Opis bloga

Kratka priča, poezija

Upozorenje



Tekstovi i slikovni materijal (ukoliko drugačije nije navedeno!) hucovo su vlasništvo i kao takvi zasićeni su copyrightom


 photo nocni_poslovi_zps5z0jpb36.jpg

Čitatelji o blogu

Tvoji su postovi dobri, i više od toga, no ova tvoja desna rubrika Čitatelji o blogu pobija i poništava baš sve što pišeš. Kad bi to bio neki dekonstrukcijski performans, to bi bilo okej, no nekako mislim da nije; siguran sam, nažalost, da nije.
- Mariano Aureliano

Literalno nisam dorasla dostojnom opisu tvoje poezije i proze. Poput djeteta koje drugi put vidi čokoladu ( a okus prvog puta mu je ostao u najboljem sjećanju) gutala sam do sitnih sati slova koja si prosuo ovim prostorom. Izazivaš emocije. Smijala sam se, čudila a i osjetila trnce strasti i uzbuđenja. Nema ravnodušnosti. Oduševljena sam i nježno ću printati. Mnoge korice na policama knjižnica ostale su zavidne i crveneći se zaklopile se po stranicama. Majstorski. Nadam se ukoričenju u tvrde. Ovaj stil to zaslužuje.(jeka 17.06.2018. 08:46)
- jeka

Podsjetio si me na Miloša, jednako kao i njega, tebe ne treba pokušati razumjeti, treba te samo čitati. Svako tvoje djelo je malo čudo pisanja, uvijek me uznemiri, natjera da zadrhtim, da se čudim, da mi zastaje dah Stvarno volim tvoje pisanje
- Lisbeth

Nakon ovoga bi sjeo đojnt. Jemepas ako ne bi. Fuf.
- Alžbeta Bathory

di si huc, kralju asocijalnih blogera. nije ti neki masterpis, ali i dalje kulja taj opojni vonj undergrounda!
- blogdogg

Izvanserijski pjesnik, prozaik, slikar, pamfletistički cinik, erudit, što još da dodam da bih opisao tvoj blistavi blog u zapećku blogosvemira?!
- svenadamevin

sjajno. razigrano, s onu stranu iščekivanja. čišćenje od dosadnih unutrašnjih nametnika. prozračno i bistro. pridobio si mi jutro. živio!
- predvorje tišine

u jeboteee! jes da je bolesno, ali je napisano odlično! Odlično!
- lisbeth

Mozak ti je ko ventilator :)
- samotvoja

Kad narastem i ja ću jednom naučiti ovako pisati, i crtati, i slat ću svoje radove na natječaje...i svašta...
I otići ću jednom i na to more...
- v

samo ti roštaj! :)
- danijela1

čuvaj pomno te trenutke, ti dragocjeni čovječe.
- modestiblejz

zastrašujuća slika!
- jelenaslak

huc, rodi mi dijete
- bolesna u mozak

idealan za perverzni režanj mog kaotičnog mozga - danijela1

Zajebantski i nadrealno jezivo. Ti si stvarno dobar. Kako da te ja ne znam?
- swenadamevin

vidiš, Sven, ima jedan koji po zajebima podšivenim bešćutnom, neljudskom zlobom šije ne samo mene, nego i tebe ;)
- pero u šaci

...dok ti napišeš novu bljuc-huc priču i sve lijepo posereš, adimasto
- danijela1

jednom sam na nekom blogu o samopomoći pročitala tvoj komentar: "Dajmo im da drkaju!"
- Danica Cvorovic

Ovo je trunku... disturbed
- Igness

jeftini pamfleti uvijek govore o autoru. nikada o temi o kojoj pišu.
- bocacciozg

odličan tekst, koji funkcionira na više razina, čestitke! još bolje ilustracije-prigodne,kičaste i divno razotkrivaju suštinu 'mrtve, da ubijenija ne može bit' prirode.
- Wall

...ne gine ti novinarska karijera... imaš smisao za razvijanje radnje i fenomenalan izričaj... ...ali...?? ...tko kaže da ti nisi već novinar... pozdrav i osmijeh ti ostavljam... :)
- Palomina

Huc, u čemu je problem?
- Nemanja

čim sam pročitala prve dvije rečenice svidjelo mi se. ali kada sam došla do kraja jedini komentar koji ti mogu ostaviti je: jebeno. prejebeno.
- beatrice

huc, podsjećaš me na polumrtvog žohara koji još miče nožicama
- gardo

e jbga, čitam i mislim, ti to o meni, a ono samo krleža xD
- NF

kad ćeš napisat priču o benzinskim postajama i o noći?
- marchelina

Stepenicama tvog razmišljanja obični plebejac se nije u stanju penjati!
- Danica Cvorovic

doooobro...čak i lijepo. mekano. neobično za huca.
- Marchelina

wow. kao iskrcavanje na normandiju.
- Marchelina

Kontakt:

