a ni peta neće bogznakako početi.. u biti ako formalno uzmem februar za početak, možda i bude ok :) još jedan početak ostatka života :)... a zaredali se koncerti... tješim se da će izać taj dvd rijeke..pa ću bar odgledati :) a sava centar... baš sam dobila informaciju da je neke koji su bili u ST pozdravio "tamo"...:)
moji Neki slave veceras treću godišnjicu.. :) a njihova bajka je počela na (ne)normalnoj svirci uz prve taktove Slovenske... Sve Bajke imaju hepi end? ajd.. :) u utorak očekujem detaljan izvještaj o sc...ako se ne predomislim :)...
jao sutra me opet čeka ona francuska i majoneza i sve to... ajd, zadnja u ovoj godini :) pokusavam smisliti sta si sve zelim u iducoj godini.. Sve? ma zelim samo jednu jedinu stvar :) da taj januar prodje sto prije :) onako,da proleti... sluzbeno ga mrzim vec neko vrijeme :)

upravo odslusala iz rijeke... hvala jednoj dobroj dusi...

ja se evo ubijam slusajuci Sava Centar 94. i okomila sam se na kutiju cokolade... tocnije, Atlantis bombonijera, vitaminka... Prilep... piči mi srce sedam osimna :) jugonostalgija? ma ne? lečim tugu čokoladom...

dodatak...
daklem, hvala Marijani za Ne volem januar...
Dejanu za Ratnik paorskog srca...
Sanji za Neko to od gore vidi sve i D-moll
i hvala Nekome sto se javio na jednu pjesmu....

daklem ljudi, slovenska je moja najdraza pjesma, najvise boli, al ipak...da znate za drugi put :)

daklem, ja sam stvarno baksuz i po... pravim ja tu francusku jel... i ok isjeckam tonu i po sastojaka.... kaze mama ajd majonezu ces malo kasnije... i dodje malo kasnije napravim ja majonezu, super majoneza... aaali MALO majoneze... izvadi mama jaje iz frizidera, ajd malo kasnije ces napraviti jos, jer ne smije biti hladno jaje za... MAJONEZU!!! i prije 10ak minuta idem ja napraviti tu...MAJONEZU... i odvojiti ono zuto od onog ljigavog u jajetu, ma sve je to ljigavo.... i idem direkt to u smece baciti... al umjesto ljigavog, ja u smece bacim..sve... i eto sad moram cekat da se jaje..UGRIJE?! razmisljala sam da ga skuham malo, al rece mama da prestanem razmisljat o tome, pa sam eto... prestala... zamotala sam gomilu poklona... i sad su oni natrpani u moj ormar da ih braca ne otkriju... ja evo tipkam na mom poklonu pa nema srprajz srprajz... a ja mrzim blagdane... u biti ne mrzim, mrzim ih samo ove zadnje dvije godine... evo sad imam sluzbenu zelju za bozic i novu godinu, zelim da uskoro prestanem mrziti blagdane... i imam jos par zelja... jednu...dvije? ajd mozda tri... a bolje da ne zelim nista, mozda se ostvari ako ne budem zeljela?....................
i da, sluzbeno sad mrzim majonezu.....

necu vise ovako :(.... ponasam se ko zadnja glupaca... i prema sebi, a pogotovo prema ljudima oko sebe... ne zelim biti takva... najiskrenije mi je zao...

...još jedan lep dan... bila sam na faksu... mirovanje jos jednom... ajd mozda mi treci put uspije kako treba... a mozda se meni i ne studira bas... ja cu bit sretna sto postojim i brojacu zvezde do kraja zivota :) eto! nisu svi rodjeni da budu pametni... :)
idem sad malo setati....
ljubac svima!

