13.07.2008.

Idem na more. I ne budem stigla napisati posta niti pročitati vaše dok se ne vratim. Ali znajte da vas puno volim. Čitamo se za nekih mjesec dana. Uživajte.

21:19 - Komentiraj ( 10 ) Print - On/Off

01.07.2008.

Sasvim običan pub, pun starih, debelih, cockneyevskih pijanaca. Obično ime –The red lion. Nešto neobično u zraku.
« I to je to?» Liamovo lice izgledalo je drugačije nego u mraku. Pogled mu je bio dublji, oči veće, usne intenzivno ružičaste.
« Da, to je to.» odgovorila sam njušeći vrući zrak u gostioni. Pivo. Vino. Jaja sa slaninom. «Zar nije dovoljno?»
Namrštio se. Elegantnim pokretom ruke sa stola je podigao bocu ledene Coca- Cole.
« Je. Vjerojatno.» promrmljao je te otpio gutljaj. « Kamo ćeš poslije? Imaš li uopće kamo?» njegove tamnomodre oči gledale su ravno u mene. Slegnula sam ramenima.
« Uvijek mogu k Vanji. Ili Hanni.»osjetila sam nostalgiju sjećajući se današnjeg popdneva. Sada se sve činilo nestvarno, daleko. Kao da se nikada nije niti dogodilo.
« Nećeš me pitati zašto ne želim kući?»
« Ne.» promrmljao je. « To je tvoja stvar.» slegnula sam ramenima. Očekivala sam da će nešto reći, ali nije. Samo je šutio i gledao u mene. Ni ja nisam ništa rekla, ali nisam mogla gledati u njega. Šarala sam pogledom po pubu, uzalud se pokušavajući riješiti njegovog pogleda na sebi. Zidovi su bili stari, oronuli. Njihovoj nekadašnjoj bjelini nije bilo ni traga. Sada ju je zamijenilo neobično žutilo, čađavo od tima tisuća cigareta koje su se ovdje popušile. Slika neobično tužne djevojke zauzimala je velik dio jednog od oronulih zidova. Njena tama, smeđa kosa u gustim je kovrčama padala preko ukošenog zelenog oka. Na jagodičnoj kosti zadržala joj se suza; izgledala je kao da me moli da joj pomognem pobjeći iz starog srebrnog okvira.
« Superman ili Batman?» šutnju je prekinuo duboki muški glas. Okrenula sam se prema Liamu. Široko se smiješio, pogledavajući čas mene, čas sliku. Zadržao je pogled na njoj neko vrijeme, pa se opet okrenuo.
« Lako odlutaš, zar ne?» nasmijala sam se. Znala sam točno na što misli. A znala sam i odgovor.
« Da.» rekla sam kroz smijeh. « Umjetnička duša.» suzio je svoje velike oči toliko da su mu duge trepavice gotovo dodirivale rumeno lice.
« Dakle?» upitao je. « Nećeš mi odgovoriti?»
« Spiderman.» izlanula sam prije nego što sam uopće promislila o odgovoru. « Mrak mreža.»
Znalački je kimnuo. Gledali smo se jedan kratki časak, a zatim oboje prasnuli u smijeh. Smijali smo se dok nismo počeli hroptati; padati pod stol. Na kraju su nas potjerali iz puba, a mi smo posrtali po blatnim putovima, pokušavajući pronaći najbližu telefonsku govornicu.

*****
Sjedili smo na stepenicama. Nisam znala čijim. Prestali smo se smijati; prestali smo razmišljati čemu smo se zapravo smijali. Pili smo neko odvratno voćno piće iz iste boce koju smo kupili u malom 0-24 dućanu. Čak smo prestali analizirati kojeg je okusa. Samo smo sjedili i gledali. U nešto.
« Ne piješ alkohol?» upitala sam ga, iznenada shvaćajući kako je bilo i boljih pića od ovog.
« Ne.» glasno je rekao, razbijajući tišinu. Bio je to tako dobar osjećaj.
« Ni ja.» slegnula sam ramenima. «Nije to za mene.»

Ovaj...Zašto to nije za mene?

