Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 02.12.2019.

Jugo će, kažu





foto:otočka

Jugo će, kažu, oni što vide
da ponovo krećem na put za nigdje
Jugo se sprema, valovi dižu
pogledi njeni me više ne stižu

Dalekim sad plovim morem
zaboravljam naše zore
ostaje mi samo more
i vjetar što tuče u lice i dušu

Galebovi u daljini
more i ja u blizini
prilazi mi, ja mu pričam
o ljubavi jednoj što bila je davno

Okreće Jugo, more već vrije
Bog je uz mene, strah me nije
samo što dalje, druga obala zove
mislim na sutra, ostavljam snove

Rakovi, školjke i morske alge
i mnogo, mnogo kamenog cvijeća
na grobu mome umjesto svijeća
svjetleće ribe držaće stražu
more zna svu moju bol

/Jugo
Giuliano, Marjan Ban /

02.12.2019. u 14:59 • 27 KomentaraPrint#^

nedjelja, 01.12.2019.

Ljepota kreacije





















foto: otočka





















01.12.2019. u 22:05 • 17 KomentaraPrint#^

subota, 30.11.2019.

Foto Vala













foto:otočka











30.11.2019. u 18:25 • 21 KomentaraPrint#^

utorak, 26.11.2019.

Rođendan


foto:otočka

Sat mog rođenja je uvik bija sporan.
26.11. u 24:00.
Hm, koje je to vrime?
Pa smo na mnogim proslavama tražili tumačenje ovih brojki od našeg dragog prijatelja, profesora matematike.
A ja sam to, lukavo, godinama koristila za slavit 26.i 27.
Dvaput je uvik dvaput!!!

Napravila san lipu platu od domaćeg kulena, kulenove seke i istarskog sira. Naravno i masline. I moj topli kruv.
Napravila lipi i ukusni bakalar na bjanko i juhu s rižama od bakalara.
Rodica donila Pavlovu tortu i još neku sa orasima.
Teta donila punu košaru domaćih blagodati: suhe smokve, mindele, uje, travaricu, vino.

Napucali se mi spize. Nazdravili. Razveselili.
Rodica je inače za Guinesovu knjigu rekorda u količini pričanja bez zareza.
U pravilu za ispalit na živce.
Al dobro nam došlo.
Razbilo tišinu Vale.

A kad je rodbina otišla, ON se uzvrpoljija i reka, ajde navlači samo jaketu i obuci patike.
Idemo u Vela Luku.
Meni se već smračilo. Di ćemo sad ić tamo šetat. A šetnica poviše kuće. I ja već umorna.
Al ON inzistira.
I odveja me di nikad šetala nisan. Noć je već padala i bojala san se kako ćemo se po tom, meni nepoznatom makadanskom putu vratit do auta.

A onda se zaustavija.
Pokaza mi na mozaik ploču na podu.
Uvuka me u gabarite.
Zagrlija.
Poljubija
I reka, volin te najviše na svitu.

Eto, to je bila točkica na i mog današnjeg/sutrašnjeg/ rođendana.

26.11.2019. u 18:57 • 46 KomentaraPrint#^

nedjelja, 24.11.2019.

Minsko polje


Foto:otočka

Odakle ovolika navala tekućeg olova na moru? Na nebu još više.
Ovo odgori teško, pa naleglo nisko. A more, ko uvrnuta gustoća, baulja sustižući samo sebe.
Spojilo se gori i doli. Vrime koma.

Za ručak pašticada od tune, salata i palačinke. Slušan CMC i pjevušin.
Neka puše. Brige me.
Neka ništa ne vozi. Isto me brige.
Ko da iman živaca brinit oko svega.

Sve san danas nekako ranije zgotovila. Pašticadu stavila na banja mariju. Pa mu rekla, ajmo do dna vale učinit đir. Taman ura vrimena, do ručka. Neka mi ova južina propuše tilo i glavu. U njoj je ionako sve posloženo u mini kvadrante. Ne da se to iskrenit tek tako.

Roki je veselo trčkarao oko nas. Fućka se njemu i za južinu i za buru. Samo da smo nas dvoje s njin. Da mu obroci i poslastice redovno pristižu. Da dobiva redovite porcije maženja. I naravno, da je naš krevet ujedno i njegov.

Ćaskajući, stigli do dna vale. Dva kilometra ugodne laganice.
A u dnu Vale, muko moja.
Ne rodilo čega nema.
Nanilo tone svega.
A ništa od te gomile škovaca nije palo s neba.
Sve je naših djela nedjelo.

Jedinka od čovika je sve. Triba je odgajat od malena. Pa joj onda i back ground mora biti ekološki osviješten. Da ono šta se naučilo se živi i provodi u djelo. Da je stalo i pojedincu i sustavu.
Na ciloj planeti.