...Rijeci nikad nisu bile moje igracke, cesce se igram bojama...Ali pokusavam si slozit nekakvu cjelinu u glavi, a misli se otimaju. Sve je vise nalik na neki san nego na ista drugo...
Jos otkad sam saznala za Taj Koncert dio mene je odbijao vjerovati u to, dok se drugi najiskrenije nadao da ce sve ispasti bas onako kako treba.. splet okolnosti mi nije dopustio da uzivam u pripremama i odbrojavam dane kako treba, do zadnjeg je bilo upitno hocu li se stvarno pojaviti na Gripama, al nekako mislim da nitko nije sumnjao u to.. :)
S obzirom da sam poprilicno nova u OptimiSTima, najveca zelja mi je bila vidjeti sve Njih na okupu. I ljudi...prekrasno ste izgledali :)
Nekoliko dana prije koncerta, u Djoletovom smijeru krenulo je jedno pisamce satkano od najiskrenijih zelja i osjecaja. Na njega nismo dobili ni slova odgovora... Zasto? Ne pitam se sad, cini mi se da je bilo bolje tako... Dan prije koncerta stupili smo s Njim u vezu.. detaljni dogovori uslijedili su sutra... s malo rijeci i neizmjerno mnogo zaprepastenja dogovoren je Susret.. Od tog trena vise ne znam sta je to bilo? Ah, da pa ucestvujemo u bajkama... ne u bajkama, u Jednoj Predivnoj Bajci.. okupili smo se, dakle, u Podrumu, i zazelenili kako nam i prilici i kako su svi vec na to navikli :) oko 17 sati ulazi Djole... Nastala je opca zbunjenost :)
Sat vremena nam nije bilo dosta da shvatimo da se to stvarno dogadja.. Sad bi mi trebao netko jako objektivan da slozi nekakvu pricu o tome, a mislim da u tom razdoblju tamo nije bilo takvih, svi smo bili toliko uzbudjeni da jos uvijek ne znamo sta je to bilo :) u svakom slucaju proslo je ko za cas :) Najdrazeg Gosta ponudili smo domacim prosekom... urucili mu par pokloncica.. Gibonnijeve CD-ove i kao dodatak njima, Ricnik dalmatinskih rici i izraza :)
Djole se cinio jako dobro raspolozen i opusten, ispricao nam je neke pricice i dogadjaje onako kako samo on to zna :) Ma... slika se ne da opisati... OptimiSTi...mali...veliki..nerodjeni...o, da.. zna ona beba gdje je bila, ne morate mi vjerovati, ali ja znam da zna :)... svi mi okupljeni oko njega, kao nagrada za sve ove godine... Poklon za deseti rodjendan? Bolje nije moglo...
Oko 18 sati vec lagano pocinje panika... „Djole, zakasnices...“ iako svi dobro znamo da koncerti nikad ne pocinju bez njega :) ispratili smo Ga iz Podruma, i u manjim i vecim grupicama se uputili prema Gripama.. Policija posvud... „samo da odrade svoj posao“ prolijetalo mi je kroz glavu... usli smo u dvoranu. Od tog trena sam imala jako cudan osjecaj. Da nisam u Splitu! Jednostavno nisam mogla vjerovati da se takvo nesto dogadja... 20:30 koncert jos ne pocinje... kazu, vani je uzasna guzva.. ajd da pricekamo da udju... rijeke ljudi su se samo slile unutra.. mi smo vec posteno zauzeli svoje mjesto na tribinama, i igrali se nasim lampicama, i kojekakvim svijetlecim rekvizitima :) Pocinje... dogadja se... sve je u redu... Devedesete?! Prvi sok te veceri :) publika...zborno pjevanje... jako dobro uigran zbor, nismo ni sumnjali...Neko to od gore vidi sve? Rece Djole da je Taj Neko tu vece bio specijalan gost, i red je da je bio.. ...neke bistrine se nepovratno mute? O da, ali nasa Carolija nikad... pjesma za pjesmom,.. prica za pricom... Osjecali smo se poprilicno vazno te veceri :) neupuceni dio publike je pitao zasto se bas Nama stalno obracao... Ne vrijedi objasnjavati..
Zivot je more... nasa mala himna... Polako se gubim medju svim pjesmama... Ratnik paorskog srca... Jos jedno veliko iznenadjenje... „jer su se carevi igrali rata... zao mi konja...“
Samo da rata ne bude? Ne, jos ne vjerujem... Provincijalka otpjevana na mobilni... Jel se samo meni cinilo da publika uopce nije disala za vrijeme tog poziva? :) Zvijezde su se neprestano spustale u publiku.... ne, pjesme su izvlacile zvijezde iz publike... Lepa protina kci ih je najvise izmamila.. Ma nek se sruci..Jednom su sadili lipu...sta da pricam...reci bi sve pokvarile.......... Vasa..D-moll..Svirajte mi jesen stize...........Baby blue..sorry morala sam..iako sam si obecala da nista takvo vise u zivotu necu napravit... sto bi reko djole...obeco sam al jebesga...Miholjsko leto...opet ista prica ko i sa Baby blue... lose utice na mene i tacka... slovenska me slomila jos samo malčicko,onako kako samo ona to moze... i sve to u nasem gradu nakon 14 godina... Cirkus je prebrzo produzio dalje... Nismo se ni okrenuli, vec su prosla cetiri sata... Svjetla su se popalila i pokazala one nase grceve na licu.. one dobro poznate, blesave osmjehe... Na izlazu mi prilazi sasvim nepoznata cura... „znas..nije ti bas pametno biti medju ovoliko ljudi...“ ma idi lutko lepa, ti znas sta je meni pametno... Ono me spasilo :) a sve drugo... sve drugo ce doci na svoje...
Djole je nesto pomaknuo u ovom gradu, a nasa srca vratio na mjesto...
Majstore, hvala ti na toj Caroliji...
Nama preostaje da se i dalje medjusobno stipamo i pitamo jesmo li sve to sanjali...
Nekimapreostaje da zale sto nisu bili... neki su bili tamo a da ni ne znaju da su bili... ih bolje da prestanem, inace cu opet napisati nesto sto ni ja za dva dana necu razumjeti...

