Hej haj!
Sinoć sam baš pisala novi post na temu sličnu temi ikinog zadnjeg posta, ali odlučila sam da ga neću postat jer je bio predepresivan i morbidan...Razmišljala sam o životu i tako tim stvarima,jedna ipo stranica u wordu nije bila dovoljna da istresem svo svoje razmišljanje..U zadnje vrijeme neznam što mi je...Do ure sam sinoć to pisala i nikako da zaspem,nekako mi se ritam poremetio tijekom ovih praznika,uvečer teško i kasno zaspem (isključivši dopisivanja sa ik) a ujutro se budim 10 minuta prije basa i sve navrat-nanos...Sva sreća što je danas samnom u basu bila dobra draga Do koja mi je pružila rame za spavanje,haha hvala Do,čitaš li ovo ili ne,donosim ti tmrw u školu NORD.Haha,pokrštavam ljude.
Shvatila sam da prijatelje ne smijem tražit,jer će oni sami dić,ali oni pravi,koji trebaju ostati u mome životu!Mislila sam da mi ne može bit prijatelj neko ko ne izgleda kao ja i nema nešto što imam i ja...! Mislila sam sa mi prijatelji mogu bit samo oni koji mi fizički ili karakterno sliče...! Shvatila sam da odijelo,kao i ime ne čine čovjeka,i da te ono iznutra zapravo čini osobom...Razmišljala sam dosta o ljudima i ljudskim odnosima...Sad kad sam upoznala masu novih ljude shvatila sam da neke ljude jednostavno nemogu skontat i da sam sasvim ok prema ljudima u kojima sam prepoznala neku zajedničku crtu...!!!*frendove zovem one koji su mi amo reć bolji poznanici iako je samo jedan lik kojeg baš tako zovem,pozdrav Frendu Ivanu,nemoj na četvrtu u Split...-haha ovoljetna zajebancija! Imam masu frendova za koje sve redom mogu reć da su dobre osobe,ali svima njima nešto fali,neka žica za poštivanjem prijateljstva...Drama je kad jedna osoba sve to ima,a usto je imaš za prijatelja...Da,postoji jedna osoba koja se može nać u tim opisima,jedan drama lik,tako "običan" a tako super...Pozdrav...Postoji još jedan lik koji živi u mojem mobitelu,na kazeti od pričesti i slici sa www.matura-hr.com,u mojem srcu i daleko daleko od očiju...Pogled s mog prozora baca na brdo poviše njegovog sela,ali on je tako daleko,njega nema i nema...Pozdrav...Nekad mi je dovoljno samo to što takve osobe postoje...
Ovih dana moj razred ide na izlet,skijanje na Bjelašnicu.Oni idu a ja ostajem...Nekako mi se neda peglat sa svim tim.Znam da bi nam bilo drama jer od 32 na u razredu ipak ima par (par!) ispaljenih ljudi koji bi podigli atmosferu...Nekako nisam ljubitelj zimskih radosti (iako sam se jutros razveselila kad sam na svojim rukavicama ugledala male sitne sićušne pahuljice snijega),nemam putovnicu ni osobnu (koja je prekjučer trebala bit gotova a nije)...Jedino mi je žao zbog Sarajeva i bureka kojeg bi tako slatko pojela ko da nikad u životu nisam ništa jela...Da a i zbog razreda i zajebancije mi je žao...
Nedavno sam sasvim slučajno na netu našla neki tekst,drama tekst,tako realan i poučan koji te jednostavno tjera ne razmišljanje u životu i tako tim stvarima...Jednom drugom prilikom ću ga objavit...Želim biti okružena dobrim ljudima...!!!
U rukama svakog pojedica je mogućnost da bude pasivni promatrač svoga života ili aktivni tražitelj njegova smisla
E pa,želim živjeti po tom,želim voljeti i biti voljena...ali želim da on bude taj...lik koji zna a ne shvaća...
Hvala Silveru na onoj jednoj rečenici koja bi tako ulijeva neku nadu...E da,slažem se s kolegom koji je reko da je mislio kako niko nije savršen sve dok se nije zaljubio...Neki ljudi imaju pravo,ali zato nemaju sreće...Nada umire posljednja...Da!
ea
