usled korone mnogi su promenili svoje navike. neke je ta misteriozna bolest navela da se zblize s porodicom, neki da se okrenu sebi, drugi da shvate koliko su teske mentalne bolesti, i tako redom... ja sam s druge strane shvatio da je ovo idealno vreme za voznju. u neku ruku, morao sam zbog posla, u drugu nikad nista ne moram valjda mi je samo dosadilo da moram da zavisim od drugih ljudi i od njihove volje. uostalom, jesam li proveo sate i sate na kursu voznje da bih danas pesacio kilometre ili jos gore da cekam autobuse koji mozda nece ni doci.
i tako ja, potpuni laik i neko ko nema rutinu seo je za volan nakon dugo vremena. naravno, kao i svakom drugom pocetniku bitan mi je radio, nakon toga mogu da nadoilaze sve druge muke i pitanja. mislim da nemam mentalni sklop vozaca uprkos bar zeljenoj koncentraciji i pazljivom posmatranju, koja kao da ipak nije najvaznija stvar medju tim krdom, ali voznja mi je donela jedan novi deo sebe za koji nisam ni znao da posedujem, a to je jedna sasvim nova odgovornost prema sebi i prema drugima i jedno novo iskustvo koje mi niko nije mogao ni prepricati niti pojasniti jer kao mnogo je drukcije od onog kad se zavalis u poslednji deo vozila. pitanja kako reagovati u par ruznih situacija i zapravo koliko je sve opasno, svet izvan mene, svet u meni, sekunde, milisekunde...ali na kraju valjda svi prolaze kroz to, tako i ja, dok zelim.
meni ne smeta kad mi neko trubi ili kad me neko pretice jer pobogu ovo ili ono, ali smetaju mi ljudi koji ne znaju kuda idu, vlasnici kerova koji ne cuvaju svoje pse pored kolovoza i vodaju ih bez povoca...kao da ne shvataju koliko je svet nemilosrdan i opasan i da nekad nemas kad sve ono sto bi mozda i zeleo