Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 18.01.2019.

It´s ok!


Evo, posli devet dana došli su mi popravit telefon i internet.
Svanilo mi.
Opet iman prozor u svit.

Usput san saznala di i šta je nevrin sve uništio.
Pola Sela.
Mi smo na kraju dobro prošli.
Samo novi telefon. Novi ruter. Novi produžni, razdjeljnik, kabeli i utičnica.
A ljudima grmljavina razbila krovove, uništila sve instalacije u zidovima, sve aparate.

Neverini ovakvog kalibra na škoju nisu medijski interesantni.
Ali kad se dogode u Ameriku onda znamo i koliko stabala in je palo na ulicu.

Za nas niko ne zna.
Mi smo na kraju kraja.
Svijet u svijetu.
Škoj na škoju.

Tako i živimo.
Autonomno. I po svome.
Do nas slabo išta dopire.
Od nas slabo išta izlazi.
Naučili smo živit onu staru: u se, na se, poda se.
Nismo nikome trn.
Ni itko nama.
A znamo volit.

Tako to izgleda kad si pustinjak.
I kad je internet donekle birani izvor vijesti.
Jer onda ne moran gledat one frizirane na tv-u.
Di njihov komentar nije i moje poimanje stvarnosti.
Penzija i pustinja su gabariti kojih zapravo i nema.
Možeš koliko možeš, želiš i hoćeš.

Jedino šta ne doziram je pogled.
On naprosto puca na sve šta duši čini melem.
Neba nikad dosta.
Mora nikad previše.
Modrina od gore. I modrina od dole.
Tu vride moji zakoni.
Ne oni koje sam žvakala ka student. I primjenjivala ka struka.
Ovi se zovu sloboda.

Eto, sad nan opet sve štima.

18.01.2019. u 08:14 • 13 KomentaraPrint#^

četvrtak, 17.01.2019.

Trajekting


Najdruštveniji dio otočkog života zbiva se na trajektu.
U transferu imeđu Grada i škoja. I u obrnuton pravcu.

Nakon onog neverina od prin par dan, još ni proradi telefon. Ni internet.
I ko zna kad će.
Mi smo uvik na kraj svita.
Em škoj. Em vala na kraj škoja.
Pa pišen na trajektu.

A trajekt uvik pun.
Uvik za vidit poznate.
Ima se s kin pročakulat. I popit kavu.

Nama to dođe ka da smo već u Gradu.
Jer u vali, kad bi se i skupili svi koji imaju kuće, ne bi bilo toliko svita.

Meni trajekt ne škodi.
Ja sam gradsko ali i škojarsko dite.
Od malena istrenirana i po bonaci i po fortunalu.
A danas ima malo mora.
Pa vidin one šta trču vani se izrigat.
Ili in ni dobro. Pa su blidi ka krpe.
I izvrnu se na klupe prileć.

Ja standardno.
Izvadin sendvić. I pojiden ga s gušton.
Meni je trajekt uvik ka izlet.
A izlet je sendvič, sok i nešto za prigrist.
ON me gleda i ne može se, ni posli toliko godina zajedništva, načudit kako ja to mogu jist.
Dok drugi trče uvatit zraka.
I odagnat mučninu.
A eto, ja mogu.

Koliko li san puta u životu učinila ovu turu.
Mogla bih zatvorenih očiju reć kuda prolazimo.
i šta nan je s live i šta s desne strane.
Meni je trajekt u krvotoku.

Ispunila žeje u Gradu.
Vidila cure. Skupa ručali. Popričali.
Vidila prijateje. I snjima se podružila.
Malo prođirali Rivon. Obavila spizu koju ne mogu na škoju.
I punog srca se vraćam.
Karbunara čeka.
I Stari čeka.
Iako sam mu ostavila tećice sa spizon, rasporedila likariju i sve šta mu triba, on čeka.
Jer ON i ja smo mu sve.

A gosti za sezonu su se već počeli javjat.
Triba polako krenit s pripremama.
Evo, pripreme krenile na trajektu.
Popis.

17.01.2019. u 14:55 • 10 KomentaraPrint#^

subota, 12.01.2019.

Oće grom u koprive


Sve je mirisalo na to da noć neće proći lišo. Al ništa nije upućivalo na takav iznered.
Oko ponoći je počelo lampat. Grmit. Kišit ka iz kabla. Vitar se pritvorija u vihor.
A onda kiša u sitni led.

