<$Ime Bloga$>

„Tvoja su djeca razmažena“-kaže mi neki dan bratova žena.
Pogodila me ko nožem u leđa, i mislim u sebi : pa jesu, stvarno su razmažena bitno više nego što bih ja željela da jesu.
Brat i ja odrastali smo u veoma skromnim uvjetima i svaka se kuna izvagala puno puta prije nego se potrošila.
Danas oboje imamo svoju djecu, svatko ima svoj stan, po 2 auta, tv, računalo, nešto mobitela i da ne nabrajam. Uglavnom kad god se raštrkana obitelj sretne u nekim prigodama, uvijek dođe do sitnih nelagoda u vezi dječjeg ponašanja. Uglavnom budu sporovi oko toga tko što voli ili ne voli jesti, tko što kupuje i kome je koliko dozvoljeno.
Razmaženost je bila spomenuta kad smo sjeli u pizzeriju, naručili nekoliko pizza a moji klinci otišli prošetat do aparata sa skočicama. Na što je moj brat rekao da njegovima ne smiju trošiti novce na sve što požele. To je skroz u redu-pomislim. Pa ne dam ni ja svojima da svaki put kad prođu pored njega ubace kune i izvade skočicu. Dapače. Ali, postoje neki trenuci kad im to ipak dozvolim.
Istina, imaju svega previše ali, često puta mi se dogodi da baš i nemam neku adekvatnu odjeću ili obuću za neke prigode za njih, a ni za sebe. A nije me baš puno ni briga. Ali moj suprug je odrastao u bitno drugačijim uvjetima i te su mu stvari jako važne (kako ga svijet vidi). Tako ga je i mater naučila. I koliko god se ja trudim i kočim kupovinu kojekakvih nevažnih ili manje važnih i nepotrebnih stvari, opet se prije ili kasnije neka stvar prošverca…
Jer, „važno je ostaviti dobar dojam u društvu“, na čemu on trajno radi. A ja sam shvatila da ga ja ne mogu mijenjati, ne želim brak pretvoriti u svađaonicu, jer bismo imali gotovo svaki dan takve rasprave.
I, stvarno, nisu važne te 2 kune za skočice, ili hrana na koju smo navikli i svome domu (za razliku od drugih domova). Klinci mi imaju veliko samopouzdanje (nadam se da neće postati preveliko). Kod bratove djece (naročito djevojčice) sam primijetila preveliku povučenost, pa čak skoro i manjak osobnosti koju možda ne smije ispoljavati. Ne znam koliko je to dobro. I čini mi se da je spomenuta 10-godišnjakinja previše krhka i nježna za ovaj današnji svijet. Kao malo janje pred čoporom vukova….
Bilo bi jako dobro kada bi svi odgajali svoju djecu poput moga brata. Ali na žalost, mnogi ih danas ni ne odgajaju. O skromnosti nema ni spomena. Danas ako nemaš mobitel u 1. razredu osnovne onda si ispod crte….
Ja u svome okruženju ne mogu „pucati“ na skromnost, jer tako baš i ne živimo. Prije bih rekla da smo prekrcani kojekakvim pizdarijama moje svekrve i ostale bliže obitelji. I mislim i da bi niži način prikaza života u ovakvom okruženju bio vrlo brzo ismijan i neprihvaćen jer vidim da mi to prvo suprugu smeta kad ja krenem „škrtariti“na nekim stvarima…
A vrhunac svega je bio kad je „snajka“ prigovorila bratu da“kako ju je mogao ostaviti 50 m od ulaza u hotel, trebao ju je iskrcati ispred vrata……
Pa tko je tu onda razmažen?