(priča "posuđena" s jednog bloga.. predivna je...)
Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato i pocela da pada i pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju i slucajno se spustila na planetu Zemlju.... Na kontinent, koji se zove Evropa... U jedan grad na koji nikada nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, da mu svetli u fenjeru. Jedan general je zeleo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!
Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jedan porodiliste na kraju grada....
Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Na cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben.
Kada bi se Sanja osemhnula, smesio se on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio jedan decak. Vanja.
Zasto bebe, uopste, placu?Kazu zbog toga, sto im je bilo mnogo lepse tamo odakle dolaze na svet, nego ovde, kod nas. A, odakle dolaze bebe? Bebe dolaze iz ljubavi. A, gde je ljubav? Ljubav je izmedju onih koji se vole.
Ali, Vanji je bilo mnogo lepse u porodilistu, nego tamo odakle je dosao, jer je dobio nesto odmah pokraj Sanje, u koju se zaljubio cim je progledao – znaci, zaista, na prvi pogled!
Najpre, ona nije bila celava i crvena u licu kao ostale bebe, vec je bila otmeno bleda i imala je divnu dugu crnu kosicu, koja se izvanredno lepo slagala sa belim jastukom.
Onda su pili mleko i spavali, pili mleko i spavali, pili i spavali i bilo im je pomalo dosadno. Jedva su cekali da ih puste napolje, pa da vide taj svet o kome su slusali devet meseci.
Onda se jedno vreme nisu vidjali, jer su ih vozili u kolicima iz kojih se vidi samo nebo.
Posto je kasnije prohodao, jer je bio pomalo lenj, Vanju su vozili duze od Sanje, pa su mu zbog toga oci postale plave. Onda se jednoga dana slucajno sretnu na klackalici.
- Je l’ me se secas? – upita ga Sanja
- Secam se...- rece vanja – Znao sm da cemo se jednog dana sresti!
- Kakvo ime si dobio? – upita ga Sanja
- Vanja! A ti?
- Sanja! – rece ona sa olaksanjem, jer se plasila da im se imena nece slagati.
- Sanja i Vanja! Kako se to divno slaze! – rece covek koji je prodavao balone, slusajuci njihov razgovor.
Onda su ih njihove mame uzele za ruke i odvele svaka na svoju stranu.
Dugo su se osvrtali jedno za drugim...
I tako je pocela njihova ljubav... A sta je to – ljubav? Kada gledas u zvezde bez razloga i kada podelis zvaku i kada poklonis cvet... Kada onome koga volis das jedan krug i ustupis ljuljasku u parkicu kada je na tebe red da se ljuljas! Kad onome koga volis das jedan griz i kada podelis sa njim gumicu za brisanje na dvoje i kada mu das jedan liz! Kada nacrtas srce i unutra upises vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam sta je!
Slavili su istog dana rodjendan... Onda su prolazile godine, a oni su zajedno rasli. Igrali se skolice... Sedeli u istom razred... u istoj klupi... ucili su sta je domovina... A sta je to – domovina? Akvarijum je domovina za zlatne ribice. Dimu je domovina lula. Puzu je domovina na ledjima. Crvu je domovina jabuka a cvetu saksija. Pceli je domovina cvet. Sanjina i Vanjina domovina bila je njihova ljubav.
Dobili su u isto vreme ospice... pa onda zauske... Pa, prvu nagradu za sviranje u cetiri ruke, u muzickoj skoli “Mokranjac”. Zajedno su se klizali. Zajedno su vozili rosule. I isli u zajednickom kisnom mantilu, samo da se ne bi rastajali ni za trenutak.
- Sta ti je to na kolenu? – upita je jednog dana Vanja.
- Oh, nista! Mladez – odgovori Sanja.
- Mene podseca na neku tamnu zvezdu! – rece on.
- Zaista? – obradovala se ona – podseca i mene, ali ne smem to nikome da kazem!
- Lepa je... – divio se Vanja.
- I meni se dopada... – kazala je Sanja.
- Smem li da je poljubim?
- Smes... – rece Sanja i on poljubi malu tamnu zvezdu, na sta se Sanja zarumeni.
- Hoces li da budes moja zena? – upita je.
- Hocu! – odgovori ona tiho – Ali samo ako se zakunes da ces me uvek voleti.
- Kunem se! – zakleo se Vanja.