I nestalo je letrike.
Već smo bili u posteji. Roki je počeja cvilit. I dahtat. Grubo se pripa.
I ne samo on.
I mi.

Noć se pritvorila u dan. Tišina vale u prijeteću huku.
Kuća se tresla. Nismo znali je li od groma ili stvarno trese iz zemje.
Cakla na ponistrama su drhtala. A čikare i čaše u kredenci su zvocale.

Njega je uvatija napad bubrežnih kamenaca. Znan da to puno boli. I činilo mi milo.
Al osin jakog brufena za drugo ni bilo pomoći.
Niko živ ne bi moga izić iz kuće.
Bilo je pogibejno.
I bilo je zastrašujuće.

Nakon jednog grubega groma, u dnevnon je nešto sparalo.
Jako.
Ka da je bomba.
Znali smo da ni dobro. Al toliko je treslo i hučalo da nan ni padalo na pamet dizat se.
Tražit šterike .
I gledat šta se dogodilo.
Baterija mobitela mi je bila na kraju. Nisan ga imala di punit. Niti koristit ka bateriju baren do banja.

Roki je bija u predinfarktnon stanju.
Cvilija je. Plaka.
Nije pomoglo ni maženje. Ni tepanje. Tresa se ka prut.
Parilo se da je doša smak svita.

Trajalo je cilu noć.
Nikad tako jako. I nikad tako dugo.
Ni oka nismo sklopili.

Ujutro san se prva digla.
U dnevnon me čekalo iznenađenje.
Utičnica rutera eksplodirala i rastalila se.
Razdjeljnik od telefona se zacrnija.
Kabeli izgoreni.
Telefon ka ugljen.
A na pločicama dvi velike crne mače.
Ostali smo bez telefona. I interneta.

Dogodilo se malo da se ne dogodi puno.

Stari se diga i reka da ovo ni doživija u svoje 84. godine.
Pripa se da ni oštetilo instalacije struje i u zidu.
Nije.

U vrtlima je bilo još par centimetara leda. Sniga. Mišance od svega toga.
I tako je dan započeja s mrakom.
Vani još sivo. I oblačno. U kući sve škuro. Vlažno. Slabo se vidi.
Bilo je tugaljivo jutro. Ladno. I nekako zlokobno.

Nisan se mogla otet dojmu bespomoćnosti u vali na kraju svita.
Di smo sami u pravom smislu rići.
Spoznaja da se iz kuće ni moglo izić.
I nikoga dozvat.

Došlo je do nas da je velika šteta počinjena u Selu.
Da je puno kuća stradalo.
Krovovi, dimnjaci, kućanski aparati i instalacije.

Struja je dolazila. I odlazila. Uspila san malo oporavit mobitel.
Prijavit štetu.
I sad nan je čekat.

Oko kuće ostaci borovih grana. Šta ih je vitar otresa i počupa.
Kaići prepuni vode. Samo šta se ne potope.
Terace ka bazeni.
Posla pune ruke

A maške pripadnute i gladne.
Njih sam najlakše sanirala.
Izmazila i nahranila.
U kašete in prominila šugamane. Stavila suhe da imaju di leć.

Stari i ON su imali obid od jučer. A sebi san išla ubrat blitvu. Neka je bilo sve blatnjavo.
Tila san si napravit soparnik. I uspila san ga razvuć. I stavit u pećnicu.
A onda je opet nestalo letrike.
Bija je napola pećen.

I gledan tako, u jednon dilu vrtla, kako je izresla kopriva, koju Stari ne da iščupat jerbo voli od nje juhu s vrhnjen.
A ja je gledan i mislin se.
Oće li grom u koprive?
Oće, oće!

12.01.2019. u 12:53 • 7 KomentaraPrint#^

utorak, 08.01.2019.

Hibernacija


Počelo se oblačit. A ladno i dalje. Sve ide u smiraj. Možda zasnježi.
Peć se užgala. Zarumenila. Pucketa. Kašeta puna drva čeka da budu sažgana do spavanja.
A onda poć leć u ladnu sobu.

Sve osin dnevnog je ledenica.
Tako je u nas oduvik. Nemoguće zgrijat sve.
Preveliko. Građeno davno, bez izolacije.
Zato liti bude raj. I u jesen. I proliće.

Samo je zima zafrkana.
Za tilo. Za um.
A ni duša ne zaostaje.
Smrznuta. Začahurena. U hibernaciji čeka zov Sunca. Svitla. I topline.
Sad se nekako sparušila. Usitnila. Ne ćuti daje od nosa.
Nit ideje. Nit kreacije. Nit realizacije.
Ka da je na nakovnju ispod čekića.
Iščekuje.

