad narodom, ja apsolutno nikada nisam umeo da ga shvatim na taj način. Gotovo celu moju mladost imao sam uz sebe kopiju ovog filma na izlizanoj VHS kaseti (snimljeno sa državne televizije koja ga je puštala svako malo), i nekako sam uvek zaticao sebe kako preskačem prvih sat filma i gledam fenomenalne dogfight scene iz poslednje trećine, koje su priča za sebe.



I zaista, desetak godina kasnije, ponovo sam pogledao Blue Thunder - ovaj put uz blagodet DVD-a i anamorfnog widescreen transfera, i mogu vam sa zadovoljstvom reći da film još uvek nije izgubio na draži, barem meni. Onog momenta kada Scheider preuzme kontrolu nad Thunderom i krene u bekstvo iznad Los Angelesa, film se prebaci naglo iz druge u petu brzinu i vama samo ostaje da fascinirano blenete u jako dobro (pogotovo za ono vreme) koordinirane scene vazdušnih borbi između superheliša kojim upravlja naš heroj Roy i propratnih zlikovaca. Poslednji duel sa McDowellom prava je poslastica, a manevar koji Scheider izvede sa Thunderom je jedan za anale akcionog filma kada je pilotska veština u pitanju. Thunder lično je inače frizirana "Gazela", vojni helikopter francuske proizvodnje koji je bivša JNA čak imala u redovnom arsenalu.

Bio bi greh da ne spomenem i nekoliko odličnih sporednih uloga, koje su mi ostale u trajnom sećanju. Na prvom mestu je svakako nadasve zabavni Daniel Stern kao "gušter" Lymangood, koga svi okolo oslovljaju sa JAFO, iliti Just Another Fucking Observer. Blue Thunder takođe predstavlja i jedan od poslednjih filmova u kojima je glumio Warren Oates, vama verovatno poznat iz mojih tekstova o Peckinpahu, budući da je bio jedan od njegovih redovnijih saradnika - odjavna špica zapravo i sadrži posvetu ovom prerano preminulom majstoru.



Koliko je Blue Thunder zaista kvalitetan, ne bih umeo objektivno da kažem. Jednostavno, ovaj film za mene predstavlja parče detinjstva i odrastanja, i ne mogu da govorim o njemu kroz neku kritičku prizmu onako kako mogu o drugim filmovima. Ali, možete mi verovati da na svetu definitivno postoji barem 87624319˛ načina da se na lošiji način ubije sat i četrdeset minuta.

Za kraj, jedna mala anegdota koja samo potvrđuje koliko je Blue Thunder zapravo bio popularan među ljudima moje generacije. Već neko vreme živim u Belgiji, i jedan od ređih Srba sa kojima sam u kontaktu ovde je Nebojša, student grafike i ilustracije. I tako, posle kupovine Blue Thunder DVD-a (koštao je čitavih €6), okrenem ja Nebojšu i razgovor ide ovako...

M : E, kupio sam najkultniji od svih kult filmova. 'Aj pogađaj koji.
N : Hmmm...ne znam brate, može pomoć ?
M : Helikopter.
N : NEEE SEEEERI PLAVI GROM ????????????????

Inače, danas sam video i da se prodaje SE Blue Thundera, sa sve "making of" dokumentarcima i još nečime. Eto novog načina da mi novčanica od €10 izmakne iz džepa...

Ah, taj Charles Bronson. Realno gledano, retki su bili likovi poput Bronsona. Da je bio neki glumac - nije. Imao je raspon emocija od "pasivan" do "agresivan" koji se razlikovao po broju bora na njegovom čelu ("agresivan" je imao otprilike dve crte više), a za svoje lice on je lično rekao - "izgledam kao kamenolom koji je neko nedavno detonirao".

Ali, ono što dobri Chuck, pokoj mu duši, jeste imao bila je pojava. Bronson jednostavno zrači na ekranu, i tera vas da fiksirate vaš pogled na njega, jer je jednostavno impozantan, pored svoje niske građe. Kako su standardi pedesetih i šezdesetih zahtevali ipak nešto rečitije heroje uz neophodnu impozantnost (tipičan primer : Charlton Heston), Bronson je tu eru proveo uglavnom statirajući u ovom ili onom filmu kao sporedni pozitivac ili marginalni negativac.

Njegova berzantska vrednost naglo je skočila posle zapažene uloge u Leoneovom klasiku Once Upon a Time in the West (1968.), gde glumi ćutljivog osvetnika sa harmonikom koja mu i daje ime. Ipak, svoj pravi proboj na tržište Bronson nije ostvario sve do 1974., kada je zajedno sa starim kolaborantom, britanskim režiserom Michael Winnerom, snimio brutalnu dramu o zločinu i kazni - Death Wish..



Radnja filma sama po sebi je vrlo jednostavna. Bronson je Paul Kersey, liberalni New Yorkški arhitekta sa ženom i ćerkom. Kada banda probisveta napadne njegovu porodicu i siluje i pretuče ženu na smrt, a ćerku posle seksualnog zlostavljanja ostavi u komi, Kersey je uništen čovek.

Njegov sledeći poslovni projekat ga odvodi u divlju Arizonu, gde mu poslovni partner, klasičan južnjački kauboj-republikanac, poklanja pištolj. I taj momenat predstavlja prekretnicu u Kerseyevom životu - osećaj vatrenog oružja u rukama mu ponovo uliva nadu za životom, i liberalni, opušteni Kersey po noći postaje anđeo osvetnik New York Citya, tražeći ulične nasilnike koje pritom lišava života.



Death Wish je, jednostavno rečeno, bio pravi film u pravo vreme. Osokoljeni komercijalno-kritičkim uspehom Siegelovog Dirty Harrya i Peckinpahovih Straw Dogsa, Winner i Bronson su se ovim ostvarenjem postavili na samo čelo hollywoodskog "desnog krila", istražujući komercijalno primamljivu temu motiva samoodbrane i prave efikasnosti policije u neophodnim situacijama.

