Dizajn by: Lucija

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

ivona0508@live.com




Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan.Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere ipak sasvim često iz najbolje namere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.

Žena je inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli.ako vam krije prošl
ost, to nije zato da nju ne sačuva za sebe,nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik.

Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom kojeg voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan. i danas je više samoubistava na zemlji zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale časti.

Prosečan čovek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Čovek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati I najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike I neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled I lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta…

Najlep{e oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne I pokvarene, nego često I savršeno čiste, I po prirodi verne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materiajnog, iz roamntike,iz osvete.

Žena se daje onom ko je prevari.


De profundis


Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

...






Mizera




Crnjanski





Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?

Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?



Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,


u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,

što škripi.



Da nisi sad negde nasmejana,

bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,

O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.



O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,

ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,


u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?



O, da l se sećaš kako smo išli,


sve ulice noću obišli
po kiši?



Sećaš li se, noćne su nam tice

i lopovi, i bludnice,
bili nevini.



Stid nas beše domova cvetnih,

zarekli smo se ostat nesretni,

bar ja i Ti.


U srcu čujem grižu miša,


a pada hladna, sitna kiša.

Gde si sad Ti?



Sve to ne zavisi od mene.

Crnjanski


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.






jesenjin




Zelena frizura

djevičanske grudi,

zašto ti, tanka brezo,

pogled po jezeru bludi?


O čem ti zvoni pijesak?

I što ti vjetar veli?

Ili ti granata kosa

mjesečev češalj želi?


Otkrij mi, otkrij što misli

tvoj drveni um,

ja volim taj tvoj tužni

predjesenji taj šum.


A ona reče: "Druže,

radoznao tako

danas u zvjezdanoj noći

pastir je ovdje plako.


Ljeskala se je trava,

mjesec je pružao sjene,

on grljaše koljena moja

bjelja no u žene.


Uzdahnuvši duboko

pod zvonom grana ovih

izustio je: - Zbogom!

Do ždralova novih!"




NE VOLIM TE JER TE VOLIM


Ne volim te zato što te volim

i od voljeti te do ne voljeti te stižem


i do čekanja kada te ne čekam


srcem mi struji studen i plam.




Ne volim te zato što te volim


i beskrajno te mrzim, a mrzeći te molim,


i mjera moje putujuće ljubavi


jest da te ne vidim i poput slijepca volim.



Možda ću potrošiti siječanjsku svjetlost,


okrutnu zraku, svoje beskrajno srce,


ukravši sebi ključ spokoja.



U ovoj historiji samo ja umirem


i umrijet ću od ljubavi jer te volim,


jer te volim, ljubavi, krvlji i ognjem.




Pablo Neruda

.....

Azra

Kao ti i ja


dijete u noci

kao ti i ja

stranac u prolazu

kao ti i ja

svijece na granici

tone u san

zena u krevetu

kao ti i ja

dodir usana

oznojena tijela

daleko od ljubavi

kao ti i ja

jutro na obali

kao ti i ja

napusteni brodovi

plivaju lijeno

rastocene olupine

kao ti i ja








Djordje Balasevic

Devojka sa cardas nogama


Nosila je jelek svileni

kao u pesmi narodnoj

i krstic, znak na lancicu

da nekog ceka navodno


O to su bili svatovi

sve kiceni i zlaceni

a mi smo bolje svirali

neg' sto smo bili placeni

al' dobro, sad


Nosio sam sal od kasmira

i prsluk protkan tajnama

bas od takvih su je cuvale

tetke sa 'ladnim trajnama


Ko srna me je gledala

zalosnom pesmom sludjena

cije si, pile pirgavo

sto nisi meni sudjena, e da



Hej pusti kose pune polena

hajde bas u inat babarogama

hopa digni suknju iznad kolena

znam da krijes cardas

u tim lepim nogama


Rekoh joj bezi, mani se

i trazi bolje partije

premala je moja tambura

da te od kise sakrije


Rekoh joj ja sam samo tu

da vreme brze proleti

ja nosim cizme skitaljke

mene je tesko voleti, pa da



Hej doleti, mala senice

tu na moje zlatne civije

vatra sara tvoje zenice

razbij nesto i zaigraj ludo, divlje











Bajaga


Tisina




Mrak se skupio u kap


rano jutro kao slap ulazi u sobu


da l' si ikada pitala



tamne senke zidova ujutro gde odu

Oci su ti sklopljene


usne su ti umorne


ne ljubi me njima


nisu cvorci pevali dok je


iznad krovova svirala tisina


Hajde, Boze, budi drug


pa okreni jedan krug unazad planetu


noc je kratko trajala


a nama je trebala najduza na svetu



U mom oku samo hlad


u mom srcu samo stud, inje i prasina


nisu cvorci pevali dok je


iznad krovova svirala tisina



U cik zore zvizdi voz


njime odlazim u OZ


necu da se vratim


sto god tebi napisem pocepam i obrisem


al' ti moras znati



Nisi se probudila, zato nisi videla


igrale su sene


nek te dobri duhovi i kraljevski orlovi


cuvaju od mene














Bajaga


Ruski voz



Voz pospani voz za Harkov


Gomelj, Lenjingrad


znam kako je


nocas dalek Beograd


Nece moci nikada olovka ni hartija



ni svi Ruski postari



ne mogu ti odneti pismo



koje pisem ja marka s likom Lenjina



i u pismu jedina tuga sto me razbija



Nije votka rakija, mada nocas udara


tuga mi je velika, velika ko Rusija


ja ne mogu poslati ljubav



jer se ljubav ne salje



nit sam mogo poneti s sobom tvoje poljupce



Voz u vozu izguzvana lica putnika



ti si tamo negde iza onih planina



dal' si mozda zaspala il' si budna kao ja



dal' te muce nemiri il' te nista ne muci




Kada budes citala pismo



koje pisem ja



tajna bice skrivena



iza ovih redova









Azra


Usne vrele visnje


Prijehavsi u Zagreb,



zadovoljstva svega rad


na djevojku iz Hrvaca


naletio sam tad


strijele mocne ljubavi


pomracile mi um


na usne vrele visnje, nagonile na blud



Razmazio sam dragu, dao sam joj sve


kad eno nje na drugome,


e tu bijes me obuze


obezvrijedila mi logiku, oskvrnula mi trud


bez milosti me kurva nasukala na sprud



Rijec, dvije u hladu borova,


na kvarni vlaski ptih


razgovara sa bludnicom,

i nije neki cin


no ono sto sam nacuo,



sledilo me svog



tek izdala me mala,


draga srcu mom



Izgubio sam glavu, potegao noz


trg'o ga za kragnu, isjek'o ga skroz


vodjen slijepim bezumljem,


sludio me bol


tek nije kuja zalud


draga srcu mom


Rijesio da se branim,


da objasnim svoj grijeh


darovali mi robiju,


a nadu ni za tren


pa iako me proklela,

razorila mi dom


jos volim malu bestiju,


dragu srcu mom