meister.huc@gmail.com

18.05.2022., srijeda

Dnevnik alkoholičara



Pivo prvo

Sjedneš u birtiju u drugom kvartu pored koje si povremeno znao proći.
Dakle, sjedneš i naručiš točeni Erdinger Weissbier. 15kn.
Na terasi nema mnogo ljudi.
Iza tebe su dva penzića s neizbježnim hrvatskim temama. Perković– Mustač. Milanović vs. Banožić. Milanović vs. Plenković. Pobačaj. Zabrana rada nedjelom. Vatikanski ugovori. Itd. Vazda i navjeke isto.
Lijevo od tebe, klinci, sedmi– osmi razred. Njih šestorica smišljaju planove za budućnost ispijajući sok od borovnice. Planovi pretpostavljaju ulicu, kriminal, gangstere, nešto poput Bilo jednom u Americi. Al' nisu klinici tog kova niti kalibra. Njihov je život previše udoban. Vatast. Oni su tek obični gradski dečki puni sanja što će proživjeti banalni zagrebački život, govoriš iz iskustva.
I gutaš to pšenično pivo. I gledaš te aute u kružnom toku. Zuje metalne pčelice s mesnatim robotima za upravljačem, puni samonametnutih zadaća i obveza. Puni sebe. Puni govana.
O pšeničnom ti je prvi besjedio rođo iz Hercegovine, onomad, kada je digao sidro i otišao na rad u Njemačku – u Heidelberg, taj mali ali prastari sveučilišni gradić – da masira bolna švapska tijela. Tada je pšenično bilo baš in u Dojčland. Ali ono je tamo uvijek in, jer je to naprosto dio sjevernjačke pivske tradicije. Kod nas se tih devedesetih, u rijetkim boljim ugostiteljskim objektima, mogao naći tek belgijski Leffe Blonde, eventualno Leffe Brune, dočim je ući u trag crvenkastom Leffe Radieuse ili Leffe Vielle Cuveeu bio nemoguć zadatak.
Rođo se malo gnušao, malo zazirao, a onda je napokon popustio pred socijalnim pritiskom i kušao. A kada je jednom kušao to je bio kraj. Sada ide unakolo i uzvikuje: samo pše!nič!no!
Ti pšenično cugaš iz nužde, ne iz izbora. Kada si u besparici, i kada je to najeftinije pivo u birtiji. Edenberg. Rajski grad. Potoci i zdenci piva. Tvoja vizija Raj!a. Da, Eden!Berg! preimenuješ ga da ti je ugodnije piti.
Pa naručiš još jedno.

Pivo drugo

Naprosto ne možeš ne čuti derane vrapčjih glasova. Pomisliš: u dječačkom dobu žudio si slobodu, nisi mogao dočekati da odrasteš, da kreneš kamo te volja. Da jednostavno pođeš niz ulicu i koračaš dok se ne smrači. A ujutro, nakon što si noćio pod vedrim nebom, nastavljaš potragu za novim vidicima, novim horizontima, krajolicima, koloritima, nenaseljenim predjelima oslikanim crnim vinom … Poznati prostor, ovladati njime, od Svijeta učiniti dnevni boravak. To si želio. Biti Nomad. Biti Cigan. Jer Bog je Velik, i Svijet je Velik, i tvoj Život je Velik.
(…) Sjećaš li se kada su te na temeljnoj vojnoj obuci ganjali k'o mazgu? Zbilja su te šibali preko svih psihičkih i fizičkih granica. Zarekao si se tada, puzeći po golom oštrom istarskom kamenu, da si više nikad nećeš dozvoliti potonuće, potištenost, bezvoljnost, tupost, očaj… revitalizirat ćeš sve svoje pobude, namjere, želje, htijenja... bez oklijevanja izložit ćeš se krajnjem naporu za vlastiti životni ideal. Jer ukoliko vojska ima pravo da te mrcvari radi zaštite državnog suvereniteta, neovisnosti i teritorijalne cjelovitosti, onda ti, ne samo da možeš, nego i moraš učiniti isto za samog sebe. Doista, ako treba postat ćeš postat ćeš sam svoj vodnik, sirovina iz posljednje zabiti, podmukli mamlaz koji nema trunke milosti prema naobraženom gradskom čovjeku. Zlopatit ćeš se po svojoj volji i viziji, za svoj cilj.
I jesi li? Uspio?
Djelomice, da.
Više nego drugi, a manje nego neki. Ostaje osjećaj nepotpunosti. Nedovršenosti.
Trebao si više. Slijediti vlastitu ideju.

Treće pivo

Naručuješ treće pivo i iz misaonog prebacuješ se u vizualni mod, promatraš svijet oštrijim okom ali zamućenije svijest.
Prepoznaješ dobar kadar i vadiš fotić. Opališ par fotografija.
Dovršiš piće, platiš ceh i šoraš u otrcanom wc– u.
Zatim krećeš dalje, u suton, u smjeru Zapada. Mrači se.
Kauboj bez pištolja i bez konja. Ali ipak – kauboj! Sa značkom šerifa na lajbeku.
Ihhhaaa...

- 19:52 - Vox popljuvi (3) - Printaj me nježno - #

06.05.2022., petak

Da van kažen




(ili još malo beside o Udbi)