Nažalost, Winnerova vizija, rađena po scenariju Briana Garfielda i Wendella Mayesa, više je eksploitativna nego zaista korisna. Namirisavši interes javnosti za desničarsku fantaziju a la Harry Calahan, Winner nam servira staru konzervativnu maksimu da "levičar postaje desničar kada ga pretuku na ulici", i doslovno glorifikuje Bronsonov jednostavan pristup rešavanju izuzetno kompleksnog problema. Liberalizam je prezentovan u vidu verenika Kerseyeve ćerke, koji kada ga Bronson upita "whatever happened to the good old American tradition of self-defense", lakonski odgovara sa "we got civilized".

Ali, gde Harry pada, ovih 30 godina kasnije, Paul Kersey je još uvek aktuelan. Dok prljavi Harry u 21. veku izgleda kao antikvitetna reklama za NRA (američko udruženje ljubitelja vatrenog oružja) i celuloidni produžetak Nixonove administracije, Death Wish, ma koliko bio manipulativan u svojem pristupu materiji, održava neki kontakt sa gledaocem i tera ga na razmišljanje. Jer, policajac ikonoklast sa malo čvršćim metodama je odavno isfuran - građanin koga nevolja i tuđa neumešnost natera na drastične metode je ipak i dan danas problem velikih metropolisa. Bronsonovo erodirano lice odlično kanališe njegove dileme, i gorenavedena "mana" sa njegovom nesposobnošću da oslikava različite emocije se ovde pretvara u prednost. Na kraju krajeva, on je ipak običan građanin, intelektualac - i njegov izraz lica je malo različit kada dizajnira golf terene u kancelariji, i kada hladnokrvno prazni šaržer u tipa koji je imao najbolju nameru da mu otme novčanik. Psihopate koje urlaju i vrište kada im se nešto "otkine" u glavi su retke u stvarnom životu, ali ovakvih Kerseya ima prilično.



Stilski, Death Wish se trudi da bude prljaviji od prljavog Harrya, ali mu to ne polazi za rukom previše. Dok su Harry i Bullitt dali San Franciscu novu dimenziju i načinili taj kalifornijski grad legitimnim "likom" u filmu, Winner ne koristi sve što mu velegrad kao New York pruža, koristeći svega par lokacija u ovoj asfaltnoj džungli. Ipak, Winnerove nedostatke perfektno pokriva opušteni jazzy soundtrack za koji se postarao stari majstor Herbie Hancock, koji vidno kopira tadašnjeg "stock cool" filmskog kompozitora Lala Schiffrina, ali uz dovoljnu dozu originalnosti i odličnu atmosferičnost. Nekoliko scena ipak ostaje u trajnom sećanju - rekonstruisani divlji zapad u Arizoni, Kerseyev susret sa ološem u metrou, i nezaboravni poslednji kadar pre svih.

Uprkos svim nedostacima, Death Wish je postao Bronsonov "signature film", i tako lansirao njegovu karijeru u najplodniju fazu - što je ironično ako uzmete u obzir da je tog leta gospodnjeg sedamdeset i četvrtog on imao čak 53 godine ! Svejedno, Bronsonov imidž "tough guya" pratio ga je sve do nedavne smrti, a filmovi kao što su ovaj, zajedno uz Hillov Hard Times i Winnerov The Mechanic, samo su cementirali njegovo mesto u aleji velikana akcionog filma (i samim time mesto na mom blog headeru ;) ).

Za kraj, valja spomenuti da je ovaj film doživeo četiri nastavka, i da je svaki uspeo da bude progresivno gori od prethodnika. Učinite si uslugu i izbegnite ih (mada bi kolega Paranoid verovatno mogao obraditi jedan od dotičnih za FearDot).

Varljivog leta osamdespetog, mlađani hongkonški superstar Jackie Chan bio je u vrlo lošem raspoloženju. I pored toga što je njegova zvezda u rodnom naselju sijala sve jače i jače, njegov drugi izlet u Hollywood ponovo se završio debaklom. Kada se pre pet godina Chan otisnuo preko velike bare, vratio se jači za dva mizerna filma, Battlecreek Brawl i Cannonball Run (ovaj drugi ne toliko mizeran kao film koliko mizeran za Chana kao glumca i izvođača). Posle naučenih lekcija i par domaćih hitova, Chan je ponovo pokušao da penetrira US tržište filmom The Protector. Protector je, nažalost, ispao još gori nego prethodnici, ali je bio dovoljno "dobar" da inspiriše Chana u pravcu njegovog evergreen akcionog klasika - Police Story.

Vidno nezadovoljan Protectorom, Chan je rešio da već postojeću priču preradi i iskoristi u svom novom filmu, koji će on sam režirati. Police Story je priča o HK panduru po imenu Chan Ka-Kui (Chan, ko drugi), koji se prilikom jedne akcije vidno zameri glavnom mafijašu južno od Pekinga. Dotičnoga brzo puste iz zatvora zbog nedostataka dokaza, a Ka-Kuiu se potrefi dužnost da štiti krunskog svedoka, njegovu sekretaricu (Brigitte Lin), koja nikako da propriča. To vam je to u kratkim crtama, a ostalo je sve rezervisano za akcioni spektakl najvišeg ranga.



Početak filma rezervisan je za jednu od najboljih akcionih sekvenci koje sam ikada video, a video sam dosta toga. Chan i njegovi saborci zajedno naprave sačekušu mafiozama u Hong Kong "karton naselju" (koje je konstruisano specijalno za potrebe filma), a kada ih ovi otkriju, sledi bolesna jurnjava kolima niz brdo (kroz sve karton), pa onda niz vijugavu stazu koja vodi do autoputa. Na kraju puta, Jackie sačekuje autobus oči u oči naoružan samo revolverom, u sceni koju će nekoliko godina kasnije referencirati (da ne kažem pokrasti) trash classic Tango & Cash. Inače, segment u kome se Chan keša o autobus i pokušava da uđe u isti poslala je u urgentni nekoliko kaskadera, a brdo niz koje Chan strčava jureći za mafijom mnogo je gadnije nego što izgleda. Godinama kasnije, Chan je u dokumentarnom filmu My Stunts rekreirao ovaj poduhvat sa košarkaškom loptom - lopta se posle kotrljanja bukvalno stopila sa asfaltom uz glasan prasak, stavivši nam svima do znanja da je jedan pogrešan korak Jackiea mogao koštati glave (i ne samo glave).

