subota, 17.11.2007.
Zima. Zube ima.
 Probudila sam se i vidim snijeg. Cijeli dan ovak i onak uvijek prođe u smislu muvanja po kući. Bauljanja. (Sve su to Majčini izrazi. Koje sam ja pokupila naravno.) Ležanja po podu. Jedenja napolitanki. I tako to. Super su mi ovi dani kad je u četri sata već sumrak,a u pet je mrkli mrak i kad moraš nositi puuuno slojeva vesti na sebi i mama se na tebe dere da moraš nosit štrample,a ti nisi nosila štrample od petog osnovne zato šta te od njih uvijek svrbila guza. (Al voljela sam čupat one mucice koje se stvore na štramplama pa kad ih povučeš onda se sve podrapa i ode sve kvragu. Izluđivala sam svoje s tim.) Dani u kojima moraš staviti šal,rukavice i kapu i krenut svojim putem. Dani koji izgledaju kad pogledaš kroz prozor ko da si u onoj kugli kaj se uvijek kupuju kao božićni suveniri u američkim filmovima. Kad snijeg pada. Danas sam shvatila koliko je blizu Božić i koliko mu se veselim. Stajala sam nasred livade usred grada (dobro nije točno usred,ali dobro...) i bio je mrak i snijeg je padao kao u kugli. Padao je sa svih strana. Učinilo mi se kao da pada odozdola. Zapravo onda bi se penjao... ma uglavnom... Sve je bilo nekako žuto crvenkasto od lampi sa nasipa a Cucak je skakao oko mene i grizao mi hlače i lajao jer je bio ljut jer mu nisam htjela bacati grude. Baš sam zadovoljna današnjim danom. Neću ni van ić. Speći ću kokice i ić leć na pod i gledat teve. Da me netko nezna i pročita ovo,pomislio bi da doma nemam stolice.  |
- 17:00 -
Komentar (15) -