Oduvik iščekuje. Ka da je zapisano šta ima bit. A ona stremi u visine i traži zapise.
Al odgori samo lučice trepere. I to je sve.
Jedan veliki treptaj nebeskog života.

Ne volin zimu u Karbunari.
Šta iden starija sve manje je volin.
Nadala san se da su došli neki susidi. Bar proluftat kuću. Al niko nije doša. Svi su pobigli.
Pobigli od samotnjaštva u vali.
I suočavanja sa sobon.
Jer to ovdi ne gine nikome.

Ka da sam začahurena.
Dudov svilac.
U perju i paperju.
Al začahurena.
Ja ona iznutra tila bi vani.
A vani nadnaravna lipota di god da pogledaš.
Meni pita di su ljudi.
A ljudi nigdi.

Kad smo danas učinili đir vidila san prve narcise.
Samonikle.
Mirišu.
Al u zraku još ne miriše na proliće. I neće još.
Strpjenja i strpjenja.

Moran obuzdavat ovu drugu JA.
Pustolovku.
Lovca na ideje. Šušur. Komešanje.
Časkanje. Grljenje onih koje volin.
Zov Grada prevelik.

A ja u hibernaciji.

08.01.2019. u 17:33 • 12 KomentaraPrint#^

nedjelja, 06.01.2019.

Najdraže


Propitivanju nikad kraja.
Ni poniranju u sebe.

Mlađa i Đej se taman ukrcali na trajekt. Za Grad. Proveli vikend s nama.
Oživili valu. Nas razbudili iz zimskog sna.
Predivan jedan vikend.

Nadam se da smo našim curama dobri roditelji.
Da smo ih naučili ljubiti i voljet.
Opraštat i tolerirat.

Želim vjerovat kako smo dali svoj osviješteni maksimum.
Da im to kola krvotokom.
Da su se same nadogradile još boljim osobama.
Plemenitijim.
Humanijim.
Žene dostojne 21. stoljeća.

Može li se ikoga voljet kao svoje dijete?

Teško mi se opirat klokanovom sindromu. Jer ja bi ih stalno uza se.
U tobolcu.

Znam da su to samo sumanute misli koje povremeno nanese robinzonski život.
Poput udara vala u mrkentu.
Glupe i posesivne umotvorine nerealnog sklopa misli koje donosi pogled na Karbunaru.
Koju činimo živom samo nas troje.
Njeni jedini stanovnici.

Upravo je sve kako treba bit. One odrasle i samostalne. Nadasve svoje.
I sve manje naše.
Tako je to oduvijek bilo.

Gledam retroaktivno i prebirem naše zajedničke suživote.
Pokušavam naći rupu u kojoj je trebalo bit stroži. Uporniji. Čvršći.
A nismo.
I ON i ja smo na njih oduvijek bili meki.
Blagi.
Popustljivi.
Mazasti.

I uloženo nam se vratilo kao bumerang.
Voljene su. I to znaju.
Voljeni smo. I to znamo.
Nemjerljivo bogatstvo koje plodouživamo.

Samo ja znam kliznut.
Zbog udaljenosti me razdire čežnja bit im bliže.
Susretat ih češće.
Nenametljivo i bez presinga.

Očito, sam život presloži sebe i kaže kad i šta je najbolje.
Prepoznat pravo vrijeme.
Rezanja pupčane vrpce vlastitog ega.
Koje bi vazda udovoljavalo sebi.

Stigla poruka: majko, hvala na svemu.
Uzvratila: hvala šta ste došli.

Sunce i nebo raspršili nad valom magični spektar ljepote.
Još jedan dan, na mom vremenskom pravcu, na izmaku.
Jedan predivan dan u kojem sam ovdje i sada.
I svi koje volim.
I koji su moji.

06.01.2019. u 15:44 • 5 KomentaraPrint#^

subota, 05.01.2019.

Ringišpil


Vrime svodi račune.

Kako pomirit mir.
I nemir.
Tišinu.
I buku.
Sebe.
I sebe.

Na pola se dilim.
Dan odabire ko sam.
Šta sam.

Kad san mir, budi se nemir.
Kad san buka, budi se tišina.
Kad sam up, budi se down.
Jesan li ja ringišpil?

