Da, toga sam se i bojao. Da će ona strast, ona početna zaluđenost otići negdje bez nas. Ali, nisam se bojao za sebe, bojao sam se za nju, da će se jednostavno udaljiti nakon rokova, da ćemo izgubiti ono što smo imali. Kada smo stali na kočnicu i uhvatili se učenja, to mi je jako teško palo. Kada bih i krenuo učiti, misli bi jednostavno odlutale njoj. Shvatio sam da mi treba i da je što prije želim vidjeti. Rokovi polako prolaze, (u petak mi je i zadnji ispit), i mi smo opet krenuli odakle smo stali. Kao da se ništa nije dogodilo, cjelovečernje izmjenjivanje slatkih porukica, pjesama. Ja sam još ovisniji o njoj, a ona?
Well, this is when it all falls down.
Jesam li ja lud kada nakon mjesec dana samo želim čuti tvoj glas? Kada želim na facebook staviti status da sam sretan? Kada želim stalno se dopisivati s tobom kao da sutra ne postoji? Jesam li lud jer sam ti napisao pjesmu? Jesam li lud što se tijekom rokova nisam odvojio od tebe? Jesam li lud jer sam ti rekao da ću bez obzira na sve čekati samo tebe? Jesam li lud što te čekam? Jesam li lud jer ti dajem slobodu i vrijeme da sama skužiš naš odnos? Jesam li lud što te ne požurujem da donoseš odluku?Jesam li lud što s tobom pristajem na sve? Jesam li lud što ti dajem vrijeme da odlučiš kada ćemo se prvi put sresti? Jesam li lud što sam prema tebi fer? Jesam li lud što pristajem na tvoju odluku da idemo polako? Jesam li lud?
Ja sam zauzvrat htio tako malo. Ja sam samo htio čuti tvoj glas. Htio sam da mi rečeš da ova moja ludost ima smisla. Htio sam samo da mi daš bilo što da me gura naprijed dok te čekam, htio sam da mojoj ludosti daš smisao. Da mi daš bar mali znak da napredujemo, malim koracima, da me razuvjeriš svih mojih sumnji, samo to. Nisam ti rekao da se moramo sutra naći, nisam ti rekao da moramo sada odmah definirati naš status. Kvragu, ja sve radim samo kako ti želiš, sve podređujem tebi, samo tebi, dajem ti prostora koliko hoćeš. Nisam ti rekao da se moramo sada odmah voljeti, nisam te u ničemu požurivao. Htio sam da mi rečeš bilo što, ali htio sam da to bude tvoj glas, a ne samo riječ na ekranu. Ma kvragu čekati ću te koliko god hoćeš, ali samo želim da mi daš bar nešto da me gura, jer nakon mjesec dana, od tebe sam htio da ne budeš više samo riječ i slika na ekranu.
Tražim li previše da nakon više od mjesec dana dopisivanja, i razmjenjenih 5000 poruka na facebooku, tražim samo da me zazoveš da ti čujem glas, i da se dogovorimo kada ćemo se naći? Tražim li previše? I nakon svega, nakon svih poruka što smo razmijenili, još uvijek nisi spremna, ni za taj maleni korak, još uvijek me ne želiš nazvati, još uvijek neću čuti tvoj glas, i ne daš mi da stavim tvoju pjesmu na facebook. Imam osjećaj kao da idemo naprijed a zapravo stojimo ukopani na mjestu. Ja te pitam ima li onda sve ovo smisla?
I da, još spominješ neke nerješene odnose s jednom osobom, sada nakon svega, nakon toliko vremena i truda uloženih u sve ovo, da ne znaš što ćeš, da si razapeta. Ali stvar je u ovome, mene imaš na dlanu, a prošlost je iza tebe i ne vraća se. Ma ni to mi nema veze, neću te požurivati, oko ničega, ne želim da imaš obavezu da između nas mora nešto sada i odmah biti i da te to sputava. Možeš li razumjeti da te ja samo želim vidjeti, čuti tvoj glas, pogledati te u oči, bez da ti stavljam ikakve obaveze na leđa. Ne želim da te požurivati da odmah moraš odlučiti o našem statusu, ali bar mi daj jedan susret. Onda odlučuj koliko god hoćeš, samo mi daj priliku da te vidim, i pogledam u oči, samo to želim. Tada bi ti neke stvari trebale biti jasnije.
