an image

srijeda, 21.02.2018.

Između činova


1
Prelistavajući Virdžinijin album s porodičnim fotografijama stekao sam utisak da je Virdžinijino poimanje sveta kao što ga je i pripovedala po mnogo čemu za to doba različito od tipičnih ljudi. Odraz samoljublja najviše se da primetiti u porodičnim albumima kao i na šta i na koga se stavlja najupečatljiviji akcenat te neretko sestre primete kako imaju manje slika ili sva deca primete kako su uredna i čista. Pre samog krutog osvrta obratio bih pažnju na to kako je album poprilično zgodno urađen i kako sve miriše na autentičnost i volju; postao je funkcionalan nakon unapred osmišljenih i predviđenih mesta za datu fotografiju, zatim bi fotografija nakon određene selekcije bivala uredno poslagana unutar rama. Danas, u moru šablonskih albuma verujem da je nezamislivo i bespotrebno potezati sa makazama.
2

Zanimljivo je primećivanje izostanka pojedinih fotografija, pa neki ramovi zjape prazno, bledo, usamljeno poput načetih jabuka.
U njenom albumu najviše ima drugih ljudi no nje same ali takođe pojavljuje se dosta prirode koja se ogleda u staklenastim jezerima položenim u travama, u osmatranju drveća, snežnim livadama i kućama, nebu, stvarima i ljudima oko nje ali to nije sve jer među nabrojanim papirnatim stvarima pojavljuje se i par isečaka iz novina, uglavnom jedan o poseti novinara njenom mužu Leonardu u njihovoj porodičnoj kući.
Instagram premda u to vreme nije postojao mada mogla bi se primetiti neka vrsta sličnosti u samom osećaju za slaganje fotografija. Nije tajna da su mnogi slikari radili svoje „selfije“ mnogo pre mobilnih telefona i fotoaparata, možda je i Instagram u vidu sortiranja fotografija oduvek tinjao u čoveku i bio deo njega.


Jedna misao ipak odvlači misao kao što automobil odvraća pažnju psu i golica radoznalost: Da li je Virdžinija bila svesna da će taj album jednog dana predstavljati neku vrstu intelektualne vrednosti od kulturnog značaja ili je on zaista oličenje, dokument jednog naivnog i nevinog produkta, doba?

3

Jer ne treba smetnuti s uma da su pisci istrenirani da razmišljaju par koraka unapred i da su na sličan način pronađene i beleške Agate Kristi koja je u njima osmišljavala zaplete svojiih romana, brzinski pisala grube skice, krojila likove, utabavala poznate staze. U jednom dahu sam pročitao knjigu Džona Kurana jer me je istinski zanimalo kako je izgledao sam prosec pisanja Kraljice zločina ali i dalje je prisutno pitanje koje budi skeptiku: Da li je i to poslednje dobro osmišljeno delo?



- 12:49 - Komentari (4) - Isprintaj - #

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.