Nesanica.
Iskrala se iz kreveta.
Praskozorje.
Zabundana.
Burovito još uvik.
Ruke u džepe.
Šetnja .
Do dna vale.
Same.
Ja i ja.

Nesanica me umela.
Nesanica, a ja ne razbuđena.
Smušena od količine otvorenih očiju.
Misli mi vrludaju.
Na more, u more.
Na nebo, u nebo.
Na makadam.
Ispod njega.

Sve štima.
Sve i više nego ok.
Sve šahovske figure života na mistu.
Ja kraljica.
Ka bisernica na dlanu svih mojih.

Da san u Gradu do sad bi susrela bar par poznatih.
Ovdi susrećem samo sebe.
Poznatu i nepoznatu sebi.

Dišen duboko.
Ositin hladnoću u vršcima pluća.
Nos ka u klauna.
Zebe.
A nisan klaun.

Sunce tek izišlo iz mora.
Tamo negdi u beskraju obzora.
A milijardu svjetlucavosti raspršilo se.
Rađanje.

Toliko je lipo da boli.

Spustila se u dno vale.
Sa štapon ispisujen pijesak.
Hvala.

Samo san se na po ure makla iz kuće .
I već san uspila bit i ovo i ono.
I tuga.
I radost.

Val mi dolazi do nogu.
Pijesak ga upija.
Povlači se.

Vraćam se.
ON će se zabrinut.

Razbistrilo mi se u glavi.
Koprena se digla.
Doprla ja do sebe.

Korak mi brži.
Ja nekako uspravnija.
Punija sebe.

Sunce čuda čini.
Napajam se.
Ja san od svitlosti.
Od topline.
Od miline.

Bit će ovo jedan dobar dan.
Dan se po jutru pozna.

05.01.2019. u 12:01 • 5 KomentaraPrint#^

četvrtak, 03.01.2019.

Kolotečina

Zaburilo.
Zaladilo.
Zamodrilo.
Zacaklilo.

U vali i dalje nikoga.
Standardna postava.
Stari, ON, ja.
I Roki.

Kumovi bili iz Grada na dočeku Nove.
Napekla.
Nakuvala.
Nadarivala.

A oni Karbunaru oživili.
Dali joj sliku.
Ton.
Dušu.
Komešanje.
Život.

Baš je bilo lipo.
Baš.

Otišli.
Sve opet po staron.

Peć nakrcavan drvima.
Toplo je u dnevnon.
Vatra pucketa.
Na CMC-u uvik mjuza.

Stari ispunjava križaljke.
ON išao prošetat Roka.
Ja otkazala rutinu.
Rijetko to radim.
Ali!

Sutra dolazi Mlađa i momak.
Đej.
Uredila in apartman.
Već planiram šta kuvat.
Da im bude ka Doma.
Kako kod mame i mora bit.
Veselim se.
Opet će bit šušur.

I rutina će bit načeta.
Neka!
Volim kad je razbucana dobrim događajima.
Dobrim povodima.

A bura zavija.
Ko vučina.
Bor isprid kuće se otresa.
Čas livo.
Čas desno.
Ispod njega i po teraci brdo iglica.
Opet ću mest ujutro.
Opet metloboj.

A nebo za bure se rastvori.
U izlogu milijun krijesnica.
Ka svitla velegrada.
Trepere.
Zovu.
Čeznutljive.
Ka da su na nebu svi odgovori.

Ja i dalje sa bezbroj pitanja.
Reka bi Vojko, kako to?

A, eto.
Kad na sva pitanja nemoš odgovorit: zato!

03.01.2019. u 17:40 • 4 KomentaraPrint#^

nedjelja, 30.12.2018.

AD Robinzonska

Godina na izmaku.
Osim par dana u Gradu, provela cilu u Karbunari.
U Vali.
Novom domu posljednjih godina.

Ja, Robinzonka.

Otkrila osobne tišine.
I one svemirske.
Putovala u beskonačnost svoje misli.
Pogledom prodirala u nebeske oaze.

Drugovala s oblacima.
I neverinima.
Radovala se bonaci.
Onoj na moru.
Još više životnoj.
Ljutila se na sivilo.
Treperila na plavetnilo.
Tonula na bljuzgu.
Dizala se na vedrinu.

Propješačila kilometre.
Udisala borove i planiku.
Sunce.
I zvijezde.

Izdisala za Gradom.
Za kćerima.
Za prijateljima.
Za šušurom.