- To je vazno zbog toga – nastavi Sanja – sto ne bih podnela da zavolis neku drugu! Znas, cini mi se da cu ziveti samo dotle, dok me zaista budes voleo...
- Ludice! – pomilova je Vanja po kosi – kako te ne bih voleo?
- Verujem ti i molim te da nikada ne zaboravis svoju zakletvu, jer od nje zavisi moj zivot!
Onda su se vencali i na ovom mestu bi se zavrsila svaka bajka, recima da su ziveli dugo i srecno i imali zlatnu decicu, da Vanja nije bacio oko na lepu Sanjinu kumu. Kuma je zaista bila zanimljiva i privlacna. Imala je dugu svetlu kosu i plave oci slicne Vanjinim.
- “ Kako je samo lepa! - pomisli on – Bas bih voleo da je poljubim!”
U tom trenutku, Sanja se saplete o vencanicu.
- Oh, do malo pre mi je bila taman! – rece uplaseno – A, sada mi se cini predugackom....
Vencanica je bila kao i ranije, ali Sanja nije. Smanjila se za deset santimetara. Jer, kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u nasim ocima. Kada pozelimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i zive, uglavnom, bez ljubavi, a da im nista narocito ne smeta. Mozda zbog one male luckaste zvezde na kolenu, Sanjin slucaj je bio izuzetak, ona je htela sve ili nista! Nije podnosila prevaru, na koju se ostali lako naviknu. Sanja se nije smanjila u sebi – ona se stvarno smanjila, ali u tom trenutku niko nije primetio.
- Sanja, sta ti je? Sta se desilo? – upita je zabrinuto Vanja, videvsi da je malo pobledela.
- Oh, nista! – odgovori ona zbunjeno – ucinilo mi se samo da je pala jedna zvezda...
- Ali sada je dan! – zacudi se Vanja.
- Pa, sta? – rece ona – Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.
Sem te male neprijatnosti, na njihovoj svadbi, koja je protekla veselo, nista se posebno nije dogodilo. Sanja uskoro zaboravi na predugacku vencanicu, misleci da joj rasejana krojacica nije uzela tacnu meru.
Onda su lepo ziveli zajedno u potkorvlju jedne stare kuce na Zvezdari, odakle se u Beogradu, kad je vedro, najlepse vide zvezde. Nocu bi sedeli na terasi i gledali ogormni nebeski svod, trazeci Sanjino zvezdano jato.
- Je l’ me jos volis? – upita ga ona.
- Volim te! – odgovori on, zevnuvsi.
- Isto kao pre?
- Ne!
- Ne volis me kao pre?
- Volim te mnogo vise!
Ali u trenutku, kada je Vanja pozeleo u sebi slavnu zvezdu iz varijetea, koju je gledao prethodne veceri kako vesto barata loptama, ugasi se iznenada nekoliko zvezda, a Sanja se smanji za citavih trinaest santimetara.
Sve je cesce morala da zavrce nogavice svojih najdrazih izbledelih farmerica, cija je boja podsecala na Vanjine plave oci, ali i to je imalo dobru stranu – veoma lepo su joj stajale tako zavrnute i jedno vreme citav Beograd ih je nosio na Sanjin nacin!
Onda se Vanji mnogo dopala jedna balerina iz “Labudovog jezera”, pa se Sanja smanjila za jos devet santimetara.
I kad god bi Vanja pozeleo neku od lepotica, koju bi video u prolazu, Sanja se smanjivala za po koji santimetar. Naredna tri santimetara odnese joj jedna macka premazana svim bojama... Onda su Sanjine mini-haljine postale maksi!
No, i to je imalo svojih dobrih strana: osvezila je na taj nacin garderobu i godinu dana nije morala da kupuje nista novo...
Onda je Sanja pocela da se oblaci u prodavnicama decje konfekcije, jer su joj stvari za odrasle postale prevelike. Ponovo je nosila svoje omiljene crne lakovane cipele sa srebrnom kopcom, kao kad je bila mala i pevala sa Vanjom u skolskom horu. Mada je tada imala vec dvadesetjednu godinu, nije bila veca od kakve devetogodisnje devojcice. Vanja je cesto vodio Sanju u setnju. Volela je da jede princes-krofne u poslasticarnici. Zimi joj je kupovao toplo, tek ispeceno kestenje, a ponekad su odlazili u Zooloski vrt da hrane majmune kikirikijem, a srne senom.
Onda ih jedanput sretne neka stara Vanjina prijateljica:
- Gle, koliko ti je samo porasla kcerka! – rece – Kako se zoves, duso?
- Sanja! – rece Sanja.
- Imas, znaci, isto ime kao i tvoja mama, zar ne? – rece dama – I licis mnogo na nju.. Pozdravi je kad se vratis kuci!
- Hvala, gospodjo! Hocu... – rece Sanja, kao svako lepo vaspitano dete i smanji se za santimetar, jer je primetila da Vanja sa ceznjom gleda tu elegantnu damu.
