25

ponedjeljak

listopad

2021

Nesanica



Kažu da tu stvar ne bi poželjeli najgorem neprijatelju. Ajde, kad vi tako kažete. Niste probali kontra stvar. Manični strah od toga da se nećete dovoljno naspavati. Da će te biti umorni. Tko zna kad ću opet imati priliku zaspati. Kažu vojnici da treba spavati svaki put kad imaš priliku. Potpuno se slažem, nikad ne znaš što se može dogoditi za minutu, sat ili dan i da možeš ostati bez dovoljne doze sna.

Kao tinejdžer nisam mogla izaći van navečer ako bi ujutro imala neku obavezu.
- Pa i ja sutra moram sa starcima na put- nagovara prijateljica.
-Ne znam šta moraš, ja ne mogu biti vani znajući da mogu spavat samo koji sat - odlučna sam.

Kad sam postala majka san je bio isprekidan, ali se spavalo. Kad spava dijete spavaš i ti, nema veze koje je doba dana. U vrijeme kada se s njima već moglo razumno komunicirati objašnjeno im je kako se vikendom nečujno dići i upaliti televizor na jačinu tri. One ranojutarnje bedastoće s maženjem u četvero koje viđate na reklamama za nadmadrace kod nas ste mogli vidjeti tek oko podna.
Za slučaj da mi dođu nenajavljeni gosti ili nedajbože netko pozvoni na vrata dok dijete spava imam sačmaricu u ormaru. U toj fazi života strah od nedostatka sna još se više produbio.

Kad su djeca postali tinejdžeri trebalo je povremeno otići po njih u gluho doba noći. To sam proglasila muškim poslom, muž ionako dokasna gleda TV. Onda ide faza kad kreću voziti sami. Prijateljice su me sažaljevale kako sigurno ne spavam dok se na vrate živi i zdravi.
-Ma da, užas jedan, jedva čekam da ovo prođe – odgovarala bih namještajući umornu facu.
Da joj kažem da nisam nikad u životu čula kad su dolazili doma šta bi žena rekla.
Ako se nešto dogodilo netko bi već javio, ne vidim razloga da do tog trenutka ne spavam.
Pa i nazvali su na kraju krajeva, u tri ujutro sin se prevrnuo s autom na krov, živ je i zdrav, jedna ogrebotina, auto totalka. Zagrlila sam ga, rekla da legne pored mene i zahrkala ko medvjed do deset ujutro, trebalo je nadoknadit noćni prekid.

Moj bračni drug ne dijeli moje probleme. On svoju potrebu za snom može zadovoljiti bilo kad i bilo gdje. Nije jednom zaspao usred svađe dok ja nakostriješena prijetim socijalnim, hladnim oružjem i odvjetnicima Milana Popovića. Samo bi se povremeno prenuo ako bi baš jako kriknula.
Blagoslovljen je to čovjek, i ne zna koliko.
Ja pored toga što se bojim da se neću naspavati još i ne mogu spavati ako nisu stečeni uvjeti.
Potpuni mrak, tišina, jastuk pod glavom, jastuk pod trbuhom, utišan mobitel.
Kad idem leći naštelam TV na najtiše, a on onda nakon par minuta počinje lagano pojačavati dok ga ne nazovem iz sobe da se ne zajebava sa mnom.

Bog nam je onda jednog dana poslao koronavirus. Pričam s jednom poznanicom koja dijeli sudbinu istovjetnu mojoj.
- Kato, pa ja sam ovo čekala cijeli život – rekla je ushićeno.
- Ne moram nikuda nići, nitko mi ne smije doći doma i ne moram izmišljati razloge zašto, mogu spavati koliko hoću i napraviti posao kad meni paše - nabrajala je oduševljeno.
- Je, sve je to lijepo, ali neće dugo – odvratim joj zamišljeno.
Spavam i popodne i ranije legnem navečer, skupljam višak prospavanih sati, ali mali vrag u glavi neda mira. Ovo će prestati, sve će se pokrenuti...ti se Kato nikad, nikad nećeš dovoljno naspavati.

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.