Crveni Isuzu Gemini E-JT191S pičija je autocestom A3 u smiru Osika. Bija je to jedan od prvih boljih japanskih automobila na našim cestama u to vrime. Također bija je to i jedan od simbola Florijanovog uspjeha, njegovog probitka i izdignuća na socioekonomskoj ljestvici.
Nakon šta je godinama radija ka običan elektrotehničar, Florijanu se, eto, napokon pružila prilika da napravi karijeru i zasja na nešto važnijem projektu u Zavodu. Naime, inženjer Zikoz uposlija ga je ka glavnog suradnika pri izradi prototipa novog aparata pod imenom Biz-i Rrun3. Aparat je uspješno konstruiran te je vrlo brzo naša svoje misto na inozemnom tržištu. Većinom u Japanu. A đaponezi su dobro calatali.
Florijan ubaci u petu brzinu.
Na radio–postaji zasvira Zbog jedne divne crne žene.
On okrene stanicu.
boje da si najdeš tega ki će tvoju mamu kuntentati – na Hrvatskom radiju biglisa je Alen Vitasović.
Pustija je pismu da se vrti. Više mu je odgovara istarski melos.
Potom, željan friškog zraka, odškrine prozor. Moga je uključit i ventilator ali je poželija da mu vitar pomiluje lice i razbaruši ono malo kose šta mu je ostalo na glavi.
Umisto čistog provincijskog zraka zapljusne ga ogavan vonj fermentiranog stajskog gnojiva razbacanog po pojima.
– ISUSATI I SVETE DJEVICE! – požuri zatvoriti prozor.
– UHHHHH – zgadi se njegova žena na suvozačkom sidalu i metne prst pod nos.
Florijan svati da baš nikada nije uspija izbić tu smradinu u slavonskom pejzažu. Taj vonj kloakom natopljene zemlje uvik ga je negdi zaskočija u zasjedi. A najviše se stresa kada je jednog lipog sunčanog jutra iziša iz secesijskog hotela Central, ravno na trg, iprid veličanstvene osječke katedrale i udma oćutija vonj izmeta šta je nezadrživo nadira priko ravnice.
… nisu zastali u Osijeku. Samo su projurili njime. Prešli su Dravu i našli se u Baranji. Par kilometara iza mosta skrenuli su desno, u pravcu Kopačkog rita. Ali već su na sljedećem raskršću skrenili livo i vijugavom cestom, kroz zapuštena sela, došli do restorana Didina demižonka.
Florijan je parkira.
Izišli su iz auta.
Osjetite bogatstvo okusa Baranje – Vina samo provjerenih majstora – Veličanstven doživljaj baranjskih ljepota – Oaza mira i opuštanja …
Ušli su u restoran. Ugostiteljski objekt bija je polupun.
Priđe in konobar, tanak čovik u pedesetima s licem dalmatinskog težaka.
Florijan izrazi nakanu da ručaju.
Konobar ih povede za slobodan sto u kutu prostorije.
Udma su naručili piće – iločku graševinu i mineralnu!
Konobar je donija piće i jelovnik.
Uzet će fiš – blaži, a potom kečigu s žara.
Konobar zaprimi narudžbu i ode. Florijan natoči ženi gemišt.
Ona promotri ambijent.
– Nije loše –zaključi .
– Je– je, dobro je, domaće – složi se Florijan.
Fiš je stiga ekspresno i oni navale.
– Ne sviđa mi se Miličin dečko – ispali u nekom trenu Florijanova žena punih usta.
Florijan se začudi otkud sad to?
– Dečko je sasvim ok – odvrati.
– Je kao dečko je ok, ali ne i ka partija.
– Kakva partija? SKH? SKJ? Američki Repubikanci ili Demokrati? Junge Union? Radikalna partija ili Lega Nord? – palamudija je Florijan.
– Ajde nemoj se glupirat, dobro znaš o čemu govorin.
– Đurđa, mularija se zabavja. Jubu se i jebu. Mladi su, neće se ženit. O tomu ne triba ni mislit. Di je je svadba Bog te vidija!
– Di je svadba? Pitaš me di je svadba? Odmah vamo, iza ugla. Ako si zaboravija, ta mularija je na četvrtoj godini studija. A zna se kako stvari gredu: skula–posal–svadba. I unda dica.
– Đurđa! Mali je ok. Voli je.
– A možebit da je voli, ali šta ona jema od tega da je voli kada ni materijal za muža. On je umitnik. Fanatik svoga poziva. U sebi skriva nemir. Skucat će joj dite i zbrisat. Oli želiš da joj bude ka tvojoj sestri?
To je bilo nisko.
– Pust Elbu na miru – smrači se Florijan.
– Neću pustit: pitan te, oćeš da se Milica zajebe ka Elba?
Nasta tajac.
Elba je bila nešto ka crna ovca u familiji. Njen muž jednog je dana samo diga sidro. Ćao đaci, reka i otiša. Prekinija je sve veze. Minira sve mostove. Neko vrime nije se znalo di je. A onda je došla dojava da živi na Otoku. I da svojim rukimi gradi kuću. Na Otoku je upozna sezonku iz Slavonije, stanovitu Mirjanu A., pa su se „uzeli“ i dobili dicu.
Pet godin kasnije, Elbina starija kći, sada već tinejđerica u četvrtom srednje, odlučila je vižitat ćaću. Nije ga vidila otkako je zbrisa. Materi je prešutila šta je nekanila učinit. Samo je sila je na bus i odvezla se na Otok. Dan je bija šugav, siv, kišan…
Mokra i promrzla zakucala je ćaći na vrata. Otvorija je. Bija je hladan, dalek, dištanciran. Kamena lica. Izminili su par riči. Reka je: „lipo je vidit te, ali ne dolazi više. Ja sada jemam nov život, razumiš?“. „Brend nju život“, pitala je mala. „A da“, reka je on. „Štaš“. Nije ju pustija ni priko kućnog praga, da se dite posuši, ugrije. I mala se na tom mistu zarekla da će njen budući muž bit bogati mandrilo šta će ga držat na kratkom povodcu.
– Jesi me čuja: pitan te oćeš da Milica završi ka Elba?
– Durđa, nisi fer. To su tvoji strahovi, tvoje zle slutnje. Šištiš u vitar. Velin ti: mali je ok! Lip je i pametan i triba mu dati šansu!
– Lip i pametan! A ti si površan i glup – zarežala je Đurđa – zabadaš glavu u pisak ka nojčina, a dobro znaš šta će bit!
Florijan pređe priko grubih riči. U zadnjih trideset i šest godin već je svika na mnoge Đurđine ispade.
Došlo je vrime za kečigu sa žara.
– A–la – usklikne Florijan kada ugleda ribu na pladnju, nako lipo pečenu i okruženu kumpirićima i limunom i petrusimulom na drobu...
Đurđa je po prvi put u životu vidila kečigu. Ta ribetina izdužene njuške prekrivene koštanim pločama, taj živi fosil iz familije jesetri nije joj uliva povjerenje. Ipak, prominila je mišljenje s prvim zalogajem. Riba je bila ukusna i sočna. Bez karakterističnog okusa rijeke, mulja.
Nakrcali su se! Nasitili! Slistili su sve s tace.
Sada je vajalo malo otpuvnut. Ohanuti, rekli bi nešto južnije.
Pa su naručili kavu i braune.
U taj tren naiša je gazda, čuveni estradni umjetnik, pivač jakog glasa. Rokenrola, lola i tamburaš!
– Je li sve u redu – upita je KS.
– Spiza je bila ekstraordinarna – kutentno je reka Florijan.
– Bilo je dobro – suzdržana je bila Đurđa.
KS je bija poprilično nacvrcan.
– Mogu li vas još nečim počastiti – upita je i hiknija.
– A ne, hvala, puni smo – kaza je Florijan tapkajući se po drobčini.
– Ne hvala – Đurđa će damski.
Florijan pomisli: vidi je, opet glumi prefinjenost, a obična je prostakuša iz Voće.
– Oprostite, ali ja to moram reć: podsjećate me na moju ženu – priopći on Đurđi.
Ali brzo se ispravi. Uzdahne.
– Mislin, na moju bivšu ženu…
Seja se za stol.
– Da van rečen - ojađeno će – una je otišla i odvela dicu. Bija san na turneji po Rusiji i kada san se torna, kuća je bila ledena i prazna. I tišina je bola ka postolarsko šilo usrid srca. Pokuša san joj ući u trag, ali ona je dobro zamela stope. A unda san sazna da živi s tin čovikom u Zagrebu. Nabavija sam broj, nazva. A ona je zavrištala da je GOTOVO! BASTA! FINITO! PRIKO GLAVE MI JE I TEBE I TVOJIH TURNEJA! I TVOJIH HVATSKIH KURBI! I TVOJIH RUSKIH KURBI! I TVOJIH UKRAJINSKIH KURBI! JA SAN ZALJUBLJENA! I SRITNA! I VOLIN GA! ON JE ČOVIK NA KOG SAN ČEKALA, KOG SAM SNILA! A TI SI KARDINALNA ŽIVOTNA POGREŠKA! Stukle su me te riči. Znate, meni je obitelj i stožer i utvrda i svetinja i sve...
ALO! LJUBO! DONESI VAMO JOŠ GRAŠEVINE – zazva je KS konobara pa kontinja besidu:
– Ne, nimam ja ništa kontra tega da je tomu stvarno tako, da je to čisto. Razumiš, čista jubavi i to. Ali to je šporko, da šporkije ne more bit…
Florijan i Đurđa nisu svaćali o čemu govori. KS je vidija znak upitnika iznad njihovih glava pa je požurija objasnit:
– UDBA ! – kriknija je – UDBA je namistila tog jebača! U svojoj paklenoj Čentrali iskovali su plan, izradili su psihokarton, do u detalj su je proštudirali i poslali kurbinog sina da ispuni ženske fantazme. E, da! lipo su joj ga uvalili! Ali ona tu nije bitna. Meni su se svetili! Meni! Ja san hrvatski patriota i katolik i to ih je žujalo! Banda udbaška! Pas in mater jeba, da in jeba!
Konobar je donija litru. KS je natočija čašu i eksinija vino.
– Naravski, posli godinu i po operativac je paritja. Čemu da ostane, obavija je posa. Razjeba stvar.
Reka san ženi: vrati se, mila, sve ću ti oprostit! Znam da su ti namistili!
Ali ni se tornala.
Rekla je: neću, nima šanse!
I tako, sad svako živi sam. Dica su odrasla. Študiraju po svitu. Mlađi sin je u Torinu, uči teologiju, drugi je Amsterdamu, zajebaje se, a kći pokušava razumit svoje roditelje studirajući psihologiju na Sorboni.