Onda je Vanja poceo da kuca u cetiri ruke na masini sa jednom lepom, ridjom daktilografkinjom i Sanja se smanjila za pet santimetara! Onda su jednog dana gledali zajedno televizijski program i Vanji se mnogo dopala neka cuvena pevacica, koja je imala divan glas i jos lepse telo, pa pomisli kako bi bilo divno pevati sa njom u dva glasa. Sanja se istog casa smanji za dva santimetra i jedanaest milimetara. Ali i to je imalo svojih prednosti: bila je mala, a nije morala da ide u skolu...
Onda se Vanja, koji je bio dobar covek, trudio da ne misli vise ni na jednu drugu osobu, i prestao je jedno vreme da se okrece na ulici za lepoticama, znajuci da ce svaka njegova zelja smanjiti njegovu prvu ljubav – Sanju, koju je mnogo voleo.
Krajnjim naporom uspeo je u tome, i pola godine Sanja nije izgubila ni jedan milimetar i bilo joj je lepo.
Ali na nekoj modnoj reviji, gde su se prikazivale nove haljine za prolece i leto, Vanji se mnogo dopade jedna kratko osisana manekenka, koja ga je stalno gledala.
To je izgleda bilo jace od njega, i Sanja se opet malo smanji. Da se ne bi slucajno izgubila u krevetu, Vanja joj je kupio divan krevetac u kome spavaju lutke i namestio joj ga na nocnom ormaricu. Sanja je i dalje volela da se lepo oblaci, ali bilo je tesko pronaci odecu za tako malo stvorenjce, koje je, uz to, bilo i zena sa mnogo ukusa. Sta su radili? Kupovali su lutke Sanjine veliicne i presvlacili je u njihove haljine. Niko od gostiju nije vise mogao da razlikuje Sanju od njenih malih prijateljica – lutaka, i to je cesto izazivalo smesne zabune. Kada bi neko usao u sobu bez kucanja i zatekao Sanju i njenog muza u razgovoru, pomislio bi da je Vanja poludeo i da se igra sa lutkama. Ali to, naravno, nije bilo tacno – on je tesio Sanju sto je tako mala, tvrdeci da je voli jos vise nego pre. Koliko se Sanja smanjila za sve ovo vreme, najbolje se vidi po vencanom prstenu. U pocetku, ona je taj prsten nosila na srednjem prstu leve ruke. Ali, kad poce da joj spada, premestila ga je na kaziprst, a onda na palac. Posle izvesnog vremena, nosila je svoj prsten oko zglavka na ruci, kao narukvicu. Ali i to je imalo svojih prednosti: nije morala da kupuje nov nakit, kao ostale zene. Onda su jedanput dosli gosti, Sanja, koja je bila radoznala i volela da slusa sta se prica za stolom, vozila se na malim rosulama oko casa sa vinom i zelenih salata, da bolje cuje razgovore. Te rosule izradio je narocito za nju, jedan sajdzija od najfinijih zlatnih tockica iz pokvarenog sata. I bas kad je okretala oko zdele sa pudingom, podize je sa dva prsta oko struka, neka gosca i stavi je na svoj dlan:
- Jao, sto je slatka igrackica! – rece Vanji – A, gde joj se menjaju baterije?
- Budalo! – viknu Sanja – Ja sam ziva! Ziva sam! Ziva!
- Pa ona ume i da govori! – zacudi se dama – Sigurno ste je kupili u Italiji?
Vanja, koji je primetio koliko se Sanja uzbudila, uze je pazljivo sa daminog dlana i nezno spusti na salvetu od batista gde Sanja, posto se sita isplaka, slatko zaspa.
Onda je Vanja jedanput leteo avionom i dopala mu se mnogo jedna stjuardesa, pa se Sanja opet malo smanjila. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Posto vise nisu mogli da sviraju klavir u cetiri ruke, kao nekada, Sanja se izvezbala da sama svira svoju omiljenu kompoziciju “Za Elizu”, trceci tamo, amo, po klavijaturi i to je zvucalo veoma lepo... Onda se pojavilo pitanje kako ce Sanja citati knjige? U jednoj prodavnici, pri vrhu Bulevara revolucije, Vanja je kupio male merdevine iz nekog rasparenog kompleta olovnih volnika. Postavio je knjigu uspravno i Sanja bi, poput molera, uzjahala merdevine i krecuci se njima citala red po red. Mada je po godinama bila vec odrasla, sve su je vise privlacile bajke, a narocito ona narodna, o maloj vili. Cinilo joj se da su ona i mala vila po svemu slicne. Kao da je dobila sestru bliznakinju. Vise nije bila usamljena. Ipak, ubrzo se zamarala od napora i nije uspela dnevno da procita vise od dva, tri reda. Spustala se onda sa merdevina i sedela u hladu starog dvorca iz bajke. I onda, kako god bi Vanja pogledao ili pozeleo neku lepu devojku, svet je bio sve veci i veci, a Sanja sve manja i manja...