Intenzitet ne opada ni u daljoj radnji. Spektakularne tuče su na svakih pet-deset minuta, a veliko finale u tržnom centru na nivou je otvaranja iz prethodnog pasusa. Kung-fu koreografija u ovom delu filma je pravi "poetry in motion", a doživljaj dopunjuje i činjenica da u tržnom centru ima puno stakla, koje je dušu dalo za razbijanje tuđih glava. Jedna od tih glava bila je i, pogađate, Jackieva - kako su pred kraj filma nestala ekstra sredstva sa veštačko staklo, tabačine su bile snimane uz "the Real McCoy". Sa ovime u vidu, pogledajte ponovo tih 15 minuta - biće mnogo bolnije za oči.



Jednu od svojih najvećih egzibicija Chan ostavlja za sam kraj filma, kada zapanjeni gledalac ima tu čast da prisustvuje njegovom skoku na naelektrisanu šipku visoku nekih 15 metara, i spuštanje niz istu do "prizemlja" dok mu varnice peku kožu na dlanovima. Kao što mnogi znaju, Chan je dovoljno veliki kreten da sve svoje stuntove snima lično, pa ni ovo nije bio izuzetak. Srećom, sve je završeno u jednom pokušaju, a jedina posledica bili su oprljeni dlanovi.

Jackie ne bi bio Jackie da je ovaj film ostavljen bez humora, koji je bio glavna karakteristika akcionih komedija iz "zlatnog doba" njegove karijere. Comic relief ovaj put stiže u vidu njegove devojke May (Maggie Cheung), kao i starog "jarana", jednog od najvećih kaskadera u istoriji Hong Konga, Marsa. Mars, sa njegovom tupavom facom, lagano je jedan od najsmešnijih likova u filmu - njegova kvazi-tuča sa Jackiem pravi je pokazatelj ovoga o čemu govorim.



I kritika i publika reagovali su oduševljeno Chanovim novim ostvarenjem. Police Story je ne samo ostvario izuzetan komercijalni uspeh širom Azije, već je i otvorio vrlo profitabilnu franšizu "Police Story" filmova, kojima se Jackie vratio do sada tri puta. Najuspešniji je od nastavaka svakako je Police Story 3 : Supercop - New Police Story iz 2004., Chanov povratnički film u HK-u, takođe je vredan pomena, iako nije direktno vezan za prethodna tri. U ponekim zemljama, filmovi Crime Story i First Strike izdati su pod "Police Story" franšizom, pa samo da raščistimo da im tamo nije mesto.

Police Story je zasigurno jedan od najboljih akcionih filmova ikada snimljenih u Hong Kongu, i uz jednako sjajni Project A predstavlja zenit Chanove karijere. Ukoliko se odlučite pogledati ovaj film, potražite remasterovanu verziju koju je izdala UK kompanija Hong Kong Legends - anamorfisani widescreen transfer i audio komentar Hong Kong eksperta Beya Logana vrede tih desetak eura investicije.

PS. Sutra radim od 08 do 19, pa ne očekujte da stignem da napišem bilo šta. Ak' nečeg bude, bit će vrlo verovatno kratko.

Drugi svetski rat je došao i prošao, a filmovi te tematike u kojima su Nemci glavni likovi su još uvek retkost. Ako izuzmemo fenomenalni Das Boot i recimo Der Untergang, gotovo se ništa nije pojavilo u ovom maniru (kažem "gotovo", jer sam uveren da sam promašio neke). Časni izuzetak je Cross of Iron Sama Peckinpaha, koji kroz nemačke oči ispreda moralnu priču o nepotrebnosti rata.

Smešten u poslednje dane Nemaca na istočnom frontu, Cross je saga o naredniku Steineru (odlični James Coburn), kome je rat već poprilično dosadio. Stvari ne teku dobro, crvena armija potiskuje njegov wehrmacht sve dalje i dalje, a sve dodatno komplikuje i prekomanda napirlitanog oficira pruskoga porekla Stranzskog (Maximilian Schell), kome je jedini cilj da se kući po svaku cenu vrati sa gvozdenim krstom (najviše vojno odlikovanje za vreme Hitlerove Nemačke). Steiner i Stranzsky brzo stupaju u tihi konflikt, koji eskalira tokom ruskog napada na njihov bunker - dok Steiner spašava šta se spasti može na liniji vatre, Stranzsky kukavički sedi u svom delu bunkera i čeka da gužva prođe. Steiner biva ranjen i prebačen u poljsku bolnicu, ali odbija ideju da se vrati kući i odlazi nazad na front kako bi se brinuo o svojoj jedinici.

Za vreme njegovog odsustva, Stranzsky se već kandidovao za odlikovanje, i potreban mu je potpis Steinera (koji je sam nosilac gvozdenog krsta) kao dokaz da je on zaista vredan tog zvanja. Steiner odbija da potpiše taj dokument, što mu Stranzsky uzvraća malom spletkom koja razdvaja njihove vodove prilikom daljeg povlačenja. Na Steineru je sada da se nekako vrati živ među svoje i razračuna sa Stranzskyem, ali put je dug i trnovit, i povrh svega, kroz neprijateljsku teritoriju.



Sam po sebi, Cross of Iron nije loš film, ali je mogao - i morao - biti mnogo bolji. Zamišljen kao alat za mainstream proboj nemačkog porno producenta Wolfa Hartwiga, Cross je prošao relativno nezapaženo u Americi, ali je u Evropi napravio dobar posao, i zaradio čak nezvanični nastavak - Steiner, Das eizerne Kreuz 2, u kome uloge Steinera i Stranzskog igraju Richard Burton i Rod Steiger. Peckinpah, lično, je bio izuzetno ponosan na činjenicu da su Stanley Kubrick i Orson Welles bili prilično opčinjeni ovim filmom - Welles je čak pismeno izvestio Peckinpaha da je Cross of Iron, po njegovom mišljenju, najbolji antiratni film još od All Quiet on the Western Front.