Kada mi je Florijan govorija o tom susretu i KSovoj tužalljci, ja sam se nepravedno nasmihnija i podsmihnija:

Ljubav ne raspari žbiri ni žandari
Žbiri ni žandari, žbiri ni žandari
Niti puglavari !


Ali šta san ja tada zna? Bija san naivan, zaljubljen i mlad, virova san tek u bezazlenu umitnost i jubav. Svit špijuna, tajnih agenata, operativaca i njihovih suradnika, neformalnih informanata i doušnika bija je za mene paralelni univerzum ili film Đejmsa Bonda. Zloglasni STASI šta je o svakom građaninu vodija dosje postoja samo u DDR-u. Naše Službe jemale su pametnijeg posla neg da se bave običnim čovikom, pa čak i popularnim pivcem nacionalističkih nagnuća; obračunavale su ubačenim protudržavnim emigrantskim snagama, nadzirale su razbludne američke diplomate ča su se kurvali s ćerima visokih oficira JNA, desnim okom pratili nacionalističke i kleronacionalističke navijačke skupine, a livin Carlosa i njegove teroriste…
Ali zbilja i zbiljnost je nešto drugo. Nisan ni slutija…
Nisan ni slutija da će florijanova žena, Đurđa, u zabrinutosti za budućnost svoje ćeri krenit da me minira. O, da, Đurđa je bila strpljiva i temeljita ka špijun na posebnom zadatku. Mic po mic ubacivala je Milici u glavu neke ideje, bezdušno joj trovala misli, podmuklo sijala sumnju, ocrnjivala me, isticala nedostatke, a zanemarivala vrline, podmetala, sabotirala, filigranskom pedanterijom usađivala strah od onoga šta će bit, uglavnom permanentno nanosila štetu, da bi, nakon dvi ipo godine moja draga napokon rekla – Adio!
Bija je to moj prvi poraz od Sistema! Malograđanština je pljunila na jubav i umitnost. Konformizam je posramija plemenite osjećaje, posra se na hrabrost i odvažnost. Nemaštovitost je osujetila životnu avanturu.
Pa san u bed. Jako san pati. Sklupča san se u sebi, tumara ulicama. Ali šta te ne ubije, ojača te! Jednog kasnog popodneva seja san za makinjetu i nepokorena duha natipka epilog štorije:



Philumenist

Letjela je za Pariz u režiji svojih roditelja.
– Što želiš da ti donesem iz grada ljubavnika?
– Ništa, osim možda kutije šibica. U nju stavi kamenčić s jedne od pariških ulica.
– U redu.
Moje poruke dugo su vremena bile kodirane. Teško shvatljive. Tada još nisam bio parezist. Hrabri kazivač istine. Govor mi je bio pun aluzija, nejasnoća, metafora. Namjernih.
Zapravo želio sam poručiti: žigice su potencijal. Njima se mogu spaliti mostovi, kuće, obiteljsko nasljeđe, djedovina, polja, šume, mogu se izazvati veličanstvene vatrene stihije, spaliti Notre–Dame, sažgati Kornati, pripaliti sporogoreći štapin, barut koji će raznijeti Sikstinsku kapelu ili Sabor… No one mogu zapaliti i prometejsku vatru na kojoj se promrzao čovjek može ugrijati, vatru na kojoj se može pripraviti topli čaj, prežgana juha, načinit vrlo konkretan obrok, sa njima se može zapaliti baklja koja osvjetljava put kroz mračnu šumu … Vatra , dinamična, živa… Kamen, krut, nepomičan…
Ja sam vatra.
Ti si kamen.
Kamen u kutiji žigica koji je besmislen.
Ovo je kraj.
Bila je to razlika u dva načina postojanja, dvije različite vizije zajedničke budućnosti. Jer ona je bila epikurejka, a ja plašljivi kinik, neka vrst neostvarenog učenika Diogena iz Sinope, rekao bih tako u to vrijeme. Danas jednostavnije: ona – malograđanka, ja – jebivjetar, skitnica, vagabundo…

Na dan kada je odletjela nisam je ispratio. Umjesto toga pošao sam koračati gradskim ulicama, razočaran i tužan zbog nemogućnosti one divne spremnost da se sve odbaci i riskira, da se živi stvaran, a ne lijep život...
Hodao sam neprekidno i besciljno sve do kasnog poslijepodneva kada sam se zatekao pred umobolnicom gdje su lakši psihički slučajevi žicali cigarete i novac. Prišla mi je neuredna žena srednjih godina. Zjenice širom raširene.
– Hej momak, imaš što para – zanimalo ju.
Nisam imamo ni kovanicu u džepu.
– Žao mi je, nemam – odvratio sam.
Mora da sam izgledao prilično jadno jer je posegnula u džep i izvadila čitav svoj užicani novac – nekih 35 kuna – i pružila mi ga na dlanu.
– Uzmi!
– Hvala, ne mogu to primiti…
– Uzmi, moraš to uzeti! – insistirala je.
– U redu…
Posegnula je u drugi džep i izvadila paketić papirnatih maramica.
– Uzmi i ovo!
– Što da radim s tim?
– Da se nađe ako ćeš jebati – rekla je cerekajući se.
Pukao sam od smijeha i sljedeće čega se sjećam jest kako nasred ulice pjevamo neku pretužnu starogradsku pjesmu na opće zgražanje prolaznika. Potom svatko pođe na svoju stranu, gospođa u umobolnicu, a ja dalje, u smjeru zapada, u mrak.
Noćnim vlakom iz Savskog Marofa vratio sam se u grad. U birtiji na Glavnom kolodvoru popio sam pivo, natašte.

Dva tjedna kasnije M. mi je predala bljedunjavu zelenkastu kutiju šibica na kojoj je pisalo Ladurée, Paris. Unutra su bile tek žigice jednako bljedunjavih zelenkastih vrhova.
– A kamenčić?
– Zaboravila sam – rekla je nehajno. – I, da, bolji si od Soutinea – dodala je.
– Znam, al' koga briga.
– Ovo je kraj – upitala je.
– Aha. C'est fini – izrekao sam da me što bolje razumije.
– Dobro.
Okrenula se i otišla.
– Av–av – zalajao sam za njom.

Nastavio sam skupljati kutije šibica. Moja kolekcija danas se sastoji od 812 kutije. Svaka kutija u svojoj nutrini krije kamenčić, minijaturnu bočicu pijeska, sitnu pustinjsku ružu iz bocca della verita, dupondius, nekoliko talenata, crno vulkansko grumenje, sitne školjke, gorske kristale, ključ života, zametke sreće, sedimente ljubavi…


- 11:52 - Vox popljuvi (2) - Printaj me nježno - #

26.04.2022., utorak

Didov NE!

Raskol Tito– Staljin započeja je u lipnju 1948.
Tito je reka NE! Staljinu. Ne je značio NE! bratskoj socijalističkoj okupaciji. Bilo je tu još nekih čarki oko Bugarske i Grčke koje su nervirale brkatog Gruzijca, al na stranu sad to.
Zavladala je ratna psihoza. Napetost je rasla. Počele su se gomilati trupe s obje strane granice.
Moj dida je u to vrime bija golobradi arhitekt i ka takav pozvan je da vodi i nadgleda izgradnju fortifikacijskih zdanja na mađarskoj granici.
Gradilo se odlučno i punom parom.
Uvečer se sidilo uz vatru. Svirala se armonika, besidile se beside. Bit će da se i pilo. Ne previše. Taman koliko triba da se tjeskoba strese s kože.
Bija je tu i neki cigan, Đani se zva. On je priča ciganske priče. Jedne je večeri kaziva štoriju o divovskoj, biloj, ludoj i slipoj ženi ča – u noćima ka ova! – iznenada dojuri odnikud. Zemlja poskakuje od težine njena trka. Veliko golo tilo zrači hladnu svitlost. Judi biže na sve strane, sklanjaju se u panici. Bila žena projuri kroz čergu i nestane u daljini ostavivši za sobom polomljene kočije, muzičke instrumente, zagašene vatre i zgažene jude, dicu, majke, starce, plač jauk i bol!
Ne znan zašto ali dida se jako dojmila ta štorija, taj ciganski pogrom.
Dojmila ga se toliko da ju je iša naslikati kada je otiša u penziju.



