an image

srijeda, 28.02.2018.

O, Valeri

Preslušavajući Ejminu (Ejmi Vajnhaus) demo pesme koji je snimila kad je imala osamnaest godina, setih se kad smo se vraćali s neke književne večeri prethodno se potpuno izgubivši po njivama punih kukuruza i tad bejaše moja zatečenost kako su ljudi nesposobni i ko im je uopšte dao vozačku dozvolu budući da je druga asocijacija u glavi fenomenalan film „Deca kukuruza“ – no i ne baš kad se tebi može dogoditi, pa ipak mrak je napolju, jedino neki meni nepoznati grad svetluca svojim prstima po mraku, putevi sivi i isplegani, sunce se spušta poput razbijenog jajeta po ploči tiganja sve niže i duže, crnje, do nestajanja, i to je život.

Ejmi se uveliko bilo vratila iz Beograda sa svog nastupa i besna rulja je i dalje tražila svoj novac jer je nastup bio nikakav, nema tu nekog zameranja ni s jedne strane, sve je to mašina koja melje, zatim se ona ubila od alkohola i mislim da je taj nestanak bio jedan gubitak za ovaj svet. Njena muzika je bila nešto osvežavajući u moru istih izvođača, fabričkih zvukova, znanih prečica do uspeha, ona je bila nešto sasvim drugo.

Pored mene je sedeo pesnik kog uopšte nije iznenadila vest niti suviše potresla, štaviše stavio je do znanja da ga apsolutno, ne sećam se tačnih reči ali bilo je nešto zarđalo i nedostojno, možda da ga boli dupe. Pesnici su zaista najgora sorta jer ga nije bolelo dupe kad je ispevao svoju pesmu od šest ovaca na ispaši koje su bivale svedoci njegove ljubavi. Nije mi se svidela njegova poema kao ni njegov komentar ali to nije moja stvar jer nije naučen da se ugrize za jezik. Kad jednog upoznaš, upoznao si ih sve.
(Ja) Mrzim (Ja) da (Ja) izlazim gde svi izlaze...
- 23:25 - Komentari (2) - Isprintaj - #

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.