Prve dve trećine filma su prilično dobro odrađene. Peckinpah, koji je u ovoj fazi karijere već bio u silaznoj putanji, pokazuje svoj koreografski talenat u scenama opsade Steinerovog Bunkera, kao i mini-tenkovskoj bici koja je realizovana sa samo dva tenka. To što se gledaocu čini da učestvuje cela armada oklopnih vozila, još jedan je dokaz Samovog talenta. Međutim, poslednja trećina doslovno odlazi niz slivnik, jer je Hartwigu negde pred kraj snimanja nestalo para, pa je film završen jedva i na brzinu. Kao rezultat, poslednjih 20 minuta filma urađeni su gotovo bez scenarija i na improvizaciju, što i objašnjava krajnje haotično finale.



Konflikt Steiner-Stranzsky ne označava samo čupave odnose na relaciji pacifizam-militarizam. Steiner, "narodski čovek" koji uživa poštovanje kako nadređenih, tako i podređenih, otelotvorenje je radničke klase i osobe sa jakim radnim navikama. Stranzsky, sa svojom buržoaskom prošlošću i plemićkim vezama, predstavlja suštu suprotnost, ratnog profitera, čoveka kome komadi metala vrede više od ljudskih života. Nažalost, spetljani kraj filma ne otkriva konačnu sudbinu dvojice antagonista.

Koliko je priča skoncentrisana na gorespomenutu dvojicu, govori i kvalitet sporednih uloga. Veteran James Mason, koga se ljubitelji horrora sećaju kao glavnog negativca u TV adaptaciji Kingovog Salem's Lot, generalno deluje nezainteresovano u ulozi komandira Brandta, oficira koji je po statusu iznad i Steinera i Stranzskog. David Warner, koji je već sarađivao sa Peckinpahom u The Ballad of Cable Hogue i Straw Dogs, odaje sličan utisak kao gunđavi oficir Kiesel, dok Senta Berger (prethodno viđena u Samovom Major Dundeeju ima epizodnu rolu kao bolničarka koja brine za Steinera dok je ranjen.



Hrvatskim (a i srpskim) ljubiteljima filma Cross je posebno zanimljiv, jer je sniman u okolini Zagreba uz pomoć JNA. Samim time, malo prostora dobili su i domaći glumci, a ponajviše od svih Slavko Štimac, u to vreme teen idol partizanskih filmova. Štimac ima ulogu maloletnog ruskog zarobljenika, koji stekne Steinerovo poverenje i koga stari narednik čak i spase od sigurne smrti streljanjem.

Vredi spomenuti i da se ekipa filma zatekla u zemlji za vreme onog zemljotresa u Zagrebu neke 1976. (moguće da grešim za godinu gore-dole), a James Coburn za ovaj događaj vezuje anegdotu iz zagrebačkog hotela. Navodno je tokom potresa Hartwig viđen kako panično juri niz stepenište sa hrpom dolara u džepovima - na osnovu ovoga su ga svi zajebavali do kraja produkcije.



Pretpostavljam zbog jeftine produkcije, Cross of Iron snimljen je u 1.66:1 aspektu, formatu koji je definitivno manje koristan za režisera koji ume dobro koristiti widescreen. DVD verzije filma su pak uglavnom mattirane na veštačkih 1.85:1, pa ova optička varka pruža relativno komforan ugođaj. Posle godina akanja sa inferniornim kopijama koje su bile sečene za koji minut, poslednje evropsko izdanje koje je remasterovao Canal+ uz pomoć Universala definitivno je izdanje ovog filma i može se naći širom zapadne Evrope.

Sve u svemu, Cross je solidan film iz Peckinpahovog opusa - daleko od visina kakve su The Wild Bunch ili Straw Dogs, ali ako uđete sa suzbijenim očekivanjima, bićete prijatno iznenađeni. I naravno, uvek se možete pohvaliti nekom stranom Peck-fanboyu da živite tamo gde je ovaj film snimljen.

Moj ćale je voleo vesterne. A, kako već to ume da biva kod nas Srba, kada otac nešto voli, to nešto on i pokušava da presadi na svoje potomstvo, pa hteli vi to ili ne. Dok sam bio vrlo mlad, pre nekih 16-17 godina, stari je umeo iznebuha upasti u sobu i reći, "e, večeras imaš ovo i ovo na prvom programu, mogao bi da pogledaš". Jednoga dana, mislim da je bio petak, posle škole me je matori sačekao sa zadnjom stranom Politike gde je bio TV program, i vidno mi skrenuo pažnju na nešto što je bilo zaokruženo hemijskom.

22.00 CIKLUS FILMOVA SEMA PEKINPOA - Divlja Horda

To što ja u ono vreme nisam znao ni ko je dotični "Pekinpo", a bogami ni šta je to "horda", nije imalo puno značaja. Ono što jeste imalo značaja je što me je otac upravo zakonski obavezao da ostanem budan u sitne (eh...) sate taj petak uveče i pošteno ispratim ono što mi je preporučio, a očinska se u moje vreme nije odbijala. Na kraju krajeva, matori je znao šta valja, bar za moje standarde - na njegovu ideju sam se i prvi put "upoznao" sa Bruce Leejom i Enter the Dragon, a umeo je i da me odvede u bioskop na kojekakvu koljačinu naravno poželjnu za rast mladih generacija. Upečatljivo se sećam da me je jednom izvukao iz kuće da bi smo gledali Cobru sa Stalloneom, a razlog je bio "sine, svideće ti se, ima toliko mrtvih da prekidaju projekciju da iznesu leševe". Ta nebulozna rečenica ujedno je bila i njegov večiti catchphrase kada je trebalo opisati nešto što je, je li, valjalo videti.