- Necu da zivim vise sa svima vama! – govorila je tuzno – Suvise ste svi veliki, trapavi, grubi i mnogo vicete kad govorite! Uz to ste i prevrtljivi i neprestano lazete. Ne drzite se obecanja! Ne umete da budete verni. Idem natrag u svoju bajku!
Pred njom se nalazilo divno, bistro jezero smaragno plave boje. U jezeru se ogledao zamak, lepi Princ, dvorska svita, konji, konjusari i sve ostalo sto zivi po bajkama. Sanja htede da zakoraci na stazu sto je vodila ka dvorcu, ali se sudari sa glatkim zidom hartije – sve je to bila samo odstampana ilustracija.
- Oh, hocu li se ikada probuditi iz ovog ruznog sna! – uzdahnu ona i zaspa na jastucicu za igle.
Ali i to je imalo svojih dobrih strana: posto se uverio koliko Sanja voli jezero, Vanja je napunio jednu staklenu zdelu bistrom vodom, pa je Sanja mogla da pliva do mile volje, a ponekad je jedrila i na dasci, u cije je jedro duvao njen muz, izigravajuci vetar...
Onda, da nekako ubije vreme dok je cekala da se Vanja vrati sa posla, Sanja bi krenula na putovanje. Od dve mrvice hleba napravila bi mali sendvic za slucaj da ogladni, pa je za jedan sat obilazila citav globus peske. Gledala je lavove i slonove u zarkoj Africi, slusala dzez u Njujorku, druzila se sa pingvinima na Juznom polu, vozila se na sneznoj trojci kroz zavejanu Moskvu... Upoznala je tako mnogo zanimljivih ljudi i naucila vise stranih jezika. I to samo za jedno pre podne! Sto je najlepse, ljudi i zivotinje, koje je sretela u setnji globusom, bili su, takodje, mali kao i ona i sa njima joj je bilo veoma prijatno, jer nisu nalazili nista cudno u njenom sicusnom rastu. Onda bi se Vanja vracao kuci i ona mu je pricala sta je sve videla i dozivela dok je on bio odsutan. Vanja bi je podigao na svoje rame i slusao price, koje bi mu dovikivala u uvo. Naravno, kao i svi ostali ljudi bez maste, on joj nije verovao ni reci! Mislio je da je sve izmislila iz ciste dosade. Globus je za njega bio samo jedna mrtva stvar, cija je unutrasnjost potpuno prazna. Kako se samo varao! Otvorite svoj globus, pa cete videti sta je u njemu! Naravno, ako ste fina osoba, pronaci cete u globusu i pingvine i dzez u Njujorku i slonove i lavove i sneznu trojku... Ako niste, sta se tu moze – za vas ce unutrasnjost lopte biti jezivo prazna. Poneka je Vanja nosio Sanju na svoja putovanja, jer ga je bilo strah da je ostavlja samu kod kuce. Mogla bi je pojesti neka zlocest macka ili odneti slucajna vrana...
Stavljao je Sanju u mali dzep od kaputa, tamo gde se drzi bela maramica. Sanja je volela da gleda svet iz Vanjinog dzepa. Kada bi joj dosadilo, pokrila bi se maramicom i zaspala. Na poslovnim sastancima, svi su mislili da Vanja u tom dzepu cuva neku narocito dragu olovku. Niko nije ni sanjao da mu je unutra prva i najveca ljubav!
Jedanput se Sanja iznenada probudi u sred noci, jer je sanjala nesto ruzno. Vanjin kaput bio je prebacen preko stolice u nekoj nepoznatoj hotelskoj sobi. Vanja, koji je potpuno zaboravio da je izvadi iz dzepa, spavao je, za Sanju, kilometrima daleko u svom krevetu. Mada se plasila visine ona se ipak odluci na ocajnicki poduhvat: isekla je maramicu na uske trake i povezala ih mornarskim cvorovima, pa se tako spustila iz dzepa na tepih. Pesacila je satim po patosu izmedju nogu od stolica i stola, koje su joj sada licile na dzinovske stubove, obilazila je, kao planine visoke cipele i najzad, na smrt umorna, uspela je nekako da se popne do Vanjine glave na jastuku i da mu se cvrsto uhvati za lancic oko vrata. Taj lancic mu je poklonila za dvadeseti rodjendan. Sada je to za nju bio lanac slican onome sa neke velike dizalice!
- Hej, pa to si ti! – rece Vanja zevajuci, kada se ujutru probudio – Zar nisi ostala u dzepu?
- Molim te, ne govori tako glasno! – zamoli ga Sanja – Plasim se da ces me oduvati...