Dočekivala i ispraćala
Grlila ljude svih kontinenata.
Bila svjetska putnica.
A iz vale ni mrdnila.

Robinzonka, bivša pravnica.
Robinzonka, turistička djelatnica.
Sada.

Zahvalna na svemu.
Ispraćam 2018.

S nadom i željama otvaram vrata 2019.
Ma di ja bila.

Samo, Godino nadolazeća, daj zdravlja.
Mojoj djeci.
Njemu.
Starome.
Svim prijateljima.
Njihovoj djeci.

I daj mi snage da budem i dalje jaka.
Odvažna.
Da se usudim.
Da iskoračim bolja od najbolje sebe.

I da u svemu budem nadasve svoja.

Da tišina vale potisne sve moje nemire.
Sumnje.
Strahove.
Zebnje.
Praznine.

Kako bih bila spremna za moju i Našu 2019.

30.12.2018. u 16:12 • 5 KomentaraPrint#^

subota, 22.12.2018.

Nedovršena priča

Gren se ošišat u Selo. Reka je Stari.
Da ti buden šestan na Božić.
I odveja se auton.

ON je popija kavu i reka da ide prošetat Roka.
Meni se parilo da je više Njemu tribalo prošetat sebe.
Nego pasa.
I otišli su.

A ja san se zakaputala u deku i sila na teracu.
Sa čikaron topleg čaja od mažurane.
Iz vrtla.

I parilo mi se ka da na tren ćutin u zraku neku toplinu.
Milostivost.
Čeznutljivost.
I sitila se, u ovo posebno vrime, mojih NJIH.

Mojih prelipih dana volontiranja.
U Samaritancu.
Di borave najpotrebitiji od najpotrebitijih.

Tih dana mi je posebno pitalo ponovno se negdi uključit.
Ali ovega puta je tribalo biti nešto posebno duboko.
Posebno zahtjevno.
Posebno teško.
A nisan znala šta.

Glorijeta me nazvala i rekla, brzo uključi prvi program.
I uvatila san zadnje minute nekog dokumentarca.
Mladi volonetri iz Španjolske.
Sa onima koji ne mogu ništa.
Sa onima koji ne znaju ništa.
Sa onima do kojih ne dopire ništa.

Nazvala Glorijetu i rekla joj: TO je TO.

Već sutradan san, s posla, obavila razgovor s ravnateljicon.
Rekla je, dođite na razgovor.
I došla san najbrže šta san mogla.

Uru vrimena propitivanja o meni.
Ko san.
Šta san.
Šta radin.
Di radin.
Obiteljska geneza.

I kad je taj dio odrađen krenili smo u obilazak .

Dva kata čiste potrebitosti.
Ništa na NjIMA nije bilo na svon mistu.
Odsutni u umu.
Nepokretni u tilu.
Najpotrebitiji.

Rekla san da bi pomagala hranit ih.
Njih koji nemaju ni refleks gutanja.
I ja, koja san odrasla u paperju čistoće.
I gadljiva na sve i svašta.

Al kad si zreo za neke dosege, rušiš vlastite granice i rasteš.
I prerasteš sebe i svoje gabarite izvana i iznutra.

Par dana san ih samo obilazila po sobama.
Trudila se upantit 36 imena.
Sagledat potrebitost i nemoć svakog od njih.

I kad se želudac presta grčit, krenula je bajka mog života.
Najsvetiji dani moga života.
Život iznad života.

Mjeseci u kojima se ljubav izlivala u potocima.

Koliko li sam ih samo grlila.
Koliko ljubila.
Koliko volila.
Koliko mazila.
Koliko im tepala.

Koliko suza radosnica isplakala.
Koliko suza spoznaje isplakala.

Hranila ih s beskrajnim strpljenjem.
A srce mi bilo prepuno.
Ko cvrčak sam se nadimala iznutra.
A iz očiju mi se rasplinjivala radost sama.

Svih sam upoznala.
Svih dotakla.
Svi mene dotakli.
Svi me promijenili.
Svi me nadogradili.
Svi me darovali.
Svi me pustili u prostore čiste i apsolutne ljubavi.
Di caruje sam bitak.

I bila sam zahvaćena vihorom spoznaje iskonske dubine emocije.
Koja otvara vrata i do onih do kojih ništa ne dopire.

Ja sam davala dio sebe.
A oni su meni podarili sebe cijele.