I danas, nakon ovog teškog razgovora, javila se. Kao da ovaj razgovor nije ni postojao. Umiljate porukice, i par slatkih pjesama u inboxu. I ja sam po tko zna koji put pao na to. O kvragu, treba mi to, treba mi ona. Da padam, da se osjetim zaluđen. Ja sam tu, i želim da je ona tu kraj mene, bilo kako, bilo koliko, samo da je tu. Da dobijem pjesmu u inbox, da dobijem kiss za laku noć. I vjerujem i nadam se da će sve doći na svoje. Nadam se....
Sve je počelo jednostavnim dodavanjem među prijatelje....
Koliko je vremena poterbno za instant povezivanje? Koliko je vremena potrebno da osjetiš "ono nešto"? Ne znam, ni ja, ali događa mi se opet, onaj osjećaj, kad srce želi pobjeći iz prsnog koša i skočiti njoj u naručje. Eh, meni je uvijek potrebno tako malo vremena. Kako god, ovako se nisam odavno osjećao...
Ah, ali muči nas daljina. Muče nas ispitni rokovi, oboje. Nemamo sada vremena za maratonska dopisivanja svaki dan. Moramo stati, moramo se uozbiljiti bar dok ne prođu rokovi. Jesmo li normalni što svaku večer provodimo na facebooku dopisujući se satima? Znam, moramo stati, samo dok ne prođu rokovi, a onda nam nema kraja. Ali ja jednostavno ne mogu s tobom razmijeniti samo dvije riječi dnevno i to je to. Jednostavno ne mogu, ja bih najradije proveo sate s tobom na facebooku, da se isključimo od svega, da smo samo nas dvoje, da ništa ne učimo. Ali moramo se uozbiljiti, moramo učiti.
Previše smo se navukli jedno na drugo, polako padamo na ovo sve, polako padam na tebe, polako padaš na mene, već si prelazimo u naviku. Sve je krenulo tako polako, od jednostavnog dodavanja među prijatelje, ali se brzo rasplamsalo. Samo da što prije završe rokovi, i da ne izgubimo ovo što imamo. Teško mi pada kad se ne dopisujemo, zašto baš sada moraju biti rokovi? Ah, ja bi se samo mazio s tobom, zašto mi nisi malo bliže?
Zašto smo se oboje tako brzo vezali jedno za drugo, a još se nismo ni sreli? I zašto meni sve teže i teže padaju dani kad se ne čujem s tobom, kada ne dobijem pjesmu i kiss za dobro jutro? Ah, samo da što prije prođu rokovi. Ali koliko god se zaletio prema tebi, nadam se da ovaj put neću glavom u zid. Iako su kule pijeska već sagrađene, sagradili smo ih zajedno, i osjećam da će ovaj put ipak biti malo drugačije, sad kad si ti tu.
Ovo je za Tebe, uostalom, sve već ionako znaš:
Je li ti poznat onaj osjećaj kada ti se nešto uvlači pod kožu, istovremeno polako, i istovremeno tako brzo da te jednostavno izbacuje iz takta? Upravo to ti meni radiš, i ja polako padam na to. Padam na svaki smajl koji pošalješ, padam na svaki kiss koji pošalješ, padam na svaku pjesmu koju pošalješ, padam na tebe. To je tako jednostavno da jednostavnije ne može biti. Otkad sam te dodao na facebook, otkad si mi poslala prvu poruku, polako, ali sigurno padam.....
I da, ne znam što to ima u ovoj našoj povezanosti, a još se nismo ni sreli. Znaš li možda ti? Koliko moramo biti blesavi da se cijele večeri dopisujemo kao da ništa drugo i ne postoji. Ali ima ma nešto u tome, u svakoj poruci koju razmjenimo, u ovom našem maratonskom dopisivanju, i toga me malo i strah, moram ti priznati. Ali se sjetim da si ti s druge strane ekrana i odmah mi je lakše, jer s tobom mi se čini sve tako lako. Ti si tako dobra, ti si tako jednostavna, da je to meni dovoljno, ne tražim više ništa, samo budi tu, nije mi bitno ni kada, ni koliko, samo budi tu jer to me čini sretnim.
Možeš li mi objasniti zašto sam ja toliko sretan kada vidim tvoju poruku u inboxu? Možeš li mi objasniti zašto sam tužan kada moramo prekinuti razgovor? Možeš li mi objasniti zašto mi toliko teško padaju dani kada se ne dopisujemo? Možeš li mi objasniti zašto tako padam na tebe, a još se nismo ni sreli?