Elem, počne tako film, keva otišla da spava, a moj matori tupi o nekom "Vilijemu Holdenu", te o tome kako je on ovo gledao u premijeri pre 20 godina, i tako dalje i tako bliže...na TV-u neka limunada, neki vojnici ulaze u banku, pa nešto neki svirači na ulici, pa neki tipusi na krovu, generalno, svega ima, samo nema krvi. I taman kad sam se okrenuo da se požalim dragome tatku kako je nedostatak hemijskog elementa Pb velika mana ovog filma, gorespomenuti Holden grune jednog činovnika na ulicu i počeo je spektakl.

Narednih dva minuta, ili nešto jače, moja reakcija se blago mogla opisati sintagmom "teleći pogled". Naš vrli mali ekran pretvorio se u masakr velikih razmera, u kojem su zdušno učestvovali vojaci "odozdo" i neki ološ "odozgo". Kada se riljačina završila relativno tesnom pobedom "donjih" uz puno kolateralne štete, smogao sam snage da progovorim nešto pohvalno, a onda sam se zablenuo u katodnu cev i nisam spuštao pogled naredna dva sata. Kada se sve završilo i kada se imaginarni oblak krvi i dima raščistio, bilo je jasno - ćale je opet bio u pravu, ali ovaj put pravlji nego obično.



Wild Bunch je, dakle, film o smrti jedne ere, o odlasku jednog sloja ljudi u istoriju. Era je divlji zapad, a sloj ljudi odmetnik Jesse James kova, popularni pljačkaš banki i tome sl. Tom sloju pripadaju i junaci ovog filma - Pike (William Holden), Dutch (Ernest Borgnine), braća Tector i Lyle Gorch (Ben Johnson i Warren Oates), te mladi Meksikanac Angel (Jaime Sanchez). Njima su za petama zli predstavnici zakona, koje protiv svoje volje vodi Deke Thornton (Robert Ryan), sam bivši član bande koga ucenjuju slobodom. Kako je radnja smeštena u rani 20. vek, i sami protagonisti shvataju da su zreli za penziju, i da im se valja oprostiti na pravi, junački način.

Kao metu svojeg poslednjeg poduhvata banditi odabiru vojni transport oružja, čiji tovar planiraju da rasprodaju meksičkim vojnicima, kojima je dotično neophodno u borbi protiv revolucionara. Komplikacije nastaju kada Angel, simpatizer revolucije, pokloni nešto naoružanja svojim saborcima - humani gest koji se nikako ne sviđa generalu Mapacheu (legendarni Emilio "El Indio" Fernandez). A kada Angel završi u Mapacheovim rukama, ostatak bande vidi samo jedan izlaz iz te situacije - ili će im Mapache vratiti svog prijatelja, ili će kraj biti vrlo neprijatan za sve prisutne i umešane.



Ovo remek delo Sama Peckinpaha, o kojem sam juče naširoko (ili pak preširoko) pisao, baš kao i svi dobri filmovi deluje na dva fronta. Prvo, za ljubitelje akcije pur sang, ovde ima svega za videti. Slow-motioni, gejziri krvi, puno metaka i inspirativna kinematografija Luciena Ballarda pravi su praznik za oči akcionih fanova. Uvodna bitka ispred banke, kao i veliko finale u Mapacheovom gnezdu, nisu ni dan danas izgubili ni jedan procenat svoje prvobitne snage. Drugo, film govori o nekom sistemu vrednosti koji više ne postoji, i koji se nekada cenio. Prijateljstvo saboraca iz bande, i "moralni" loši likovi koji se drže nekih kodeksa, romantizirani su u scenariju koji su zajedno sklepali Peckinpah i Walon Green (da preciziram, ovaj drugi je odradio većinu posla, Sam je samo malo začinio stvari). Linije između kriminalaca i branilaca zakona jako su tanke, a kada na kraju filma zateknete sebe kako zdušno navijate za Pikea i Dutcha koji rotirajućim "Gatling" topom melju horde Meksikanaca, režiserov cilj je ispunjen - i pored činjenice da su i jedni i drugi zlikovci, izabrali ste stranu i stali uz šampione starih vrednosti. Kako je to sam Pike sročio u filmu : We're not gonna get rid of anybody. We're gonna stick together, just like it used to be. When you side with a man, you stay with him. And if you can't do that, you're like some animal, you're finished. We're finished. All of us. Duboko u sebi, Pike zna da je njihovo vreme prošlo. Ali, ni on, a ni ostali, nisu spremni da odu bez praska.

Kako to ume da bude sa filmovima koji kasnije prerastu u kult, ni Wild Bunch nije ko zna kako prošao kod šire publike. Mada je kritika generalno bila vrlo zagrejana za ovaj film, sirotinja raja je napunila džepove tvorcima nešto komercijalnijih Butch Cassidy and Sundance Kid i True Grit. Ovaj prvi je požnjeo dosta Oskara, onaj drugi je imao najvećeg sina američkih naroda i narodnosti Johna Waynea u jedinoj trofejnoj ulozi karijere. "Horda" je prošla sa svega par nominacija, ali sada, više od tri dekade kasnije, Peckinpahov epos je još uvek aktuelan i rezonantan - nešto što se ne može reći za ona dva odozgo, koji deluju kao relikvije sa kraja 60tih (da se razumemo, ovo ne znači da su to loši filmovi).



Snimanje Wild Buncha bilo je svega nešto manje naporno nego put koji Pike i Dutch pređu u samom filmu. Produkcijska faza, koju su neki prisutni odmilja nazvali the Bataan Death March, odigrala se na lokacijama u Meksiku, po najvećim vrućinama i teškim uslovima za život. Kako smo već navikli sa Peckinpahom, odnos između glumaca i režisera bio je izuzetno zategnut, čak do te mere da su i Holden i Borgnine nekoliko puta pretili Samu fizičkim razračunavanjem. Sam lično imao je nekih trećih problema - izuzetan napad hemoroida otežavao mu je dugačke radne dane, a nisu retke bile ni situacije kada su se bahanalije sa snimanja prenele i u život van filma. LQ Jones, jedan od redovnih Peckinpahovih saradnika, često spominje doživljaj u kome su Sam, Warren Oates i on u neke kasne sate zaglavili u nekoj meksičkoj birtiji ("gde će vam rado prerezati grkljan za deset dolara", dodaje Oates). Sam je seo za šank, naručio pivo, otpio, i onda pitao barmena - "a jel' vam samo pivo ovako bljutavo, ili vam i sav asortiman podseća na konjsku pišaću ?". Pre nego što si rekao keks, cela krčma bila je na nogama, a Oates i Jones su se borili stolicama i flašama za goli život. Peckinpah se za to vreme bezbrižno iskrao i otišao nazad u svoj hotel.

