Postaja poslije ove je Barcelona.

U nedostatku lijepših i pametnijih riječi (a bogme i vremena,jer za sat vremena moram ić...) ... Ugodno ljeto,umjereno toplo vrijeme,rashlađujuće more,zanimljive situacije,mjesta i ljude,odmorne dane i neumorne noći želim vama. (A i sebi.) ... O da. Kupila sam knjigu. Pottera. Baš me zanima kak će to ispast.

nedjelja, 08.07.2007.

i je veznik sastavnih rečenica

Jučer je bila subota. I bila sam u kinu nakon dugo vremena. (U zadnje vrijeme blebećem puno o filmovima.) I bilo je super. I gledala sam Transformers. I smijala sam se. I bio je dobar. Stvarno. (Iako nevolim pretjerano takve filmove,možda je bio dobar zbog drugih stvari.) I kokice su bile fine. I neću se hvalit,al odlično sam se zabavila i jako sam zaljubljena. I srčeka su mi oko glave. I imam super dečka. I fino miriši. I pristojan je u kinu. Objasni mi stvari koje nisam skužila i ne smije mi se nego mi to ozbiljno objasni. (I sad sam se službeno počela hvaliti. Neću više. Pardon.) I bilo mi je smješno kad smo se vraćali doma, nije mi htio izvaditi bubicu iz oka samo zato što se bojao da mi ne iskopa oko. I držali smo se za ruke. I zadovoljna sam. I hvala na pažnji. (Malo previše i ima u ovoj priči... oprostit ćete mi.)

nedjelja, 01.07.2007.

Filmovi i ja. Prijatelja dva.

Zašto uvijek imam te sreće sa videotekom? Kao prvo...normalan čovjek uđe u videoteku,pozdravi tetu,ode si izabrat film,plati,kaže doviđenja i ode. Jel? E pa nebi baš išlo. Otkad znam za sebe stalno imam neke „bisere iz videoteke“. To je postalo toliko učestalo da je već i pod normalno. Al je i naporno. Pomalo. Svaki put se psihički pripremam u videoteku. Dakle u subotu sam krenula u videoteku i na putu do tamo prolazila sam kroz prolaz jedne zgrade. Naime...kao što je vjerojatno uobičajeno,u većini zagrebačkih prolaza (ne svima, u al većini je) se skupljaju golubovi. Oniplavi. Oništokrešte. Oništoihzovu"leteći štakori" (ja nebih išla tolko daleko,ali dobro). Nije da ih nevolim. Daleko (miljama) od toga. Al da se ježim od njih,to da. Znate... Čovjek bi pomislio da nakon tri godine redovitog hodanja ujutro po trgu na putu do škole privikne čovjeka na golubove. Ali ne. Ja ne. Ako ikad vidite neku curu kak se grčevito drži za glavu dok iznad nje leti jato golubova... Oooo da,to sam ja. I tako se ja šećem bezbrižno kroz spomenuti prolaz i vidim dva goluba koja se čerupaju. Mislim,ja nebi bila ja da nešto ne napravim. (Može moj tata meni govorit da je prirodni krug/ciklus/štogod takav da se ptice tuku ili da lav mora pojesti antilopu,al ja to nemogu prožvakat.) Stanem. Uzmem kamen. Bacam ga na golubove. Valjda su mislili da sam ih htjela ubit il nešto. Trčala sam sve do videoteke. Glavom bez obzira. Krivo ste mislili,ako ste mislili da je priča gotova. Još ne. Ušla sam u videoteku,osjećajući navalu ushićenja. (Onu specifičnu,kad držite u ruci 50 kuna koje vam je otac dao da posudite čak tri filma. Tri! A i bio je jedan slatki dječak tamo. Slušao je ajpod. S glasnom muzikom.) Malo mi je bilo neugodno posuđivat onaj tipični glupavi američki tinejđerski film pokraj takvog dječaka. (Nisam rekla da je imao naočale. I izgledao je jako pametno.) To je onda značilo da sam morala izabrati nešto intelektualno. To vam je kao da pošaljete talijana da vam prevodi engleski. Možda izgleda dobro u teoriji (jer nećete morat engleski prevađat vi,nego on),al u praksi ne funkcionira. (Nije da nijedan talijan nezna engleski,al sa svima s kojima sam ja pričala znali su reć : „Do you have a boyfriend?“ I to bi bilo to.) I znate šta sam nakraju izabrala? Crtiće. Happy feet i Sezonu lova. O da... i Little miss sunshine. Upravo pokraj tog dječaka. I nasmijao mi se. (Svi mi duboko u duši volimo gledati ono što drugi posuđuje. Stoposto.) I bila sam zadovoljna. I flimom i crtićima. I tim slatkim smješkom. Možda će to promjenit moju sreću sa videotekama. Držmo fige. Update Filmovi ne koštaju 50 kuna. Tolko sam potrošila jer sam išla kupit čips. Nešto se mora žvakat uz film. :)