Bili su to mjeseci mog boravka u Sretnogradu.
Bili su to mjeseci neponovljivih lekcija života.
Bilo je to moje resetiranje.
I iskorak u nove dimenzije duhovnosti.
Čvrsto utemeljene u čovjeku.
Ovdi i sada.
A ne tamo i posli.

U to vrime i mama je umirala.
Potrebita.
A ja san snagu za bit oko nje crpila od MOJIH voljenih.
Najpotrebitijih.

I onda sam morala otić.
Preselila se u valu.
Starome.

A Samaritanci mi ostali u srcu.
U krvotoku.
U životu.
U ovisnosti o Njima.

Čim se opet preselin u Grad, vraćan in se.
To je još uvik nedovršena priča.

Jer tamo se dam.
Zato i dobijen puno.
Iskonske ljubavi.
Lišene ega .
Jer ego se u tim hodnicima odavna upokojio.

Tu zalaze samo oni koji su imali sriću, dar i milost bit otkriveni silnoj potribi.
I koji su u danom periodu života mogli toj potribi uzvratit.

Sjećanje na NJIH je moj Božić.

22.12.2018. u 15:40 • 6 KomentaraPrint#^

petak, 21.12.2018.

Bakalar

Kad smo jučer došli iz Grada išli smo odma raskupusat robu.
I stit stvari na misto.
Volin šest i red.
Oduvik.

Čin smo ušli u našu sobu osjeti se neki čudni vonj.
Na prvu poznat.
Al ne baš ugodan.
Oba smo se pogledali.
Ni nan bilo ništa jasno.

Stari je u prizemju.
Mi na katu.
Kako to?
Kad smo odlazili ostavila san sve glanc čisto.

Mogla san i mislit ko je umiša svoje prste.
Sveti Nikola nije.
Dida Mraz nije.
Sveta Luce nije.
A još uvik u vali samo nas troje.
Dakle, Stari.

Kako imamo puno slika po zidovima, nismo ih od prve vidili.
Jedan bakalar je repon zakuca na zid poviše Njegove glave.
Drugi, iznad mog kušina.

Jedan za Badnjak.
Jedan za Novu godinu.

To je bilo iznenađenje.
Od Starog.
Za nas.

Ko se moga jidit na njega.
Šta je soba malo puno zavonjala.

Napravila san propuh.
A bakalare stila u špajzu.

Danas prvog potopila.
Na Badnjak ću ga na crveno.
Lipo ja to sparićam.
Uz topli domaći kruh s maslinovin ujem..
Kojeg od gušta zamisin svojin rukama.
I za slatko malo fritula.

I to će bit to.
Mir za stolon.
Jubav u srcima.
Samo žeja da budemo zdravi.
Prije svega naše cure.
I još svi na okupu.

Mama će biti sa mnom.
U mislima.
U srcu.
U uspomenama.
I jidit će se na mene.
Puno.
Jer ona je uvik volila da svega bude previše.
Pa bi danima nakuvavala spize i spize.
Kolača i kolača.

A vidi mene sada.
Di su dva predjela?
Di su tri glavna jela?
Di je 10 vrsta kolača?

Ja san ka drugačija.
Bar malo.
Ni potribe pretjerivat kad smo sami nas troje.
I kad se ne može pojist više nego li se može.
Stari ka tić.
Ja i ON još možemo potegnit spize.
Al sve manje u sljedovima.
Ka nekad.

Ako nam dođu kumovi za Novu godinu bit ću i više nego moja mama.
Oduvik san to bila kad su u pitanju prijateji.
Kojima volin kuvat.
I kuvat.
I kuvat.
I da oni guštaju.
I predu.
I budu siti u stomaku.
I duši.
I srcu.
Svi sretni.
Jer prijateji su blagoslov.
Uviiiiik!!!!
Bez njih mi život nezamisliv.

Hvala nebesima da Stari još uvik zna šta je bakalar.
Da je sam sija u auto i iša ga kupit 10 kilometara u Selo.
Da ga je na svoj, humorom prepoznatljiv način, zakuca u našu sobu.

I da će ga, pouzdano znam, pojist s gušton.
I pojubit me u obraz.
I reći:

ovo je, srce moje, za pet.

21.12.2018. u 18:28 • 6 KomentaraPrint#^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

< siječanj, 2019  
P U S Č P S N
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31      

Siječanj 2019 (7)
Prosinac 2018 (15)
Studeni 2018 (4)
Listopad 2018 (7)
Rujan 2018 (18)
Kolovoz 2018 (7)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

Linkovi