Ni post-produkcija nije prošla bez problema. Prvobitno zamišljen kao tročasovni ep, Wild Bunch je pod nadzorom montažera Loua Lombarda konačno doteran na "idealnih" dva sata i dvadeset i pet minuta. U ovoj formi, film se dve nedelje prikazivao po američkim bioskopima, da bi ga onda producent Phil Feldman dodatno istranžirao i skratio za jedanaest minuta (naravno, bez Peckinpahovog blagoslova). Ovaj incident, zajedno sa lošom reklamnom kampanjom koja je ispratila njegov naredni film The Ballad of Cable Hogue, zanavek je ocrnio Warner Brothers u Peckinpahovim očima. Koliko je on bio ozbiljan u svemu tome, govori i njegova pismena korespodencija sa kolegom režiserom Francisom Fordom Coppolom. Naime, kada je Peckinpah pisao Coppoli kako bi mu preporučio jednog glumca za The Godfather, u pismu se našla i molba koja je glasila otprilike ovako : "Usput, ako zaista poznaješ neke mafijaše, molim te poveži nas. Rad sam dati dobre pare za glave šefova Warner Brothersa". Koliko se krvavi Sam šalio kada je ovo pisao, ostaće tajna za sva vremena.



Sredinom devedesetih, Wild Bunch je konačno restauriran i remasterovan, i u svojoj originalnoj formi vraćen na tržište prvo putem kasete i laserdiska, a onda i DVD-a. Prva verzija DVD-a nije imala anamorfan transfer, a i krajnje bezobrazno je razvučena na "dve strane" (popularni "flipper"), pa je nervozni ljubitelj morao ustati iz fotelje da na pola filma "okrene ploču". Ovo je sve ispravljeno specijalnom verzijom koja je objavljena pre četiri meseca, i koja se zajedno sa Ride the High Country, The Ballad of Cable Hogue i Pat Garrett and Billy the Kid našla u boks kolekciji "Sam Peckinpah's Legendary Westerns".

Dotičnu sam, evo, pre dve nedelje putem prijatelja naručio iz USA, i njen dolazak se očekuje za koji dan. Kako sam moj prvi Wild Bunch DVD poklonio mom starome (koji je još živ i zdrav), ovaj esej je prinudno popunjen slikama koje sam izguglao. No, valjda je i toliko dosta da vam dočara atmosferu koju ovaj film pruža.

PS. Sledećeg petka u ciklusu filmova Sema Pekinpoa davali su se neki "Psi od Slame", ali mi to matori već nije dozvolio gledati. Tja, ko će ga znati zašto...

Danas, kada se zavalite u fotelju da pogledate neki kvalitetan (a i nekvalitetan) akcioni film, u svakom momentu kada se ispali metak mozete očekivati da će isti, prilikom završetka svoje putanje i urnisanja nečijih telesnih tkiva, prouzrokovati makar omanju lokvu krvi. Ovaj vizuelni "užitak" je međutim tvorevina relativno novijeg datuma, jer su se do neke sredine šezdesetih poštovali črvrsti moralni koncepti. Nepisani kod vestern filma, koji je u ono vreme slovio za najkvalitetnijeg izvoznika fine pucnjave, glasio je da se pištolj i osoba na koju naš junak cilja ne mogu naći u istome kadru, te da krvi gotovo ne može ni biti, već se zlikovac mora zateturati i pasti u maksimalno teatralnom maniru. Prvi čovek koji je pokidao zadrti šablon hollywoodskog divljeg zapada bio je Sergio Leone sa svojom "dolarskom trilogijom", ali će temelje modernoj akcionoj stilizaciji ipak udariti jedan omanji, prgavi Amerikanac, čije su životne ljubavi bile žene, alkohol, kokain i filmska traka - Sam Peckinpah.

Peckinpahova mladost bila je jednako burna koliko i njegovo zrelo doba. Rođen 1925. u Fresnu, u severnoj Kaliforniji, Sam je odrastao u matrijarhalnoj familiji gde je njegova dominantna majka Fern vukla sve konce, i pored činjenice da je njegov otac bio izuzetno uticajan pravnik i viđena javna ličnost. Konstantna emaskulacija njegovog oca u njegovom rođenom domu, koja je kulminirala kada je Fern udarila veto na Peckinpah Sr.-ovu potencijalno uspešnu političku karijeru, bitno je uticala na Peckinpaha i njegov odnos prema ženama u budućnosti, koji je, pretpostavljate, bio sličan njegovim filmovima u intenzitetu. Sa svojih 18 godina Sam se pridružio marincima i završio u Kini, ali se potrefilo da se rat sveže završio po njegovom dolasku na istok, i posle odsluženog "otadžbinskog duga" on se vratio u Ameriku bez ispaljenog metka.

Svoj "proboj" na filmsko platno Peckinpah je počeo preko televizije, gde je ostavio trag kao kreator uticajnog vestern serijala The Rifleman (1958.), verovatno prvog kaubojca gde je glavni lik umesto koltovima svoje probleme rešavao - puškom. Par godina kasnije, Peckinpah režira svoj prvi film, vestern The Deadly Companions, ali prvi hvalospevi stižu tek posle odličnog Ride the High Country, filma o dvojici izlizanih šerifa, koji je i pored loše distribucije u Americi dobio odlične kritike i nekoliko prestižnih festivalskih nagrada. Ride the High Country takođe je bitan kao prvi film koji se tematski bavi nečime što će u budućnosti prožeti ceo Peckinpahov opus - ljudi sa ove ili one strane zakona koje je pregazilo vreme.