Vratili smo se doma. Na obid.
Nema veze s južinom, al teško nan palo.
Dica naše dice ostat će bez vode, zraka, zemje i mora.

24.11.2019. u 14:12 • 25 KomentaraPrint#^

petak, 22.11.2019.

Pazite s kin bankarite!


foto:otočka

Kad ideš u mirovinu moraš odabrat banku na koju će ta sitnica pristizat. Naravno, uz ostalu papirušinu i to podnit davatelju milostinje.
A onda smo došli živit u Valu.
I gle iznenađenja!!!
Na cilen škoju nema poslovnice te banke. Pa se doskočilo. Otvorija se novi račun. Da se trajni nalog. Problem rješen.
I onda....
Banka je kupljena. Naravno, od stranog investitora. Tako mi branimo domaće i naše!!!
Pa su povukli stare kartice i izdali nove. A na novima logotip stare i nove banke.
U postupku izmjene kartica morala nanovo u banku. Pa opet iznova prezime pokojne matere, jesan li li politički izložena osoba i bla, bla, bla... milijun podataka. I dva milijuna papira.
Sve u vrime elektroničke revolucije.

Od dvi žene na šalteru svaki put nabasala kod iste koja nije uspila naučit svoj posal.
Žena starija. Vidin da baca na kaj i da ni otočka. Računan, nova je. Triba joj vrime za snać se. Pa san tako bila strpjiva. Strpjiva dobru godinu dana.
Bankarska srića me izdala. Baš svaki put me dopala ona. A nikako vridnica do nje. Koja odradi 20 klijenata dok ja dobivan vene na noge. Jer moja ima uvik kompliciran slučaj.

I dođen jutros ponovo. Triba mi nova kartica jer od 01.12.više ne važe ove sa dva logotipa. Ako to ne sredin, neću moć dizat ono šta inače puže po zemji. Moja penzija.

I opet naletin kod baksuza.
Kažem joj:
- nisan dobila novu karticu
- provjerite u sustavu di je zapelo
- i neka nova kartica stigne u vašu banku, jer u Valu ne dolazi niko, pa ni pošćer.

Muko moja, krenilo je kopanje po bidnon kompjutoru. Klika ona mišen. Gledan, iščitava Menu, pa stavke... ne zna di će. Kolegici vridnici neugodno. Red se gomila. Ljudi nervožasti. A i meni se već kupi u prsi. Toleranca od godine je bila dobre ruke. Al prikipilo mi. Smračilo mi se.
Nakon uru vrimena priskakanja srca pitala san, gospođo, znate li vi vaš posal uopće?
Odgovor je bija da se ona trudi meni pomoć.

Onda san prvi put u životu napravila ono šta nisan nikada.
A pitalo mi puno puta do sada. Kad naletin na bahate i nesposobne.

Otišla ja kod šefice poslovnice. I rekla da šta na šalteru drži nekoga ko nije kompetentan. Ko ne zna svoj posal. Istresla san tonu papira koje san dobila. I pitala šta sad. Jer da ja ne znan. Niti razumin.

Šefika me smirivala. Izvinjavala se. Nisan joj prva šta prigovara. Pregledala sve papire i konstatirala da je sve krivo napravjeno. Zvala u svoj ured onu vridnicu od kolegice joj. Koja mi je svaki put izmicala.
I cura sve sredila za tri minute.

Al moj želudac se ne da tako brzo sredit.
Mene, koju je tako teško izbacit iz takta, izbacila je.
A bila san godinu dana tolerantna do bola.
Dobro je govorila pokojna mater, budi dobar pa pojidi g....

22.11.2019. u 14:31 • 25 KomentaraPrint#^

srijeda, 20.11.2019.

Jakost


foto: otočka

Od velike vodusine, koja ne staje padati, oštećeni telefonski kablovi. Telefoni ne rade. Do interneta samo ako ponesen laptop u Kalos. Pa ostanen posli terapije popit kavu.
I signal moba ka žmigavac od auta. U pravilu ne mogu dobit nikoga.

Sad mogu stvarno reć da živimo u posvemašnjoj izolaciji. Molin Boga da ništa vanredno ne zatriba. Jer do civilizacije jedino auton. Pa 10 kilometara kaldrmon do prvog čovika. A ni brisači od auta ne mogu radit tako brzo da otvore bokun vidika. Naprosto, taki su dani. Ili bi na reklami rekli, ovo su oni dani u misecu.

Održavan stanje duha dobrin.
Šta je u ovakin okolnostima teško.
Al dobra san.
Naučila san bildat stanje uma.
Bez pozitivnih afirmacija ništa od života.
Samo žuti dani i godine.