Za jedne od tih plemenskih večeri Didi se obratija čovik.
Dida ga je pozna "ka onog iz Uprave".
– Moremo li razgovarat, druže – zapita je čovik.
– Naravski, recite druže – odvratija je Dida.
– Hoćemo li nasamo, tamo na rubu gradilišta. Naime, rič je o delikatnoj stvari – reka je ovaj ispod glasa.
– Ajde – odvratija je Dida.
Pošli su na kraj gradilišta.
Čovik se tu predstavija ka „radnik na određenim poslovima“. Svi su znali šta znači „radnik na određenim poslovima“. Bija je to agent Službe državne bezbednost. Udbaš, obični.
Reka je da je njegov posal privolit jude da radu za Službu.
Objasnija je zadatke i očekivanja.
A ona je postavija neizbježno pitanje:
– Druže, hoćete li raditi za nas?
Noć je bila vedra s punim misecom.
Did je prpalija cigaru.
Zagleda se u zvizde...
– Lipe li noći!
D'ou Venons Nous / Que Sommes Nous / Ou Allons Nous – Odakle dolazimo/ Što smo / Kamo idemo / zapisa je Gogen velikn slovima na svojem najvećem i najslavnijem platnu.
Doista, di je početak?
Neki velu da je sve startalo Velikin praskom šta se prije 13,8 milijardi godin počea širiti iz točke neizmjerne gustoće. U međuvremenu je svemir proša kroz nekoliko etapa i trenutno smo tu di jesmo... Iza nas je krvavi svjetski rat u kojen smo izborili časnu pobjedu. Izborili se jesmo, nema šta, ali sada nam s druge strane prijeti Rus, zapravo Gruzijac iz Gorija…
Nisan siguran je li Dida ovako započeja priču, ali nije ni bitno. Nije tija biti špiclov, prokazivač, hulja doušnička...
Pa je laprda sveudilj i naokolo.
O svemu i svačemu.
O smislu života ... o starom Egiptu i Amon Ra, o Cezaru i Martovskim idama, o Karlu velikom i govorkanjima da je Karlo potomak Atile biča Božjeg... O carstvima što se uzdižu i propadaju u truljavoj dekadenciji.
Dugo je priča. Poveziva nepovezive stvari.
Svakako se povoljno izjasnija o volji, želji i namjeri izgradnje pravednijeg društvenog uređenja. Naš samoupravni socijalizam jema historijsku šansu! ...
Kad je napokon epilogizira solilokvij bilo je vrime da udbaš pripali cigaru.
– Sve si ti to dobro reka druže! Vidi se da si pametan i načitan. U to nema nike sumnje. Čovik ka ti bi nam bija od velke koristi – mudrijašija je agent tajne sile. – Dakle, šta kažeš? Jesi li s nami?
Nu, ti Boga, opsova je Did u sebi i pomislija: homo jope
Pa je nastavija travestiju.
Vratija se na prapočetak, na problem teorije praska i pitanje: ako je teorija validna zašto je tako malo antimaterije u svemiru?
Spomenija se Grčke, Krete i Mikene… Minos palače u Knososu… Opet je govorija o usponu i padu civilizacija… Ma tko se danas sića Feničana… Džingis Kana… asteških vladara…
Govorija je izvlačeći čudo iz svojih eruditskih žila.
Kada je drugi put epilogizira udbaš ni tjera dalje. Bija je dovoljno pametan da zna da neće dobit odgovor kakav priželjkuje.
Samo je izgovorija:
– Dobro, vratimo se nazad.

I tako je Tito reka ne Staljinu, a Did je reka ne Udbi.

Pitam se je li pri sastavljanju izvješća čovik represivnog aparata bija temeljit i iscrpan ili je čitavu događaj skratio pod suhu, drvenu birokratsku zabilješku:

Subjekt izbjegava surađivati!

---
U Jugoslaviji je između 1948-53. godine ubijeno 337 neprijateljskih komandosa, a poginula su 24 graničara JNA i 12 civila.


- 23:30 - Vox popljuvi (3) - Printaj me nježno - #

19.04.2022., utorak

Jubi me, pojubime!



Iziša san u kino. Nakon trideset i nešto godin opet san gleda Dekameron od Pazolinija. Sam sam sebe iznenadija koliko se dobro sićan filma, faca, kadrova… Gotovo da ništa nisan zaboravija. Osin jedne priče di tri imućna brata ubiju priprosta sicilijanca, ljubavnika svoje sorele i pokopaju ga u đardinu. Ali lipi se Lorenco ukaže u snu svojoj ljubovici i objasni zašto ga nima i reče di su ga zakopali. Sutradan ona ode u đardin, nađe misto, iskopa tilo i odrubi glavu. Tilo zakopa nazad, a glavu metne u boršu i odnese kući. Kući nađe veliki lonac za cviće pa u njega stavi glavu i priko nje zasadi biljku. Biljku stavi na ponistru ča gleda na montanje.
I tako jubavnik lipe male zauvik ostade žnjon.

Iziša san u kino. Staro kino. Tu i tamo još oden u Staro kino jer se u Sinestaru osićan ka da me horda američkih pornografa izjeba u sve buže. Em silna buka, em nervožaste kamere i miljon rakursa u minuti od čega bolu oči; pa 3D pizdarije koje ti ka dosadne muve letu isprid nosa; u 4D kada prdne zmaj puste niki sumporni smrad, a kada juru auti katrige se tresu ka da je grunija potres od 6.6. rihterovih…

Iziša san u kino. Staro kino. Slabo je bilo judi. Filmove iz prošlog stoljeća dođu gledat još samo stari prdonje, olinjali sineasti i studenti ADU po sili školovanja. Stari judi nisu natakli masku. Študenti je pak nisu skidali s face. Eh, kakvi študenti! Nikad oni neće zapalit žito!