Zahvaljujući dobrim kritikama, Peckinpahu je posle Ridea poveren Major Dundee, konjički vestern u stilu Johna Forda, sa Charltonom Hestonom, Richardom Harrisom i Jamesom Coburnom u glavnim ulogama. Puno se očekivalo od ovog filma, ali je puno faktora uticalo da Dundee ipak ispadne jedan kolosalni debakl - snimanje u Meksiku se razvuklo do te mere da je Heston morao da interveniše kako producenti ne bi otpustili Peckinpaha, međuljudski odnosi su bili na izuzetno niskom nivou, a sve je kulminiralo kada je tokom snimanja jedne scene razjareni Heston krenuo sabljom na Peckinpaha. Film je ipak nekako završen, no kraj muke se još nije nazirao - producent Jerry Bresler, u dogovoru sa Columbiom, je bez Peckinpahovog znanja na svoju ruku skratio film za oko 45 minuta, što je rezultiralo i kritičkim, i komercijalnim krahom. Da zlo bude gore, Peckinpah je stekao reputaciju "divljeg" režisera, a kada je godinu dana kasnije zaradio otkaz sa produkcije filma Cincinnati Kid sa Steve McQueenom, kraj njegove kratke karijere se itekako nazirao.

Ipak, kako to često biva u Hollywoodu, Peckinpah je shvatio da mu je sledeći projekat "biti il' ne biti", i krenuo na sve ili ništa. Naoružan scenarijom koji je napisao Walon Green i podrškom Warner Brothersa kroz producenta Phila Feldmana, Sam se predao stvaranju svog magnum opusa, filma koji će zauvek promeniti prikazivanje nasilja na celuloidnoj traci - The Wild Bunch. Jednostavna priča o grupi odmetnika čije je vreme prošlo, i koji žele da se oproste od svog zanata na pravi način, postala je kultno štivo zahvaljujući stilizovanom prikazu revolveraških bitaka, koje su začinjene upotrebom slow-motiona i izuzetnom količinom krvi. Wild Bunch je pionirski uveo galone prolivene crvene tečnosti na filmu, a ekstra dozu realizma donela je i odluka da se "žrtve" sem balončićima sa krvlju opskrbe i tanko isečenom govedinom na mestu gde bi eksplodirao lažni metak. Rezultat je bio grozomorno realan - pored krvi, gledaocu se takođe čini kako olovo razara tkiva na mestu udara. Kada su kritičari upitali Peckinpaha zašto je film toliko nasilan i sa toliko krvi, on je odgovorio - "jedne zime, tokom lova, upucao sam jelena. Kada sam mu prišao, video sam da je rana od metka bila veličine petoparca, ali je na snegu oko njega bilo dovoljno krvi da napuni tanjir za supu. Tako izgleda pravo nasilje, tako izgleda smrt, i takvog ga možete videti u mojem filmu." Pored stilske egzibicije, Bunch je u neku ruku postao i "guy's movie" par excellence - prijateljstvo između protagonista Pikea i Dutcha, koje tumače proslavljeni veterani William Holden i Ernest Borgnine, i njihova odluka da zajedno marširaju u smrt impresionirala je staromodne ljubitelje viteštva širom sveta.



Posle Buncha, koji je nota bene pri izlasku odlično prošao kod kritike, ali slabo kod publike (koja je te iste 1969. godine uglavnom trošila pare na mnogo pristupačnije Butch Cassidy and Sundance Kid i True Grit), Peckinpah nastavlja sa solidnom serijom. Već sledeće godine usledio je melanholični The Ballad of Cable Hogue, koji nudi nešto lirskiji prikaz smrti divljeg zapada, a 1971. Peckinpah ponovo ulazi u klinč sa mainstream publikom filmom Straw Dogs, u kome Dustin Hoffmann glumi miroljubivog matematičara kome posle iscrpnog maltretiranja na kraju "pukne film", pa umesto šestarom i lenjirom probleme počne da rešava vatrenim oružjem. Pored zanimljivog koncepta da u svima nama čuči zver, gomila kontroverze okupila se oko još uvek kultne scene silovanja Hoffmanove žene u filmu (koju glumi Susan George) - zapravo, ne oko samog čina, već oko činjenice da silovana žena delimično i uživa u svojoj agoniji.

Nakon Straw Dogsa, Peckinpah se udružuje sa tada proverenom ikonom Hollywooda Steve McQueenom i snima dva vrlo različita filma. Prvi, Junior Bonner, je još jedna varijacija na temu "ispušenog heroja" - profesionalni rodeo jahač, na zalasku karijere, vraća se u "rodno selo malo" da osvoji prvu nagradu na tamošnjem rodeu i finansira očev put za Australiju. Kako se ova poetika nije previše dopala krvožednoj publici, usledio je The Getaway, u kome McQueen i buduća supruga Ali McGraw zajedno pokušavaju da uteknu sa krdom novca preko granice, posle pljačke koja nije prošla po planu. The Getaway je imao odličnu komercijalnu prođu, što je omogućilo i snimanje filma koji je trebao da postane Peckinpahov drugi veliki vestern epos - Pat Garrett & Billy the Kid.



Na svačiju žalost, Pat i Billy doživeli su tužnu sudbinu Majora Dundeeja. Umesto u zvezde, neuspeh ovog filma, kome su kumovali kako producenti i njima upravljani cenzori, tako i alkohol i opojne druge, bacio je Peckinpaha u ambis iz koga se on do kraja karijere nije potpuno povratio. I mada je godinama kasnije ovaj film restauriran u formu koju mu je Peckinpah namenio, efekti su bili trajni, a Samova reputacija agresivnog pijanca dodatno je zacementirana. Posle ovog debakla, Peckinpah snima sasvim solidne, ali generalno nezapažene Bring me the Head of Alfredo Garcia (1974.), The Killer Elite (1975.) i Cross of Iron (1977.) - vredi spomenuti da je ovaj poslednji, finansiran od strane nemačkog porno producenta, snimljen u okolini Zagreba, mahom zbog činjenice da je JNA u to vreme još uvek raspolagala antikvitetnim tenkovima kakve je scenario tražio. Pogotovo je Cross, sumorni anti-ratni ep o prirodi konflikta među ljudima prikazan iz perspektive umornih nemačkih vojnika na istočnom frontu, od svih ovih mogao biti "nešto više", ali je viša sila ponovo umešala prste - ovaj put, producent je prinudno na pola snimanja "zavrnuo slavinu", pa je poslednja trećina filma i haotično finale doslovno skrpljeno štapom i kanapom.

