sati
utorak, 07.11.2006.
sramin se
danas san slagala najbolju prijateljicu. nikad do sad to nisan učinila. nešto smo se natezale preko mobitela, smsovima, naljutila sam se. bila san još vani kad je to počelo, a u međuvremenu san došla doma. i tad san, nakon jedne teške poruke, vidila da me zove na telefon. bila san jako, jako umorna, nije mi se pričalo, a nisan, bit ću iskrena, imala ni hrabrosti reć joj čak ni u slušalicu ono šta san joj bila napisala u poruci. iako mislin da san u pravu. posli me je nazvala na mob i javila san se i rekla da san na jednom mistu i da joj se javim večeras, a nakon 5 min mi stiže njen sms da ona zna da san doma, jer joj je rekla jedna zajednička prija s kojom sam malo prije toga pričala. shit!! užasno mi je bilo, razumite li? užasno!! nisan nikad prije ništa takvo napravila. da mi je bilo u zemlju propast, spasila bi h se. i onda san je, nakon par min razmišljanja šta da učinim, nazvala i rekla da san se taman vratila jer da san iznenada morala izać na to misto i da nisan bila doma kad je zvala. ajme majko. plakala je jer ju je toliko povridilo šta joj se nisan tila javit. imala san uvjerljivu priču, jer san isoristila nešto šta mi se stvarno dogodilo, ali san zaglumila da mi se to dogodilo baš tad, a ne uru prije. zvučala san uvjerljivo, mislim da je povjerovala. rekla san joj da san se bila naljutila ali ne toliko da joj se ne bih javila, jer da san to tila, ne bih joj se ni na mob javila. ljudi moji, žene moje, ma ne znan kako san sve to izvela. i znate šta, ma nisan toliko slagala ni zbog sebe, već kad san je čula kako plače zbog mene i moje pizdarije tad stvarno nisan imala srca priznat joj šta san učinila jer mislin da bi je to zaista dotuklo. stvarno to mislin.
ja lažen jako, jako, jako rijetko. misilin da nju nisan nikad slagala. mrzin lagat i ne sviđam se sad samoj sebi šta san to učinila. ma mislin da ove moje riječi ni malo ne mogu dočarat koliko se jadno osjećam cili dan zbog toga, koliko se sramin šta san to učinila. da san joj tad rekla da nisan imala snage javit joj se, da nisan tila... ma ne znan stvarno kako bi ona to primila. ajme kad se sad sitin kako je rekla nešto u stilu: pa znala san ja da se ti meni ne bi ne javila... ajme kako san pokvarena, pa kako san joj to mogla učinit?? ma nije mi uopće jasno zašto san to uopće učinila. a gospe moja...
razmišljam se o tome da joj sve priznam. al, kakve koristi od toga? u biti, olakšala bih sebi, a njoj ne bih pomogla. bar tako msilin.
petak, 03.11.2006.
petak treći
triban li uopće reć da je petak naveče i da san ponovno doma. sama. oprala san kosu i bauljam po bespućima interneta. e, i nalakirala san nokte. da... ne bude li neko grozno vrime u vidu jake bure sutra, iden ujutro malo po gradu (čitaj: dućanima) i na kavu i tako. lijepo zvuči, zar ne? ali, to je nešto šta radin ne samo svake subote, nego i češće. sva ta ispijanja kava, čakule s prijama, kolegicama, poznanicama... sve je to već viđeno. ne nalazim više u tome neki smisao, nije mi to više baš ni neki gušt. u biti, alternativa je ostat doma, a šta onda? čistit? peglat? kuvat?
povremeno oden u kino, teatar, sidnen u neki drugi kafić ili popijen kavu s nekom osobom koju rjeđe viđam i to je sva promjena koju doživim.
mislim se šta da napravin da ubacim nešto novo. razmišljala san da se oden penjat na Mosor ili nešto tako, ali ne mogu trenutno iz zdravstvenih razloga. šta drugo?
dane provodim ili na poslu ili se izležavan doma ili negdi po vanka... ma uvik isto, baš isto.
tako jebeno prokleto i previše želim i treban nekoga. želin da mi je napeto negdi ić, nekog vidit, nešto nekome važno ispričat. želin se nać s prijon i pričat sve one lipe stvari koje 2 prije mogu jedna drugoj s gušton reć. znate ono kad jedva čekate da sidnete na tu kavu a ona jedva čeka da počnete s pričon... bože mili od kad to nisan doživila. a iman 36 jebenih godina na ovin mojin leđiman. nemojte me tješit ni uvjeravat u suprotno. svjesna san da je sve manje i manje vjerojatno da ću nekog upoznat. a tako je prokleto teško bit sam iz dana u dan, iz godine u godinu.