Nakon filma prošeta san gradom. Pokuša san vižualizirat kako bi Ameri danas (a vala i tog davnog lita1971.) ekranizirali Bokača. I zgrozija san se od grozomorne artificijelne sintetičke američke verzije renesansnog života.
Kući san nareza sira, kruva, natočija žmul crnega murterskog vina, sija na bakon i gušta. Poklen san pripalija lulu i još malo gušta. Osića san se ka poslidnji čovik na svitu.

– – –

Za vikend san iša na jednu međunarodnu športsku priredbu. Na tribinama su među inim sidili i talijanski borci i borkinje. U modrin trenirkama čekali su svoju uru da nastupe na tatamiju. Svi su jemali zaštitne maske. I to one kljunaste.
Ča nosidu masku kada više nije obvezatno? čudija san se.
Vidija san još dva Slovenaca, jednog Nizozemca i Švabu da nosu maske.
Od našeg svita, naravski, niko nije jema masku jer se maske nose na maškaradi, a karnjeval je davno pasa.
Poklen su se Azuri malo opustili i makli tu sramotu s lica ali njiovne ženskice nisu. Tek kada bi in posve ponestalo zraka, na minut bi povukle masku ispod brade i tada si moga vidit koliko su šesne, pari mlada Romina Paver ili mlada Ornela Muti i došlo mi ih je ža, baš ono ža.
Došlo mi ih je ža jer njima na pamet nikada neće pasti ono ča je meni palo na pamet kada san bija u njihovin godinama:

Ležali smo lipi, mladi goli na krevetu. Ma po ure unazad vodili smo ljubav.
Sonja je spala na mom ramenu. Zurija san u plafon, sluša kosove, brgljeze, slavuje i druge tiće di glasno pivaju. Pod širon otvorenom ponistorm cvale su trešnje i zrak je vonja ka neki skup francuski parfem. Kasno prolitnje popodne.
Sonja se promeškoljila i svojin ustima potražila moja usta.
Pojubili smo se.
Malo san joj protrlja nos svojin nosen.
Ka Tahićani, reka san.
Šta ka Tahićani, ona će još smantana od sna.
Evo, jubimo se ka Tahićani, nacrta san joj.
Kakvi sad Tahićani? čudila se. Ča nismo mi Hrvati?
Tahićani se jubidu nosima. Oli nisi gledala Pobunu na Bauntiju?
Na Bauntiju? Jedini Baunti za koji znan je čokoladica koju bi baš izila, zijevnula je.
Evocira san film.
– – – eh, kako su se slatko trljali mister Kristijan i Maimita! Ma puno je lipa bila Maimita. Prštila je od seksa dok je mrdala kukovima i tresla gujicom za Branda. Poklen ju je Brando za stvarno oženija. Ali bija je to težak i mučan brak. I ono lipo dite in se ubilo. Nekako mi se čini da to mišanje rasa nikada ne ispadne dobro...
Je– je, kad kažeš, nekako se mutno sićam. Davno san gledala film.
Ali moran ti reč, jubljenje nosima nisu izmislili Tahićani. Čita san u Devidea, onog matematičara ča je pisa haiku, da jema toga dosta u Novoj Gvineji, a i Eskimi se jubu nosima. Homo se još malo jubit nosima.
– More!
Ponovo smo se nježno protrljali nosima i obrazima. Omirisali smo se ka dvi male slatke zviri ča se njušenjem zbižnjavaju nasrid puta. Opet mi se ukrutija.
Baš je lipo…
Je, složila se Sonjica. Mnogo je lipo.
Ma puno je lipše od frenčkisa. Intimnije.
Aha.
Frenčkis je kako mu samo ime veli francuska izmišljotina i ka takav nije inherentan ljudskom stvoru. Mnoge ga kulture ne poznaju. (Upravo san dobija udbašku dojavu: prema studiji Kinsijev instituta u Indijani, manje od pola svita jubi se u usta!) Pa eto in ga na, tin umišljenim pompoznim francuzićima! Neka si oni samo turaju svoje longo– jezičine u grlo do riganja, neka se mačuju jezicima ka Dartanjan do mile volje, neka si izminjuju slinu i bakterije! Za mene je finito! Štufa san se i Francuskinja i frenčkisa! Šugava nacija uprljala je pola svita tin svojin nakaznim kisom. Dobro je govorija Niče: valja prevridnovat sve vridnosti! A početi vaja s frenčkisom!
Nema više frenčkis? tužnjikavo je upitala bidna Sonja.
Nema! Basta! Gotovo! izjavija sam najodlučnije.
Ona obisila nos. Uvridila se. Ka da je to nešto protiv nje. A nije.
Adj da se još malo jubimo kako spada, predložin.
Mi se još malo protrljamo nosima.
Uvidin: ima tu mista za unaprjeđenje…
Slušaj, ima tu još mista za unapređenje, rečen.
Kakvo unapriđenje?
Pa nosnog kisa!
Kako to misliš?
Čekaj, vidit ćeš!
Iskočija san iz kreveta i namistija se tako da nan glave stoju obrnuto, ka da jedno od nas visi naopačke sa stropa, ako me razumite. Potom san zapovidija Sonji da kažiprstom stisne svoju desnu nosnicu i začepi usta i da ih ni u kom slučaju ne otvara. Ja sam pak zatvorija svoju livu nosnicu. Udahnija san duboko, spojia svoju slobodnu nosnicu na njenu slobodnu nosnicu i započea polako ispuštat zrak. Kisik je poša iz mojih pluća, via bronhiji, pa dušnikom, grlon, kroz sinuse, nozdrve – zaškaklja mi je nosne dlačice – i preselija se u Sonjin dišni sustav te tamo meko aterira u alveole.
Ponovija san to još jednom. I još jednom.
Jebate, mi prekrcajemo dahovinu! Jema li šta intimnije od toga?! uzviknija san.
Sonja je rekla: ajme, majko! vidi! sva san se naježila!
Bogami, koža joj je po cilon tilu postala gruba ka u tuke.
Ajd sada ti meni duvaj, reka san.
Krenila ona meni upuhivat zrak. Zrakom svojih pluća održavala me je na životu ka glupog i neopreznog udavljenika.
Protrnija san od miline. A onda san navalija na nju. Uvalija san joj jezik i skliznija u bužu.
Cilo poslipodne jebali smo se ka štuke. Zapravo, ka šparići.