Svoju poslednju šansu da se vrati među priznate režisere Peckinpah je propustio sa filmom Convoy (1978.), koji je i pored relativnog komercijalnog uspeha na jugu Amerike i u Evropi efektivno prognao Sama iz Hollywooda. Producentima je posebno teško palo što se snimanje razvuklo na više od par meseci preko rasporeda, a kada je za vreme snimanja u bioskope širom Amerike izašao Smokey and the Bandit, film slične tematike, i pobrao para dovoljno da se svima smuči "cross-country redneck racing" žanra, kap je pala u prepunu čašu. Convoy je nekako zbrzan i završen, a Sam, u to doba intenzivno na kokainu, poslat u penziju.



Usledile su godine besposličarenja i nedorađenih scenarija, kao i srčani udar i ugradnja pejsmejkera. Ni ovo ga nije odvratilo od raznoraznih bahanalija, ali se do 1983. ipak dovoljno normalizirao i stigao da režira relativno solidni politički triler The Osterman Weekend. Ipak, producenti su opet odradili svoje, film je ponovo iskasapljen i prikazan onako kako režiser nije hteo, i Peckinpah je i definitivno pao u zaborav. Nekoliko meseci kasnije, tokom razvijanja scenarija po priči Stephena Kinga po imenu The Shotgunners, Peckinpah doživljava svoj drugi srčani udar, od koga oporavka nije bilo.

Sa vremenom, svet je počeo da se otvara ka Peckinpahovoj zaostavštini. Gotovo svi njegovi filmovi doživeli su restauraciju i pravi tretman (jedino se pravo ruho Majora Dundeeja izgleda nikada neće videti), a mnogi moderni režiseri, kao što su Quentin Tarantino, David Lynch i John Woo, pa čak i Rob Zombie, javno su priznali da im je Peckinpah bio jedan od uzora. Taj mnogo imitirani i čuveni slo-mo koji Woo koristi u svojim filmovima nastao je upravo iz ljubavi ka Peckinpahu, a početak Tarantinovih Reservoir Dogsa otvoreni je omaž hodu četvorice otpadnika pred kraj The Wild Buncha. Peckinpah je u smrti postao heroj i veličina, a njegovi filmovi uveliko su zaslužni za kult akcije o kojem se na ovom blogu govori.

Filmografija :

* 1961 The Deadly Companions
* 1962 Ride the High Country
* 1965 Major Dundee (Charlton Heston, Richard Harris, James Coburn)
* 1969 The Wild Bunch (William Holden, Ernest Borgnine, Robert Ryan)
* 1970 The Ballad of Cable Hogue (James Robards)
* 1971 Straw Dogs (Dustin Hoffmann)
* 1972 Junior Bonner (Steve McQueen)
* 1972 The Getaway (Steve McQueen, Ali McGraw)
* 1973 Pat Garrett and Billy the Kid (James Coburn, Kris Kristofferson)
* 1974 Bring Me the Head of Alfredo Garcia (Warren Oates)
* 1975 The Killer Elite (James Caan, Robert Duvall)
* 1977 Cross of Iron (James Coburn, Maximilan Schell)
* 1978 Convoy (Kris Kristofferson, Ali McGraw, Ernest Borgnine)
* 1983 The Osterman Weekend (Rutger Hauer, John Hurt, Dennis Hopper, Burt Lancaster)

"I don't believe in that phony hero stuff." -- Steve McQueen

Već neko vreme, da ne kažem dugi niz meseci, pratim određene blogove hrvatske blogosfere. Da budem brutalno precizan, reč je o horror filmomaniji, koji nekako ima talenta da ubode sve filmove koje ili volim, ili sam gledao u SFRJ eri kada su klubovi piratske kasete držali slobodno na policama, i FearDotu, za koji sam čak i u naletu inspiracije napisao jedan gostujući post (bacite pogled na onaj esej o Fulciju, to je moje delo). Kako sam se vremenom sprijateljio sa drugom Horrorom, nekako smo zajedno došli na ideju da se i ja pridružim inspirativnim hrvatskim bloggerima i dodatno zatrujem ovaj mali ćošak sajberspejsa.

Kako već neko vreme amaterski pišem o filmu i bavim se kolekcionarstvom istoga, bilo je logično da uletim sa nečime čime sam najstručniji, a to je akcioni podžanr. Otkako znam za sebe, gledam isključivo prvo akcione filmove - počeo sam naravno na 80s trashu, ali se vremenom horizont proširio, pa se sada držim striktno stilizovanih stvari iz 70tih i 80tih, a i malo šire ako treba. Ukratko rečeno, ono što vam Horror radi na horror planu, ja ću raditi na akcionom planu.

Šta dakle možete očekivati na ovom blogu ? Neka moja razmišljanja o akcionom filmu, eseje o majstorima akcionog žanra - Sam Peckinpah, John Woo, James Cameron, John McTiernan npr. - pa sve do recenzija akcionih klasika, a i onih koje bi ste realno mogli zaobići. U principu, mislim da ću raditi po sistemu da ću profilirati jednog režisera, i onda se osvrnuti na njegove filmove, ali povremeno možda i malo promešam karte.

Za sada je to - to od mene, a ubrzo ćete na ovoj stranici moći pročitati nešto više o čoveku koji je modernizovao akcioni podžanr krajem 60tih, i koji se i danas sa pravom smatra za oca moderne akcije - reč je naravno o Sam "the Man" Peckinpahu.

I da ne zaboravim, hvala Paranoidu sa feardota za jebozovni header.