Tog jutra smanjila se za milimetar i po, jer je Vanja sanjao Mis Jugoslavije za tu godinu. Ali i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja uvek bila uz njega umesto priveska na lancicu... i vise se nisu razdvajali. Onda se toliko smanjila da je Vanju bilo strah da je slucajno ne zgazi na tepihu, kad se kasno vrati kuci sa nekog provoda. Stajao bi u vratima i paleci svetlo vikao:
- Sanjaaaaaaaaa! Sanjaaaaaaaaa! Gde si! Javi se!
- Ku-ku! Ku-ku! – zapevala bi drvena kukavica iz starog zidnog sata, ciji bi mehanizam Sanja pokrenula, cim bi ga cula da dolazi. Ona se, naime, uselila u kucicu za ptice i lepo je uredila na svoj nacin. Imala je unutra sve sto joj treba.
- Gde si bio do sada? – pitala je Vanju.
- Bio sam na nekom dugom dosadnom sastanku... – lagao je opet, znajuci da ce se od svake lazi Sanja opet smanjiti.
I smanjila se. Ali to je bilo jace od njega. Ipak, i to je imalo svojih dobrih strana! Sada je Sanja postala toliko mala da je mogla jahati na zutom kanarincu. Letela je na njemu, kada je bilo lepo vreme, upravljajuci malim uzdama. Najvise je volela da slece nedeljom na pijacu Zeleni venac, tamo gde su se prodavale ptice. Sletela je na kaveze i otvarala vrata, oslobadjajuci kanarince, stiglice i raznobojne papagaje... Jedanput je Sanju slucajno snimio fotoreporter velikih ilustrovanih novina i njena slika na kanarincu pojavila se na naslovnoj strani. Onda jednog dana Vanju poseti direktor cirkusa “Evropa”. Trazio je da Sanja nastupa u njegovom programu, jasuci na zutom kanarincu, ali Vanja je nije dao.
- Zasto? – cudio se direktor cirkusa – Pa, zaradicete velike pare i bicete strasno bogati!
- Zato sto je volim! – odgovorio je Vanja i Sanja prestade da se smanjuje citavih nedelju dana, sve dok on ne ode na veceru sa jednom poznatom lekarkom, koja je, navodno, mogla lekovima da poveca Sanju za celih pola metara.
Ne znamo sta je bilo na toj veceri izmedju njih dvoje, ali vec sutradan, umesto da raste, Sanja opet poce da se smanjuje. I smanjivala se, smanjivala, sve dok ne postade nevidljiva golom oku, i to vise nije imalo svojih dobrih strana.
Onda je Sanja zauvek nekuda iscezla. Niko ne zna kuda? I tek onda, kada je vise nije bilo, ona poce strasno da nedostaje Vanji. Svaka stvar ga je podsecala na nju... njene lutke, krevetac, male merdevine, globus po kome je putovala, lavovi u zarkoj Africi, dzez iz Njujorka, ruske pesme, prsten, male rosule, sve...
Jednostavno, Vanja nije znao kako da nastavi zivot bez nje. Sve one lepotice za kojima se nekada okretao na ulici, za kojima je ceznuo i koje je sanjao, izgledale su mu nekako trapavo, suvise velike i ruzne. Uz to, smetalo mu je sto vicu kad govore. Sada je ceznuo za Sanjom. Osecao je da se nalazi negde blizu njega, samo nije mogao da je vidi. Uzalud je kupio veliko povecalo, pa cak i mikroskop – Sanja kao da je propala u zemlju!
Dok ga je jos sluzio vid penjao se na krov kuce i trazio je na nebu. I zamislite sve zvezde iz Sanjinog jata ponovo su bile na broju! Mozda je ona njena tamna zvezda na kolenu, koja se godinama pretvarala da je samo obican mladez, odvela Sanju natrag, na nebo?
Ko zna? Vanja onda pocne da je trazi u bajkama i svi su se cudili sta jedan star covek trazi u knjizarama po odeljenjima za decu? Trazio je po ilustracijama, prevrtao i okretao listove, ali nikako nije mogao da je pronadje. I znate sta? On je jos uvek trazi... lako cete ga poznati po tome sto uvek ide pognute glave, polako, korak po korak gleda pred noge da slucajno ne zgazi Sanju.
Svi oni, koji traze nesto vazno, nesto dragoceno, nesto sto su davno izgubili, koracaju na isti nacin. Poznacete iz po tome sto ih na ulici nista drugo ne znaima: samo gledaju ispred seve, samo gledaju i traze, traze...
A mozda je Sanja jos uvek sa Vanjom? Mozda je toliko sitna, kao najsicusnije zrnce zvezdane prasine zalutalo na planetu Zemlju?
Mozda mu je u kosi, u uhu, mozda mu je u zenici oka, pa mu zato svetle oci; mozda je zaista tamo, samo sto on to ne moze da zna?