Eto, zato mi je došlo ža tih mladih taljanskih cura. Ostat će uskraćene čak za pomisao na neko slično nosno iskustvo. A možda propuste i pošteni fuk. Al nisan ja tu da kudim novo–normalnu mladost šta dršće od straja pred vlastiton sjenom. Dobro jesan, al ono šta stvarno ka konačni zaključak ovog zapisa želin reč je:
ako si kreativan na jedan način, onda si kreativan i na drugi način, i vako i nako, i gori i doli, i naširoko i poprčeke: i kad se jubiš, i kad vodiš jubav, i kad kuvaš obid, i kad mutiš smjesu za fritule, i kad pituraš jaja za Uskrs i pritom kantaš, i kad po smećarskim kantama i kantama od nafte udaraš ritam, i kad odeš protegnut noge do Bilog briga, i kad si u obilasku nekog stranjskog mista, i kad popravljaš auto–elektriku, i kad sadiš karotu i kad udaraš po makinjeti neki panjadranski jezik, i kada treniraš šta već da treniraš…
Ako si kreativan onda si kreativan svugdi i svagda.
Jer kreativnost, to je mozak ustrojen da uvik traži nov, drugi i drugačiji način.

I Pazolini ni prvi, a ni zadnji ča je to dokaza.

- 15:33 - Vox popljuvi (3) - Printaj me nježno - #

08.04.2022., petak

Skoro pa ratna priča



Na početku rata Z.G., sin čuvenog arhitekta T.G. – a odlučio se angažirati u Civilnoj zaštiti. Njegova dužnost bila je da noću, nakon oglašene zračene uzbune, sa najvišeg nebodera u kvartu motri tko nije utrnuo svijetlo u stanu.
Kada bi uočio osvijetljeni prozor, motorolom bi dojavio ljudima na terenu. Oni bi brzo locirali neodgovornog, zaboravnog ili naprosto isprepadanog građanina što je bezglavo pojurio u sklonište (ali vrlo lako moguće i perfidnog petokolonaša), te mu grubo zapovjedili da riješi situaciju. „I DA SE VIŠE NIJE PONOVILO!!!“
Te je večeri Z. odlučio povesti svog maloumnog sina na vrh nebodera. Dječak je teško podnosio skučenost atomskog skloništa. Doživljavao je histerične ispade, otimao se, batrgao, vriskao da želi van. Mučne scene uznemiravale su ionako već uznemire i zabrinute građane.
Grad bez javne rasvjete, bez osvijetljenih prozora, bez prometa, bez ljudi, kao zamrznut u prostoru i vremenu, pod vedrim noćnim nebom i naopačke okrenutim rogatim mjesecom izgledao je nadrealno.
Bila je to nova hrvatska stvarnost. Ali bilo je neke ljepote u tome. Stanovita poetika. Nešto što prethodne generacije nikad nisu vidjele.
Z. podigne pogled. Zvijezde. Činile su se tako nisko, gotovo rukom dohvatljive. Još kao izviđač naučio je raspoznavati zvjezdane formacije.
– Vidiš sine, ono je Kasiopeja, a tamo je zviježđe Ribe... Perzej je ondje...
Andromeda, Pegaz, Ovan, Kit nabrajao je pokazujući rukom. Znao je da razgovara sa sobom. Dječak ništa nije razumio. Samo je zurio u nebesa.
– Zvijezde – izusti neočekivano dječak.
Hladan nalet vjetra. Z. udahne duboko, kroz nosnice. Mirisalo je na snijeg.
– Da, sine, zvijezde – potvrdi Z. i podraga dječaka po glavici.
– Hajdemo, sva su svjetla pogašena, grad spava – reče.
– Grad pava – ponovi dječak.
– Pava… Naš je posao je ovdje gotov…
U trenutku kada su prišli vatima terase Z. iznenadno predloži:
– Hajde da se utrkujemo tko će prije do dolje.
Mališana nije trebalo nagovarati. Tko će prije, to je bila njegova omiljena igra. Često su se on i Z. utrkivali i Z. je sina, razumljivo, svaki put puštao da pobjedi.
Ali ne i ovaj put!
Čim je dječak odjurio niz stepenice, Z. je potrčao prema rubu zgrade. Odrazio se svom snagom.
U ranom djetinjstvu uvijek je pobjeđivao u skakanju u dalj.

(Zatamnjenje.)

Sjedimo na terasi naše ladanjske kuće. Ja pijem bevandu, moja gospoja pijucka sok od iscijeđene naranče.
Ona s indignacijom osuđuje Z.– ov čin. Kaže: "To je neodgovorno i sebično".
Ja pak smatram da je to baš dobra fora. Svojevrsni suicid sa stilom. Doduše ne sa tolikom stilom kao samoubojstvo stanovitog francuskog nadrealista što si je na sako pribadačama zakačio ceduljicu ZGAĐEN, pa si potom prosvirao glavu.
No, nije to jedina točka prijepora i razmimoilaženja među nama. Nipošto. Mi se često raspravljamo oko krajnje besmislenih stvari. Pa tako ja kažem potato, a ona veli potahto, ja velim vanilla , ona vanella, ona će stube ja ću stepenice, ona tenisice, ja patike, pecaroš – ribič, tisuća – hiljadarka... Ubrzo kuhinjom polete tanjuri, a moja gospoja ustrajava u tome da leteći tanjuri ne postoje.
– Da poludiš!

- 11:36 - Vox popljuvi (7) - Printaj me nježno - #

<< Arhiva >>