Jučer me fizo rasteže. Cvilin u sebi od boli u ramenu. A ne bi pustila glasa da me živu zavidavaju.
I onda mi pogled padne na čovika s anputiranon potkoljenicon. Stariji ili mlađi od mene, teško mi procijenit? I odjedan put anuliran bol. I sebi naredin, trpi i muči. Nikad stvari nisu tako loše da ne bi mogle bit gore. I zato ja napredujen. Svakog dana u svakon pogledu sve više napredujen.

Nisu ovo surovi uvjeti za živit. Jer nan je čisto, prostrano, toplo i spize u obilju.
Ovo je surovo za stanje duha i uma. Ako nisi spreman. Ako te praznina proguta. Ako ti je huka vitra i valova većinska komunikacija. Ako ti pogled iz svih kantuna usmjeren na podivljalo i olovno more.
A ti ne znaš šta bi sa sobon.

Zahvalna san nebesima na vlastitoj formuli. Znan ja da bi i jači od mene posrnuli. Al ne dan se.
Ne dan melankoniji okupirat vlastiti teritorij. A ona iz prikrajka čuči i čeka.
Ne dan svoj integritet.
I suverenitet.
Ja san gospodarica sebe.
Puštan unutra koga oću i kad oću.

Drago mi je da su cure pokupile ovaj dio mene.
Tribat će im u životu puno puta.
Jake žene su uvik jake žene.

20.11.2019. u 14:44 • 29 KomentaraPrint#^

nedjelja, 17.11.2019.

Kruv naš svagdašnji


foto: otočka

Naj volin kod sebe šta se brzo posložin. Ovake hiperemotivce, ka šta san ja, lako je brzo izneredit. Dosta mi vidit da neka mačka posvuduša, oko kuće, šepa, ili je ogranfana u noćnon dvoboju, ja već tužnjikava. Da ne govorin o svin krupnijin, životnin nedaćama. Tuđin ili svojin. Meni to na kraju, u duši i oko srca, dođe skoro pa isto. Osjetin gronpul ka veliku težinu. Ali vrlo brzo matune svoje osobnosti postavin u prepoznatljivost.

Žuta minuta jučer. Al danas zbrojena.
Nedilja je.
Nedaća na moru i u zraku. Al, ja zbrojena. Na krilima vjetra nastavjan let.

Stari se nakon fibre i srčanih smetnji vratija u igru. ON mi štrukaje dnevnu dozu soka od mandarina i cmokne me u prolazu. A ja oko ručka. Kužinajen. Ispekla kruv. Onako hrustav, sa tvrdon koricon kako je Njemu i najdraže. Volin i ja bit brižna. Male stvari nan čine život. Oko krupnih ne raspravljamo. Jer nan se nisu ni dogodile. Osin kad se dogodi glupa minuta. Pa promini percepciju stvarnosti. Mi smo sretnici!

Spize uvik u kući. Zalihe su spremne za sve nepogode. Kad se iz kuće ne može noson vani. Trpeza nan uvik maštovita. Od pokojne matere naučila san od ništa napravit svašta. Ona je bila kraljica kužine.

I dok mišan da ručak ne zagori, i gledan u pećnicu da lipo zarumeni, i dok se kruv ladi, znan u duši, tilu i umu da nismo Zajedno i ovako Dobro od lipe spize. Koja se kuva s puno ljubavi.

Dobro smo zbog svih godina međusobnog uvažavanja.
Tolerancije na različitost.
Učenja na greškama.
Čitanja između redaka.
Prepoznavanja želja.
Tješenja i poticanja.
Živjenja u mogućnostima zadanih okvira.
S godinama strast preraste u nešto puno veće. U iskonske emocije ljubavi u kojima, i kad si u najgoren izdanju, vidiš samo dušu. U oslonac bez kojeg bi život bio klimav.

Brzo će obid. Još smo svi troje na okupu.
Pardon, četvero. I Roko je uvaženi član obitelji. Blažen izvaljen na kauču.
Sve su to darovi.
Zahvalna sam.
Znan ja dobro da se ništa ne podrazumijeva.

17.11.2019. u 11:29 • 25 KomentaraPrint#^

subota, 16.11.2019.

Nada


foto: otočka

Kad strah me nadvlada
Samo nada svijetli.

16.11.2019. u 15:14 • 10 KomentaraPrint#^

četvrtak, 14.11.2019.

Nocturno


foto: otočka

Otvorila se,
popila mir,
zaustavila dah
i postala tren.

14.11.2019. u 15:40 • 21 KomentaraPrint#^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.