Ravnice kao groblja

Kako dosadne su mi ove ravnice,
široki putevi ko prostrana groblja
kud izapran svijet bahulja i hoda,
ni strasti, ni želja, muke ni krivice.

O, kako su mrtve sve ove bjeline
i na licima bez lica zapis vidim
epitaf na čelima čitam im živim,
zauzeti, klate se u vonj širine.

Kako se pejzaži razvlače u nigdje,
bezbojni, beživotni, željnom oku
prijanjaju nametljivo mome boku,
grle me, s njima da u mrtvilo idem.

Vjetar ko šušanj, ne čupa mi kose,
ne sapinje mi utrobu mrtvo gromlje,
ne golica mi korak put kojim prođem,
vatre da mi utope u mlake vode

28.10.2021. u 17:00 | 16 Komentara | Print | # | ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

< listopad, 2021 >
P U S Č P S N
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31

Opis bloga

Ja nisam nikad vidio tvog lica,
a pregršt sunca,
jedina što je pala na moj put,
biješe iz tvoje ruke
Sudbina. Snijeg i vjetar i strah.
Jedina, jedina radosna vijest
što je pala u moj kut,
biješe iz tvojih usta.
Praštaju se putevi tamom i zaboravom.
Jedan čas je stala uboga duša,
ne znajući kuda s očima,
i drhtala.
Tako je prošao život.
I nikad nisam vidio tvog lica.

I. Andrić





Zar sam ja kriv

Zar sam ja kriv što mi život nije mio,
što ujedno volim i mrzim sve ljude.
Znam budućnost moja kakva će da bude,
jer to je poklon moje muze bio.

Zar sam ja kriv što sam pesnik koji
peva teške muke i gorke nevolje?
Nisam to postao od sopstvene volje -
takvu sudbinu usud meni skroji.

Znam - životna staza ružama ne cveta;
Ona je buncanje, duše bolne san,
i pesma moja dosadna je, znam,
ali ja kriv nisam - takav sam poeta.

S.Jesenjin