« Zanima me kako je biti pijan.» ovaj je puta bio tiši, ali sam ga čula sasvim dobro. Okrenula sam se i pogledala ga.
« Vjerojatno slično ovome. Sada. Što god to bilo.» promumljala sam. Uzela sam bocu Liamu iz ruke i otpila gutljaj bljutave tekućine.
« Hmf.»
« Nda.» Šutnja. Povremeni dodiri dlanovima kada bismo posezali za bocom. Melodija njegovog glasa kada bi pokušavao zapjevati neku meni nepoznatu rock pjesmu. Opet šutnja.
« Otkuda si?» upitala sam pokušavajući razaznati likove koji su se kretali u kući preko puta, skriveni iza prozora i guste tame.
« London.» zvučao je savršeno smireno. Naslonio se na dlanove koje je položio iza leđa.
« London je velik. Budi precizniji.»
« Ntg Hl.» promumljao je i okrenuo svoje lijepo lice na drugu stranu. Šteta, a baš sam ga htjela gledati.
« Nisam te čula. Ponovi.» ovaj je puta također mumljao, ali sam ga jasno čula. Nasmijala sam se.
« Notting Hill.» prošaptala sam. «Snobovska četvrt.» naglo se okrenuo i nasmijao mi se bahato u lice. Oči su mu sjale; male bore oko njih izbočile bi se kada se mrštio.
« Nisam snob.»
« Naravno da nisi.»
« Nisam!» povikao je.
« Pa to sam i rekla.»mirno sam odgovorila, svjesna da ga izluđujem. Duboko je uzdahnuo.
« U svakom slučaju, sada nismo na Notting Hillu. Možemo li prestati s time?» iznervirano se okrenuo. Nisam ništa rekla. Prolazile su minute, a mi smo šutjeli.
« Ovo je ugodno, zar ne?» naglo je rekao i obujmio noge rukama. Koljena je skupio pod vrat.
« Da.» složila sam se. « Bez pritiska.»
« Bez pritiska.» ponovio je te kimnuo. Rukom je prošao kroz kosu. Zijevnula sam, osjećajući se sve umornije.
« Koliko je sati?» upitala sam, svjesna da je moj policijski sat davno prošao. Podigao je ruku bliže licu te zaškiljio. Kazaljke njegovog crnog sata gotovo se nisu vidjele u mraku. Iznenađeno je uzdahnuo.
« Ovaj...prilično je kasno. Pola tri.»
« Ujutro?!» shvaćajući da je sve preraslo šalu, skočila sam na noge. « Idem. Prije nego stara nazove policiju.» uzela sam iz njegove ruke platnenu torbu koju mi je pružio. « Ipak sam joj ja izvor zarade.» zbunjeno je nešto promrmljao, ustajući.
« Alimentacija.» rekla sam. Gledao me neko vrijeme, očito smišljajući što će reći.
« Hoćeš li da te otpratim kući?» upitao je. Iznenadila sam se; zvučao je vrlo nesigurno, kao ja kada odgovaram kemiju.
« Može.» šapnula sam.

*****
Stajali smo ispred velike limene table, išarane markerima, prebijane kamenjem. Ipak, na njoj se još uvijek jasno vidjelo ime najekskluzivnije ulice u Pendragon's Laneu. Shivermoor. Duboka, debela, crna slova.
« Tu živim.» rekla sam i polako se okrenula prema njemu. Netremice je promatrao čas mene, čas debele metre cementa nazvane Shivermoor. Nije to bila jedna od onih toplih ulica u kojima su se susjedi poznavali, nije bila ulica prožeta poviješću ili mjesnim legendama. Bila je hladna, unatoč drveću koje je u njoj raslo, djeci koja bi se ponekad igrala...Uhvatio me za ruku. Prestrašena, nisam shvatila zašto je to napravio. Nježno mi je okrenuo dlan te zavukao ruku u džep od hlača. Polako je izvadio mali crni flomaster i polaganim, nježnim pokretima pisao. Kada je završio, zadovoljno se nasmijao.
« Nazovi me.» prošaptao je. Skrivajući smiješak, pognula sam glavu. Na mom su dlanu bile ispisane tanke crne brojke, male i okrugle.
« Idem.» prošaputala sam, jedva odvojivši pogled od nasmijanog lišca kojeg je nacrtao kraj telefonskog broja.
« Želiš li da te otpratim?» tiho reče, gledajući me u oči.
« Ne trebaš.» nenamjerno sam zazvučala oštro i hladno, na što me on zbunjeno pogledao.
« Nećeš dobro završiti ako te moja majka vidi.» polakše sam rekla. Nasmijao se.
« U redu.» kimnuo je. Još sam ga jednom pogledala te krenula. Znala sam da i dalje čeka iznad stare table, na kojoj je debelim, dubokim slovima pisalo Shivermoor.

20:20 - Komentiraj ( 17 ) Print - On/Off

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

13.07.2008.

01.07.2008.

Prospect

Post Blue

Bendith y Mamau

credits