Momo Kapor

teška mazohistička škola... ono, kad me već sve oko mene muči, ajd da se ja još malo dokrajčim... a volim tu pesmu... ma...proći će za tren...ja sam samo malo...malčicko... ajd... možda malo više...

Tako je lip dan, a ja sam tako bezveze... nekako... previse toga mi fali...fale mi ljudi, fale mi setnje, maratonsko ispijanje kava, faks... ukratko, fali mi normalan zivot... ljudi uporno usporedjuju ovaj moj zivot sa bigbrader kucom..ma ne... ovo je jos gore...moram jos malo izdrzati...al sto manje vremena ostaje meni je sve gore... prokleta tehnologija... kompjuter i mobitel jos su mi jedina poveznica sa svijetom.. bankrotiracu... ne mogu vise... idem moljakat mamu da izadjem bar pola sata van...

jel iko stvarno vjerovao u to da cu ja sjediti čitav koncert? :)
dakle... oko 17h... okupili smo se u Podrumu jedne Optimistice, i pošteno zazelenili... ljudi kad čuju podrum obično slože upitne face... uručili smo mu par poklončića, malo popričali, slikali se... nabavljen je pravi domaći prošek, koji je izazvao nastavak stihova... "...ta neću valjda mlekom...prošekom..." na kraju su svi digli paniku oko djoleta, da ne zakasni na koncert :) ispričao je poznatu priču kako nikad koncerti ne počinju bez njega, al u malo novijoj varijanti.. naime, kad su on i aleksa išli na novosadski koncert, djole je stao da kupi nešto, a aleksa dobar i savestan kakav već je, je pitao:"a šta ako mi dođemo, a koncert već počeo?"... i tako, svašta nam je pričao... okupilo nas se svakakvih optimista... malih, velikih, nerodjenih.. al definitivno je najrazigraniji bio Grgo, zlatni retriver kad smo ispratili djoleta krenuli smo i mi polako prema gripama... zauzeli pozicije na tribinama. al vratiću se ja u prvu red, samo da znate :) mene su, onako, malo čudno gledali svi... BAŠ se pitam zašto :) naravno da ni u ludilu ne bi mogla pogoditi pjesmu kojom je počeo.... devedesete...pa neko to od gore vidi sve.pa..pa.. ne znam, tu se vec polako gubim... očekivala sam dosta od tog koncerta, dobila daleko više...ratnik paorskog srca? samo da rata ne bude?....mislim atmosfera je bila fenomenalna.. al ispričavanje..kao, neću se ja ispričavati, pa se opet ispričava... to je nešto što smo, nadam se, prošli i završili, i da više nikad neće biti ispričavanja tog tipa na koncertima... ispričavanje što nije otpjevao neku pjesmu? to još prolazi :D
i opet....koliko god je divno u prvom redu, divno je ponekad pogledati stvari i malo sastrane kad se zvezde spuste u publiku... ma, ne, one su tu... neke pjesme ih samo malo vise izvuku...ne znam... ja sam prepuna dojmova i flasheva, i ne znam ja to upakirati u reči kako treba.. ja sam tu samo da slušam, čitam il već nešto tako...provincijalku je otpjevao Provincijalki na mobilni...divno... na izlazu su mi prilazili sasvim nepoznati ljudi... jedna cura...žena...šta ja znam... je rekla:"znaš, nije ti pametno biti među ovoliko ljudi!" "znam, al da sam ovo propustila...pa sama bi se ubila!" sve to dođe na svoje... ovaj koncert... je velika đoletova pobjeda, i mala pobjeda svakog splitskoga fanatika...a čini mi se da ih ima... nešto se dogodilo ovdje :) ma ne...to samo đole tako utiče na ljude....

dolazi cirkus u nas lepi grad?
pa onda dobro....
jos ne vjerujem u sve sto ce se danas dogoditi..
detalji ce biti na blogu, zar sumnjate? :)

nemam pojma sta sam ja ode napravila... al ocu da mi ova slika bude u backgroundu... ako ima kakva dobra dusa koja bi to estetskije napravila nek mi se javi :)

mogu li se neke stvari u zivotu sprijeciti? ne... moze li se neke stvari zaboraviti? ne... moze li se od nekih stvari pobjeci? da...i psmtr uvijek to cinim... a nista...mozda cu jednog dana biti dovoljno hrabra ostati unatoc svemu.. sad ne mogu..

....napokon doma..svaka cast zagrebu, al sto je previse... nije da mi je doma nesto osobito lipo, al puuuuno je lipse nego zadnjih 20ak dana... fali mi moja soba :) naime, protjerana sam iz nje uredjenja radi.. i jos se borim sa posljedicama bolnickog lijecenja nalik mucenju :)
Izmasakrirali su mi prepone, i sve se nesto nadam da cu uskoro poceti normalno hodati, jer ovo nije bas najprakticnije ni najestetskije rjesenje :) ajd...sljedeci kateter ide kraj kljucne kosti, i jako se nadam da im nece opet tri pokusaja trebati da ga ubace... idem na koncert :) definitivno... jedva cekam... tipkam upravo na mom novom kompu.. acer notebook, aspire1800.... genijalan :) eto, da se bar imam s cim druziti kad vec ne smijem izlaziti iz kuce.... a dan je divan.... nema veze, bit ce jos takvih..