Isil

Mislila sam danas nešto skroz drugo pisati ali jednostavno ne mogu.
Nervozna sam, tužna, nikakava, ubi bože.
Dobila sam posao !!!
Sad si mislite pa što si onda nervozna i nikakva. Evo zašto. Zato što
me strah. Uvijek sam imala strah od promjena. To je usađeno u meni
i mrzim to. Zato sam si i pustila da se zakopam u ovoj rupi bez trunke
perspektive punih 7 godina. Isto tako sam se 7 godina zakopala u
lošoj i nefunkcionalnoj vezi. Nije bilo gotovo dok on to nije završio.
Da znam da sam glupa što se toga tiće. Jednostavno se bojim.
Puno puta u životu sam povrijeđena i to na razne načine, jednostavno
nikada me život nije vodio lakšim putem, od rata, seljenja 12 puta,
gubljenja doma, prijatelja... tako da se u meni razvio taj neki strah i
nesigurnost od svega novoga. Nemam baš podlogu za neke rizike
pa onda pristajem na stvari koje me ne ispunjavaju i ne čine sretnom
čak ako su i malkice sigurne. Jer to je ono što znam, to je moje čvrsto
tlo pod nogama. Možda jednostavno nemam dovoljno samopouzdanja.
Ne pravim nikake izlike i ništa, kriva sam po svim gore navedenim
točkama i znam da mi u tome ne može pomoći nitko nego ja sama.
Teški sam filozof i psihijatar kada se radi o pomaganju nekom drugom
u bilo kojem pogledu, slušati ga, pričati, učiti... Ali za sebe sam
pogubna. Zato sam najvjerovatnije i šokirana s tim što sam bez
razmišljanja prihvatila ovaj posao. Samo sam rekla Da.
Strah me puno toga... Da neću biti dovoljno dobra, da se neću
iskazati, da ću završiti bez posla, morat prodat auto... To sve je
neopravdano ali se opet bojim.
Ali napravila sam najteži korak. Pristala sam. Dala sam otkaz u
staroj firmi i 08.05.2006. počinjem raditi u novoj. Znala sam često
reči – I'm just waiting for my real life to begin.
Možda upravo počinje.
E sad moram samo reči još jedno. Nikada u svom životu mi nitko
nije držao leđa, ne drži ni sada. Sve što imam zaradila sam krvavim
putem. Nemam financijsku pomoć od roditelja i od nikoga drugoga.
Radim od svoje 18-te godine. Nikad nisam previše ni birala posao.
Znala sam da jedan dan želim imati nešto a da mi to nešto nitko
neće dati ako se ne izborim za to sama. I tako sam se borila.
Sada već imam dosta stvari koje su samo moje vlasništvo na čelu
sa autom. Imam prijatelje za cijeli život koje da sam radarom tražila
ne bi našla. Moje najdraže N. i M. i najdraži M.
Imam dečka kojeg volim neizmjerno puno i za kojeg znam da isto
tako voli i mene. On je prva osoba u mom životu koja je u meni
vidjela nešto više i koja me od prvog dana gura naprijed i fizički i
psihički. Govori mi koliko sam sposobna i na šta sam sve sposobna.
Nikada mi nije pustio da mislim da ne vrijedim. Forsao me da vozim,
da tražim novi posao, pisao mi CV-je. Govorio mi koliko sam kreativna
i šta sve mogu raditi samo ako hoću. Pokušao me učit svirati. Naučio
me svemu što znam na kompjuteru... A i doveo me na blog.
To koliko sam mu zahvalna za te stvari nikada neću moć u potpunosti
izraziti. I sad još i ovo.
Ne želim da vam ovo zvuči ko preseravanje jer nije ali zahvalna sam
i vama. Otkako pišem ovaj blog ja sam jedna potpunija i sigurnija
osoba. Možda je čudno, ali tako je. Oni koji me prate skoro od
početka znaju i za prekid, bili su tu kad sam kukala i plakala.
Davali mi savjete i riječi podrške. Davali mi puse, zagrljaje i misli koje
nikada neću zaboraviti. Prepoznavali u meni malu kreativnu dušu i
hvalili moje dobre radove. Pa i ovo neki dan za posao što sam
napisala. I ti komentari su isto tako bili zaslužni za to što napokon
krenem sa mrtve točke dalje. Eto, samo sam htjela reči hvala svima
vama i posebno mojoj JUBE na svemu.