U pokajanju

Bez glasa jauk tamne duge noći
nepovratnih sreća, u mahnit bijeg se dao.
Kao u četveropreg upregnut uzdah,
nemilosno progonjen kroz dolinu tjeskobe
u sunovrat pao.
Bože, svijetliš li put kojim sam posrćem
u svojoj ludosti, u znanju i neznanju,
kojeg si svetošću svojom od iskona, u počelu
na čelo moje sudbine Ti voljno upisao?
Gdje nestao je ah nevin i krotak,
pobran s majčina krila...
Kad, u koji to čas postao je bolan jauk
po kazni pokajnika?
Odgovora niotkud iako sam vrisku
iz satrvenih peta, u očaju ljutom,
dao svu svoju snagu.
Na mene se grozno kroz prazan eho hita
tišina u pokajanju,
nalik mome sramu, nalik mome strahu.

22.06.2021. u 19:00 | 10 Komentara | Print | # | ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

< lipanj, 2021 >
P U S Č P S N
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30        

Opis bloga

Ja nisam nikad vidio tvog lica,
a pregršt sunca,
jedina što je pala na moj put,
biješe iz tvoje ruke
Sudbina. Snijeg i vjetar i strah.
Jedina, jedina radosna vijest
što je pala u moj kut,
biješe iz tvojih usta.
Praštaju se putevi tamom i zaboravom.
Jedan čas je stala uboga duša,
ne znajući kuda s očima,
i drhtala.
Tako je prošao život.
I nikad nisam vidio tvog lica.

I. Andrić





Zar sam ja kriv

Zar sam ja kriv što mi život nije mio,
što ujedno volim i mrzim sve ljude.
Znam budućnost moja kakva će da bude,
jer to je poklon moje muze bio.

Zar sam ja kriv što sam pesnik koji
peva teške muke i gorke nevolje?
Nisam to postao od sopstvene volje -
takvu sudbinu usud meni skroji.

Znam - životna staza ružama ne cveta;
Ona je buncanje, duše bolne san,
i pesma moja dosadna je, znam,
ali ja kriv nisam - takav sam poeta.

S.Jesenjin